Statisti na političkoj sceni

Na sastanku u Vijetnamu krajem februara iza predsednika SAD Donalda Trampa i Severne Koreje Kim Džong Una izviruju glave na koje niko ne obraća pažnju – prevodioci. Bilo da se radi o samitu na vrhu ili predavanju u gimnaziji, prevodioci ostaju anonimni. Osim ako se nešto vanredno ne dogodi ili nešto ne zabrljaju.

Tako je trenutno u fokusu svetske pažnje izvesna Marina Gros, koja je gotovo trideset godina prevodilac Ministarstva inostranih poslova SAD. Američki kongres zahteva od nje da javno saopšti o čemu su Tramp i predsednik Rusije Vladimir Putin dva sata razgovarali tokom sastanka „u četiri oka“ održanom 16. jula 2018. godine u Helsinikiju, jer o tome ništa ne znaju ni američke obaveštajne službe, ni ministar inostranih poslova, ni predstavnički dom. Da li je Tramp tada Putinu obećao nešto što ne bi trebalo da se zna?

Putin je lakonski izjavio da se za tako kratko vreme ne mogu rešiti problemi koji su se nagomilavali godinama, ali potvrđuje da je došlo do „nekoliko bitnih dogovora.“ Razume se samo po sebi da Putinov prevodilac ćuti kao grob, ali njega u Rusiji niko ništa i ne sme da pita. Tramp odbacuje sve optužbe.

PREVODILAČKA TAJNA

Osim dvojice šefova država, prisutni su, dakle, bili samo prevodioci, sa američke strane pomenuta gospođa Gros. Ona je, pozivajući se na etiku svog posla, odbijala da bilo šta kaže, republikanska većina joj je dala za pravo, pa se činilo da je stvar završena. Međutim, ovog januara sada demokratska većina u Kongresu ponovo je poziva da dâ izjavu i po zakonu može da je na to prisili. Na tome posebno insistira kongresmen Džon Patrik Kenedi III, unuk Roberta Kenedija. Da bi izbegla svedočenje, mogla bi da uloži žalbu Vrhovnom sudu u kome Trampove pristalice imaju većinu, pa joj, na kraju, verovatno niko neće moći ništa, neće biti primorana da iznese detalje razgovora između Trampa i Putina.

Ovaj slučaj, ipak, ponovo je otvorio pitanje da li za prevodioce važe ista obaveza i pravo na zagarantovanu tajnost kakvo važi za advokate, lekare ili sveštenike? Ako, na primer, prevode za poslovne ljude za koje se ispostavi da su mafijaši, da li imaju obavezu da ćute o svojim saznanjima? Da li je prevodilac u obavezi, ili naprotiv, nema pravo da obelodani krivično delo za koje je saznao na radnom zadatku? I da li to važi za sva krivična dela, ili su neka, kao što su ubistvo ili masovno ubistvo, izuzeta iz prevodilačke etike?

Problem nije nov. Vlada Poljske pozvala je svojevremeno prevoditeljku Magdalenu Fitas-Dukačevsku da svedoči o razgovoru između Putina i sadašnjeg predsednika Evropskog saveta, a tadašnjeg premijera Poljske Donalda Taska, nakon pogibije poljskog predsednika Leha Kačinjskog 10. aprila 2010. u avionskoj nesreći pri naletu državnog aviona na aerodrom u Smolensku. Varšava sumnja u rusku krivicu. Gospođa Fitas-Dukačevski još uvek ćuti.

Pitali su i mene šta bih ja učinio da sam ikada došao u sličnu situaciju. Ja bih uz najljubazniji osmeh izjavio kako se podrazumeva da u svakom pogledu najsavesnije želim da sarađujem sa vlastima svoje zemlje, ali da se, nažalost, ne sećam nikakvih detalja i neka se slobodno raspitaju, svaki će konferencijski prevodilac potvrditi da ne može da se zapamti šta se prevodi konsekutivno, jer je tada mozak usredsređen da u trenutku prevodi šta čuje, a očigledno je deo mozga zadužen za pamćenje tom prilikom isključen.

Na isto pitanje medija, a povodom slučaja Tramp-Gros, odgovorila je glavna prevoditeljka nemačkog ministarstva inostranih poslova Izabela Guzenbauer: „Ne sećamo se ničega, čak ni ako smo napravili neke kratke beleške.“

Isto važi i za simultano prevođenje.

