Za „Vreme“ iz Bona
Nedelja, nešto posle 18 sati. U taboru liberala atmosfera kao na sahrani. Prisutni ozbiljno klimaju glavom i govore tiho, kao da izjavljuju saučešće jedni drugima. Mnogo veselije nije ni kod socijaldemokrata i Zelenih.
Za to vreme u štabu CDU-a se glasno peva. Šef poslaničke grupe demohrišćana Folker Kauder uzima mikrofon i peva hit grupe Die Toten Hosen: „danima kao što je ovaj poželiš besmrtnost, danima kao što je ovaj imamo večnost“. Ministri se ljuljaju u ritmu muzike, većini je ovo najbolji izborni rezultat od kada imaju partijsku knjižicu. Nelagodno je samo jednoj osobi – Angeli Merkel. Stešnjena u strogom teget sakou, nezgrapno se ljulja i aplaudira, onda se demonstrativno sklanja u stranu, iza klavijature.
To je žena koja nije uspešna u koketiranju, ali za koju se uspeh lepi. Svi ostali raspevani i razvikani šlepaju se na moćnoj kancelarkinoj barži. „Nije pobedio CDU, nego Angela Merkel“, kaže za „Vreme“ Jan Hajtman, urednik u „Zidojče cajtungu“. Kancelarkinu popularnost su arhitekte kampanje demohrišćana znale da iskoriste. Kampanja je, ukratko, bila da nema kampanje – samo je trebalo prstom uperiti u Angelu Merkel, a ona je sama po sebi argument. Ona se, kako piše ugledni nedeljnik „Špigl“, „predsedničkim stilom vladanja obraća širokim slojevima stanovništva. Ne izaziva sukobe, već integriše. Niko ne zna tačno da kaže za šta se ona zalaže, ali mnogi građani očigledno smatraju da su u dobrim rukama.“
Zvuči paradoksalno, ali upravo to što „niko ne zna za šta se kancelarka zalaže“ bio je njen najveći adut. Difuznom politikom zauzimala je teren opozicije. Okrenula je CDU skoro naglavačke i od stecišta tvrdih vernika i konzervativaca stvorila partiju koja govori o pravima homoseksualaca ili energiji vetra. Preuzimajući neke socijaldemokratske programe, otupela je argumente glavnog rivala Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), i najavivši izlazak iz atomskog energetskog programa izbila glavni adut iz ruku Zelenoj partiji koja je bila u naletu. „Merkelova nije preplašila i oterala konzervativne birače, a istovremeno je uspela da modernizuje partiju“, kaže za „Vreme“ politikolog Andreas Marketi. Dodaje da je tako CDU stigao do epiteta „jedine narodne (velike) partije“. To znači da je kancelarka uspela da se verodostojno obrati svima.
SMRTONOSNA KOALICIJA: Najveći rivali čestitali su kancelarki. Čestitke su između redova otklonile svaku dilemu: opozicija neće, iako bi matematički mogla, da stvara neprincipijelnu koaliciju kako bi osujetila Angelu Merkel. Zajedno socijaldemokrate, Zeleni i Levica imaju 319 mandata, naspram 311 koje imaju stranke Unije (kako im je izmakla apsolutna većina, pogledaj u okviru). Zbog nedostatka od pet mandata demohrišćani su prinuđeni da razgovaraju sa političkim protivnicima. Poznavaoci prilika ironično primećuju da koaliciona vlada odgovara Angeli Merkel, jer će onda imati žrtvenog jarca za sve neuspehe, dok će uspehe, kao i do sada, upisivati na svoj konto.
Zaista, koalicioni zagrljaj Merkelove već dva puta je bio koban po partnere, a danas to najbolje znaju liberali (FDP). Prvi put u posleratnoj istoriji ova stranka neće biti u Bundestagu i to je tužan svršetak njihove beskrvne, bezlične vladavine koju su proveli u debeloj senci demohrišćana. Šef partije Filip Resler ekspresno je podneo ostavku što je verovatno kraj njegove obećavajuće karijere u kojoj je od siročeta vijetnamskog rata stigao do pozicije ministra privrede. Sagovornici „Vremena“ smatraju da je propasti liberala još više od Reslera kumovao prethodni šef i dosadašnji ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele. „FDP se za vreme njegovog predsednikovanja veoma udaljio od građanske ideologije i građanskih prava, po čemu su liberali bili prepoznatljivi. Vestervele je na prošlim izborima doduše doveo FDP do istorijskih 14 odsto (dobrim delom zahvaljujući podršci tradicionalnog partnera CDU/CSU), ali je korak po korak obesmislio čitavu partiju. Iako je u pitanju istorijski poraz liberala, on je sasvim logičan“, kaže novinar Jan Hajtman.
Marketi ukazuje da su liberali izgubili ono što se u ekonomiji naziva „jedinstvenim prodajnim predlogom“. Građanske slobode sada se u programu svih partija podrazumevaju same po sebi. „Liberali su zato stavili akcenat na privredni neoliberalizam. To onda izgleda kao da štite interese svoje klijentele, setimo se samo nižeg poreza za hotelijere koji su finansirali FDP. Neke druge teme su propustili – poput zaštite podataka, ili špijunaže NSA“, kaže Marketi.
CRNO–CRVENI PREGOVORI: Za CDU su stvari prilično jasne: kad nema liberala, poslužiće i socijaldemokrate. Angela Merkel je u ponedeljak potvrdila da će najpre sa njima razgovarati o stvaranju parlamentarne većine, odnosno o obnavljanju braka iz računa već viđenog u njenoj prvoj vladi (2005–2009). Hajtman podseća da su u tu koaliciju crnih i crvenih socijaldemokrate stupile gotovo kao ravnopravni partneri (CDU je imao samo četiri poslanika više), ali da su iz nje izašli kao gubitnici. „U prvoj velikoj koaliciji, kancelarka je pobrala lovorike za sve uspehe“, kaže on i dodaje da će sada SPD pokušati da skuplje proda svoj koalicioni kapacitet, odnosno da isposluje jak koalicioni ugovor u kojem će se naći glavna predizborna obećanja socijaldemokrata.
Prva tačka gde bi pregovori mogli da zapnu jeste zakonski minimalac. Naime, u Nemačkoj, zemlji radnika, sindikata i socijalne pravde, zakon i dalje ne propisuje univerzalnu minimalnu zaradu. Statistika koja govori o rekordnoj zaposlenosti još od ujedinjenja tako je u velikoj meri našminkana, jer mnogi rade za mizerne plate ili sa nesigurnim ugovorima. Veruje se da će SPD insistirati na 8,5 evra po satu. „Mislim da je moguće razgovarati sa CDU o minimalcu, ima takvih glasova i u taboru Angele Merkel“, objašnjava Marketi. Dodaje da će neke druge teme o kojima će se pregovarati biti još škakljivije, pre svega poreska politika gde socijaldemokrate obećavaju niže poreze za srednju klasu i višu poresku stopu – do 49 odsto – za one sa visokim zaradama. Jan Hajtman kaže da se Merkelova u koalicionim pregovorima obično pokaže „savitljivom“ pa veruje da će, nakon rovovskih rasprava koje treba da pokažu kako se obe partije brinu o svom biračkom telu, do nekakvog dogovora na kraju doći.
Kandidat SPD-a za kancelara Per Štajnbrik u kampanji se profilisao kao nepomirljivi protivnik Merkelove i isključio svaku mogućnost saradnje. To se, međutim, odnosilo samo na njega, ne i na celu partiju. „Biće pokušaja da se Štajnbrik privoli da ipak preuzme neko ministarsko mesto, ali ne verujem da će on to prihvatiti. Zašto bi? On je napustio lep i ugodan život da bi vodio kancelarsku trku, a već je bio ministar finansija“, kaže Hajtman. Partijskom rukovodstvu neće pasti teško da se otarasi Štajnbrika i uđe u vlast. Pogotovu što kao latentna pretnja uvek postoji promil šanse da se demohrišćani okrenu Zelenima i nekako s njima naprave dogovor. Tu opciju naši sagovornici drže otvorenom, posebno jer se ne zna kakvi će biti stavovi novog rukovodstva Zelenih. Tamo su već najavljene ostavke i smene svih poznatih lica, jer se rezultat od 8,4 odsto smatra katastrofalnim.
Osim socijaldemokratama, novi kabinet Angele Merkel moraće da prinese žrtve i sestrinskoj partiji – bavarskim demohrišćanima iz CSU-a. Ovi su osvojili apsolutnu većinu na pokrajinskim izborima prethodne nedelje, a na parlamentarnim izborima svaki drugi Bavarac zaokružio je upravo CDU/CSU i time dobrano pogurao Angelu Merkel. Pred kancelarkom će se naći njihov zahtev koji je u stručnoj javnosti ocenjen kao nebulozan i populistički: CSU traži da stranci plaćaju putarinu u Nemačkoj i tako doprinesu popravljanju infrastrukture koju Nemci već finansiraju kroz poreze. „Putarina samo za strance ne može da prođe evropsko pravo. To je smešno“, kaže Marketi. Išlo bi, kaže, da putarinu plaćaju samo došljaci iz zemalja van EU, ali tada bi prihodi bili znatno manji. Veruje se da će bavarski CSU biti zadovoljen nekim međurešenjem, ako se obezbede dodatna sredstva za puteve u njihovoj pokrajini.