SIMULTANO PREVOĐENJE

Simultano prevođenje pomoću mikrofona i slušalica na više jezika istovremeno prvi put se u istoriji primenilo na suđenju glavnim nacističkim ratnim zločincima u Nirnbergu 1946. godine. Prevodilo se na engleski, francuski, ruski i nemački. Za tu priliku napravljeni su prvi odgovarajući aparati. Profesija konferencijskog i simultanog prevođenja dotle nije postojala, a sad je trebalo pronaći dovoljno prevodilaca za četiri jezika koji će prevoditi istovremeno. O tome opširnije pišem dalje u ovom tekstu.

Sedam godina kasnije u Ženevi je osnovan Međunarodni savez konferencijskih prevodilaca – skraćeno AIIC – koji danas ima više od 3000 članova iz devedeset zemalja koji prevode sa 24 jezika. Postoji i Društvo simultanih i konferencijskih prevodilaca Srbije. Savez ima kodeks profesionalne etike, a jedno od osnovnih načela, koje prihvataju svi članovi AIIC, jeste apsolutna diskrecija: ne sme da se govori gde i šta se prevodilo, ko je sve bio prisutan, kakva je bila atmosfera. Nisu poznati slučajevi da su prevodioci prekršili taj kodeks. Da li prevodioci potpisuju i konkretne posebne obaveze ili polažu zakletve, različito je od slučaja do slučaja.

Kada sam ja kao samouki prevodilac počeo da prevodim za Tita i jugoslovenski vrh, nisam imao pojma da se od kraja sedamdesetih godina govori o translatologiji kao nauci o prevođenju, a da se njenim osnivačem smatra Danica Selešković rođena u Parizu 1921. godine, čiji je otac bio Srbin. Ona je besprekorno govorila francuski, srpski, nemački i engleski. Postoji i međunarodno priznanje „Nagrada Danice Selešković“, koje se od 1992. dodeljuje svake druge godine nekom vrhunskom konferencijskom prevodiocu.

PREVOĐENJE KAO NAUKA

Na Univerzitetu u Beču postoji Centar za translatacione nauke u rangu posebnog fakulteta sa 4.000 studenata. Od 2011. jedna od vodećih profesorica je dr Mira Kadrić, a odskora tu predaje i književnica i prevoditeljka Maša Dabić, koja je, pored ostalog, na nemački prevela romane Dragana Velikića i Barbare Marković. Obe su poreklom iz Bosne.

Kod nas se pojam translatacije nije odomaćio, govori se o nauci o prevođenju ili o „konferencijskom, stručnom i audiovizuelnom prevođenju“, što je u ovom slučaju preciznije, ali predugačko za svakodnevnu upotrebu. Problem je u tome što na nemačkom reči dolmetschen za usmeno, a übersetzen za pismeno prevođenje same po sebi ukazuju na dve različite delatnosti. Mi bismo mogli reč tumač da koristimo za onog ko prevodi usmeno, ali se u javnosti to nije odomaćilo.

Fakat je da mnogi odlični prevodioci književnosti neće ili ne umeju da prevode usmeno. Po mom mišljenju, najbolji prevodilac srpskog jezičkog područja svih vremena, moj pokojni prijatelj Branimir Živojinović, govorio mi je da ni najbanalnije rečenice ne ume da prevede usmeno. Pismeno prevođenje književnosti, naučnih tekstova, pa i raznih pravilnika, statuta, ugovora, nije isto kao simultano (uz aparate) ili neposredno usmeno „konferencijsko“, odnosno, „konsekutivno“ prevođenje.

Ako sam ja krajem pedesetih i početkom šezdesetih mislio da sam „jedinstven slučaj“ kao neškolovani prevodilac na najvišem nivou, pa se još i usuđujem da pišem o tom svom delovanju, Mira Kadrić me je upozorila da i nisam tako jedinstven slučaj. Poslala mi je knjigu „Tumači u mreži moći“ (Dolmetscherinnen und Dolmetscher im Netz der Macht), u kojoj su prikazani „autobiografski konstruisani životni putevi pod autoritarnim režimima“. Sadrži trinaest opširnih prikaza autobiografskih dela, među kojima je i moja knjiga „Titov prevodilac“, jer ona Titov režim smatra autoritarnim, baš kao i Hiltlerov i Staljinov. Te knjige u ovom zborniku prikazuju ekspertkinje ne samo za jezik autora, nego i odlični poznavaoci zemalja u kojima su odrasli i u kojima su delovale ličnosti koje su prevodili. U predgovoru se kaže da se traži odgovor na pitanje: „…kakvo mesto u konkretnim, autoritarnim odnosima moći ili vanrednim situacijama uslovljenim ratom zauzima prevodilac, kako se prevodioci pozicioniraju u društvenim zbivanjima, koje mogućnosti rešavanja konflikata nalaze i kakve se strategije prevođenja koriste.“