BEZ PROMENE SPOLJNE POLITIKE: Dok Nemci sa novom vladom mogu da očekuju sitne promene i drugačije akcente u okviru istog kursa, Grci, Španci ili Portugalci ne mogu da se nadaju ni tome. Kada se radilo o krizi evrozone, novi partneri u vlasti (bez obzira da li to bude SPD ili Zeleni), poslovično su imali amandmane na politiku Angele Merkel, ali su na kraju poslušno dizali ruke za njenu čvrstu politiku. Uostalom, birači su dali glas takvoj politici, jer je, kako piše „Zidojče cajtung“, „Merkelova u krizi evra majstorski odigrala svoju dosad najveću ulogu švapske domaćice koja vodi računa o novcu“. Ta uloga štedljive domaćice dobro je izreklamirana i često je i igrana samo za domaću upotrebu, smatra Marketi. „Kancelarka je simbol stabilnosti, a to se u Nemačkoj traži. Ovde ljudi ne vole eksperimente.“
Ovaj politikolog dodaje da socijaldemokrate baš i nemaju plan za drugačiji menadžment krize evra koja je prelomila Evropu na bogati sever i siromašni jug. „SPD možda može blago da promeni akcente. Ova partija nije ponudila pravu alternativu, priča o pokretanju konjunkture umesto apsolutne štednje, ali nije odgovorila kako misli da pokrene privredu u kriznim zemljama“, kaže Marketi. On ukazuje i na odličan izborni rezultat Alternative za Nemačku, stranke koja je došla do ivice cenzusa jednom jedinom idejom – da se ukine evro i uvede voljena dojče marka. Kako su pokazale ankete u nedelju, Alternativa je ovom idejom namamila bivše glasače svih partija. „Sada će CDU ponovo pokušati da privuče i te birače i to nastavkom politike da nema poklona Evropi“, kaže Marketi.
Što se tiče Sirije i drugih svetskih tema, Merkelova bi najradije zakopala glavu u pesak, smatraju naši sagovornici. U Nemačkoj podela na jastrebove i golubove odavno nema smisla, pa ni tu ne treba očekivati neke promene. „Angela Merkel tu vodi neodlučnu politiku“, tvrdi Hajtman. „Sa jedne strane, stalno se apeluje na zaštitu ljudskih prava, sa druge se okleva kada treba doneti odluku o vojnom prisustvu. Ona je bila za intervenciju u Iraku, ali je onda naučila da birači baš i ne vole takvu agresivnu politiku. SPD je takođe pre za diplomatiju nego za tenkove.“ Uopšte, čini se da je Nemačkoj sasvim udobno sa oreolom najjačeg svetskog izvoznika (po glavi stanovnika). Globalni igrač i velesila? Ne, hvala.
Sagovornici „Vremena“ skreću pažnju da birače u Nemačkoj ne zanimaju ni Srbija ni Kosovo, pa tako ni kampanja nije imala veze s tim. Čak ni famozni „lažni azilanti“ više nisu u fokusu, iako je prošlog meseca u Nemačku stiglo više potražilaca azila iz Srbije nego iz Sirije. Na pitanje kako će se nova vlada odnositi prema Srbiji, može se dati jasan odgovor: vodiće istu doslednu politiku, koju su nacionalni beogradski dnevnici okarakterisali kao poznatu germansku politiku ultimatuma.
Stvari su za Angelu Merkel mogle da budu znatno jednostavnije. Naime, kako smo pisali prošle sedmice („Vreme“ 1185, „Traži se treći“), Liberali su poslednje dane kampanje proveli kukajući kod biračkog tela CDU-a da im „pozajmi“ glas kako bi i oni prešli cenzus i produžili saradnju sa Angelom Merkel. Iako su iz samog CDU-a odgovarali svoje birače od pozajmice, neki ih ipak nisu poslušali. Na kraju, od mizernih 4,8 odsto koje je FDP osvojio, više od polovine glasova stiglo je baš od simpatizera CDU-a. U prevodu, da su lepo glasali za svoju stranku kako ih je savetovala i sama Angela Merkel, kancelarka bi sada imala apsolutnu većinu i ne bi razbijala glavu o koalicionim kapacitetima i zahtevima socijaldemokrata. „Mnogi simpatizeri CDU-a vide liberale kao korektiv u vlasti“, objašnjava Jan Hajtman mada na kraju relativizuje. „Za većinu je ipak Merkelova dovoljno liberalna, tako da im FDP kao korekcija više nije potreban.“