Knjige koje su o svojim iskustvima pisali prevodioci „raznih diktatora“ – kako njihove „mušterije“ ili „klijente“ autorkinje ponekad nazivaju – nisu zanimljive samo sa stručnog stanovišta, čak to možda ponajmanje. Reč je o opisivanju međuljudskih odnosa u različitim situacijama, ponekad bitnim, presudnim trenucima novije istorije.

Navešću pojedinosti nekih od tih trinaest knjiga, među kojima se našla i moja.

JEVREJIN PREVODI HITLERA

Počeću sa Hansom Jakobom (Hans Jacob), koji je, doduše, 33 godine stariji od mene, ali njegov život ima neke sličnosti sa mojim. Jevrejskog je porekla, odrastao dvojezično, na nemačkom i francuskom, zahvaljujući svojoj francuskoj guvernanti, roditelji su mu rano umrli, imao je deset godina kad je njegov stric preuzeo brigu o njemu i njegovoj sestri, studije romanistike nije završio, bio je oženjen balerinom, a sebe je smatrao piscem, pisao je pesme u prozi, napisao jedan roman, romansiranu biografiju francuskog pesnika Artura Remboa, preveo desetine knjiga sa francuskog i italijanskog na nemački jezik i to takođe smatrao književnom delatnošću, umetnošću. Na svoju sreću, a za razliku od mene, nikad nije bio u koncentracionom logoru, ali imao je prilike da prevodi Hitlera i pre nego što je počela era simultanog prevođenja, zapravo da u praksi pokuša nešto slično. Naslov njegove autobiografske knjige je „Dete svog vremena“.

Od 1926. do 1933. godine radio je kao prevodilac za Ministarstvo inostranih poslova Nemačke, sve dok ga šef Hitlerove prevodilačke službe Paul Šmit nije upozorio da treba hitno da beži jer od sledećeg dana neće moći da dobije izlaznu vizu. Pobegao je prvo u Beč, a zatim u Francusku gde je radio pretežno kao novinar.

Citat iz njegove autobiografije: „Jednog dana me je pozvao direktor francuske radiofonije Bremon i zamolio da ga otpratim do ministarstva. Tamo su me pitali da li sam spreman da simultano prevodim Hitlerove govore… Kadgod bi Hitler, mnogo ređe Musolini, držao govore, otišao bih u jednu kabinu Ministarstva pošte, dobio slušalice i prevodio simultano u mikrofon, bio direktnom linijom povezan sa predsedništvom vlade i ministarstvima spoljnih, unutrašnjih poslova, vojske i mornarice… Za mene je to simultano prevođenje bilo duhovno i fizičko mučenje.“

Hitlerovi govori su toliko bili neuračunljivi da su „visoka gospoda“ – kako ih Jakob naziva – posumnjala u kvalitet prevoda. Provereni su na taj način što je original jednog Hitlerovog govora snimljen na gramofonsku ploču, Jakobov prevod na francuski je stenografisan. Aparati za simultano prevođenje još nisu postojali.

Jakob je sa svojom ženom posle nemačkog osvajanja Francuske 1940. godine uspeo peške preko Pirineja da se dokopa Španije, zahvaljujući svojim poznanstvima lako je dobio američke vize i do kraja rata u SAD radio kao prevodilac i komentator ratnih zbivanja. Posle toga se vratio u Pariz i do kraja života (1961) bio šef prevodilačke službe Uneska.

Što se tiče sumnje u kvalitet prevođenja Hitlerovih govora: nemački prevodilac Trampovih govora Jirgen Štele govorio je nedavno da bi ponekad sam posumnjao u svoj prevod jer američki predsednik govori toliko nesuvislo da se plašio da li ga je dobro razumeo, da će mnogi slušaoci možda posumnjati u prevod ne mogavši da zamisle kako vođa najmoćnije nacije na svetu govori takve gluposti. Kaže da je imao muke i sa Barakom Obamom jer je on čitao sa telepromptera, što se videlo jer je glavu polako okretao s leva na desno, pa je zbog toga govorio brže, nego što se inače čini.

PREVODILAC DIKTATORA

Za razliku od Jakoba, kome je bilo odvratno da prevodi Hitlera i Musolinija, Eugen Dolman je od 1937. do 1944. bio oficir za vezu u Rimu sa činom standartenfirera, što odgovara činu pukovnika, i ađutant komandanta Italije, esesovskog generala Kurta Volfa. Sa najvećim oduševljenjem je radio za njih, ali prevodio je i pregovore o kapitulaciji nemačkih jedinica na severu Italije, a Volfu asistirao kada je pred kraja rata uspostavio vezu sa šefom američke obaveštajne službe, docnijom CIA, Alanom Dalsom u Švajcarskoj. To ga je spaslo optužbe za ratne zločine. Posle nekih autobiografskih spisa na italijanskom jeziku, 1962. objavio je na nemačkom knjigu pod naslovom „Prevodilac diktatora“.

Dolmanova prababa po majčinoj strani bila je udata za italijanskog kneza, njen sin, Dolmanov deda, lični lekar austrougarske carice Elizabete. Car Franja Josif je za vreme letnjeg raspusta njegovu majku i njega kao dete primao u banji Išl, zbog toga je smatrao da i on pripada plemstvu. Studije istorije, istorije umetnosti i romanskih književnosti završio je sa najvišom ucenom „suma kum laude“ na Univerzitetu u Minhenu, doktorirao 1926. sa samo 26 godina na temu imperijalne politike u XVI veku. Nije tipična biografija esesovca, prevodioca dvojice političara koje će i sam nazvati diktatorima, a koji važe za najveće zločince XX veka.

Radio je volonterski i za neke bavarske novine, a aprila 1937. godine pratio je u Nemačku vođu Musolinijeve fašističke organizacije omladine „mlade balile“ Renata Ričija, po čijem uzoru je u Nemačkoj osnovan Hitlerjugend. Tom prilikom prevodio je jedan Hitlerov govor tako uspešno da je primljen u organizaciju SS i to odmah sa činom potpukovnika. Otada je bio prevodilac svih razgovora između Musolinija i Hitlera, ali i drugih visokih predstavnika te dve države.

Maja 1945. uhapsila ga je američka vojna policija, predala Englezima, uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog logora, američka obaveštajna služba mu je dala falsifikovana dokumenta sa kojima je nekoliko godina živeo u Švajcarskoj i Španiji, ali nije iskoristio mogućnost da pobegne u Latinsku Ameriku „pacovskim kanalom“ kao toliki esesovci, ustaše i drugi fašistički rukovodioci, nego se 1952. vratio u Nemačku. Tu je uhapšen zbog korišćenja falsifikovanog pasoša, ali se opet CIA pobrinula za njega i nije mu suđeno. Nije poznato kakve je usluge činio Amerikancima, ali se to lako može zamisliti. Do 1985. živeo je u jednom otmenom minhenskom pansionu uglavnom od prevođenja i filma; pored ostalog, sarađivao je na slavnom Felinijevom filmu „Sladak život“.

U svojoj autobiografskoj knjizi Hitlera opisuje sa simpatijom, kao čoveka koji je bio ljubazan i učtiv prema svojoj sviti, pa i prema prevodiocu, koji je govorio razgovetno i zastajkivao da bi se stiglo za prevođenjem. Za Musolinija, sa druge strane, kaže da je bio „noćna mora za prevodioca“, jer je znao nemački, ali, kako Dolman tvrdi, „malo ko je govorio tako mnogo jezika tako loše kao on“. Vođa fašista ga je ljubazno oslovljavao sa „dragi moj doktore“. Dolman izričito žali što je pri kraju rata Musolini posle bekstva sa brda Gran Saso gde je bio interniran, a što su organizovali esesovci, sa Hitlerom razgovarao direktno na nemačkom, bez prevodioca, tako da Dolman više nije mogao „da mu pomogne“.

Svoje odlične veze i blistave uniforme Dolman je koristio da bi se za vreme rata veselo kretao, jeo i pio u „visokom društvu“.

Nema sumnje da je Eugen Dolman, zahvaljujući savršenom poznavanju italijanskog i nemačkog, a i kao poznavalac obeju kultura, u profesionalnom smislu bio odličan prevodilac, ali priznaje da se služio i svim trikovima, koji ni meni nisu bili nepoznati. Ovako opisuje prevođenje jednog Hitlerovog govora u Italiji: „Posle pet minuta prestao sam da slušam šta govori… Stao sam pred mikrofon i održao južnjački govor koji sa Hitlerovim rečima nije imao nikakve veze, jer prosto nisam znao šta je pričao. Bio je to, međutim, veoma uspešan govor jer sam Italijanima govorio tako da su sve razumeli.“

To me je podsetilo na jednu anegdotu sa Prvog kongresa Komunističke internacionale. Reč uzima kineski delegat, ali nema prevodioca, pa se Karl Radek javlja da će on prevoditi. Pošto je uspešno obavio posao, Lenjin mu šapne: „Nisam znao da ti znaš i kineski.“ Radek odgovara: „Kineski ne znam, ali znam šta kineski delegat može da kaže ovakvom prilikom.“

PREVODIOCI NIRNBERŠKIH PROCESA

Pobedničke sile, SAD, Velika Britanija, Francuska i SSSR, dogovorile su se da se glavnim ratnim zločincima sudi pred specijalnim sudom u Nirnbergu. To je zahtevalo ogromne i komplikovane, organizacione, tehničke, pravne, a pre svega političke pripreme i odluke. U tom okviru pojavilo se i pitanje prevođenja na četiri jezika – engleski, francuski, ruski i nemački. Organizatori suđenja su se uplašili da će to zahtevati mnogo vremena i otežati posao pravdi. Međutim, američki oficir francuskog porekla Leon Dostert, rođen 1904. godine, koji je bio lični prevodilac generala Dvajta Ajzenhauera, tvrdio je kako bi neki daroviti ljudi bili u stanju da prevode sa jednog na drugi jezik istog trena kada se reči izgovore. On je taj metod prvi nazvao simultanim prevođenjem.

Američka firma IBM, nastala 1924. godine spajanjem više različitih preduzeća, bila je spremna da konstruiše sistem sa mikrofonima i slušalicama koji će omogućiti da se štagod optuženi, tužilac ili sudija budu izgovorili na jednom od četiri zvanična jezika, istog trena čuje i na jednom od ostala tri jezika. Dugmićima u raznim bojama prevodioci su mogli da jave onima koji su govorili, da ih upozore da uspore, govore glasnije ili ponove šta su rekli. Sve je bilo jasno, samo je još trebalo da se nađu i na brzinu obuče ljudi, koji će za to biti sposobni.

Iako je o suđenju za glavne ratne zločince u Nirnbergu, koje je počelo 20. novembra 1945. godine, napisano bezbroj knjiga, o prevodiocima znamo veoma malo. Nije precizno utvrđeno čak ni koliko ih je ukupno bilo, iz kojih su se zemalja i kako regrutovali, ko ih je obučavao. Koliko sam uspeo da izguglam, za taj posao prijavilo se oko 500 kandidata, primljeno je samo 36.

Mnogi stari prevodioci prezrivo su se odnosili prema novoj tehnici, prve simultane prevodioce nazivali su posprdno „telefonistima“. Za suđenje je, radi pismenog prevođenja, na raspolaganju stajalo osam timova od po 20 do 25 prevodilaca i daktilografa, jer je svaki dokument, zapisnik ili izjavu trebalo prevesti sa izvornog na ostala tri jezika i umnožiti u dovoljnom broju primeraka. To je bio haotičan posao kakav se danas, u doba računara, posle samo sedam decenija, ne može ni zamisliti.

Saznanja o pojedinostima pri prevođenju u Nirnbergu možemo da zahvalimo nekolicini prevodilaca koji su o tome pisali. Dvojica veoma mladih momaka, nemačkih Jevreja koji su blagovremeno uspeli da se domognu Amerike i stupe u američku vojsku, Rihard V. Zonenfeld, rođen 1923. i Zigfrid Ramler, rođen 1924. godine, napisali su autobiografske knjige. Obojicu su roditelji na vreme uspeli da prebace u Englesku.

Zonenfeld se rodio u Gardelegenu na severu Nemačke, u lekarskoj porodici. U Engleskoj su ga posle izbijanja rata internirali kao nemačkog državljanina i brodom uputili za Australiju. Taj brod su napale nemačke podmornice, njega su nekako spasli iz mora, prebačen je u Bombaj, odande najzad stigao u SAD gde se odmah prijavio u armiju. Bio je u jedinici koja je oslobodila koncentracioni logor Dahau 29. aprila 1945. gde su, zbog strašne situacije na koju su naišli, na licu mesta pobili sve esesovce. Pred kraj rata već je počeo da sarađuje sa američkom vojno-obaveštajnom službom, ona ga je prebacila u Nirnberg i postavila za šefa američke prevodilačke službe. Imao je 22 godine, o prevođenju nije imao pojma. Posle završetka nirnberškog procesa vratio se u Ameriku, studirao u Baltimoru, kao elektroinženjer je sarađivao ne samo na proizvodnji prvih televizora u boji, nego je radio i za NASA na prvom letu na mesec. Pred kraj života bio je izvršni potpredsednik NBC.

O njegovoj knjizi „Više od života“, koju je na nemačkom objavio tek 2003. (original je na engleskom izašao nešto ranije) kritičari su konstatovali da o samom prevođenju nije pisao ništa, o nirnberškom procesu ništa novo, ali da je njegov život u celini zapanjujuć.

Zigfrid Ramler rođen je u Beču. Njegovi roditelji su ga 1938, odmah posle „prisajedinjenja“ Austrije Nemačkoj, jednim od čuvenih dečjih transporta prebacili u London, a sami su se spasli u Haifu, tada pod britanskom okupacijom. Mladi Ramler doživljava bombardovanje Londona, pred kraj rata počinje da sa nemačkog prevodi američkom ratnom vazduhoplovstvu, sa njihovim jedinicama prelazi u Nemačku, prevodi u tek oslobođenim koncentracionim logorima, zatim ga angažuju za proces u Nirnbergu.

Iako u svojoj knjizi opisuje osam decenija, gotovo celi XX vek, suđenju najvećim ratnim zločincima posvećuje više pažnje od kolege Zonenfelda. Govori o tome kako je mučno bilo prevoditi „nacistički jezik“ na kome je, na primer, „konačno rešenje“ značilo „istrebljenje Jevreja“. Kaže da je radio „kao u transu“ po ceo dan, a noću bi se „bacio“ u ludački noćni život grada koji je posle ratnih bombardovanja bio sav u ruševinama, bančio je u luksuznim hotelima rezervisanim za osoblje procesa.

Posetivši rodni grad 2010. godine, u intervjuu bečkom listu „Der Standard“ sa osmehom se pravdao: „Pa, imao sam dvadeset i dve godine!“ Zaljubio su u jednu od stenografkinja poreklom sa Havaja, oženio se njom i 1949. preselio u Honolulu gde je diplomirao na tamošnjem univerzitetu. Proslavio se kao pedagog i humanitarac i postao direktor elitnog privatnog univerziteta Punahou School, koji su misionari osnovali još 1841. godine. Na tom univerzitetu je 1979. diplomirao i docniji predsednik SAD Barak Obama, koji o tome piše u svojoj autobiografiji.

Što se tiče samog prevođenja, od te dvojice pionira simultanog prevođenja ne saznajemo zapravo ništa, jedan od njih je postao vrhunski elektroinženjer, a drugi pedagog svetskog glasa. Za mene je veoma bitno saznanje da nije nauka o prevođenju rodila prevodioce, nego su amateri, zahvaljujući znanju jezika i opštem obrazovanju, stvorili takvo konferencijsko prevođenje, da se ono pretvorilo u nauku koja se studira na univerzitetima.

PREVOĐENJE ŠAPATOM

Struka, odnosno sada već nauka, kaže da postoje tri vrste usmenog prevođenja: simultano, konsekutivno i šapatom. Prevođenje šapatom je zapravo simultano prevođenje ali bez aparature, samo jednom ili dvojici-trojici slušalaca koji su prisutni u prostoriji gde se vode razgovori na njima nepoznatom jeziku. U knjizi „Titov prevodilac“ opisujem kako za stolom za kojim sede Tito, predsednik Austrije Jonas i Jonasova supruga, oni govore nemački, a ja Jovanki prevodim šapćući.

Pitali su me da li je teže prevoditi simultano ili konsekutivno i čudili se kad sam rekao da je simultano prevoditi mnogo, mnogo lakše. Simultani prevodilac sedi u udobnoj kabini, može da podesi osvetljenje kako mu godi, stavi pred sebe na sto termos sa kafom, bocu vode, ako hoće grickalice, jer će imati pauze, kad govornik koristi jezik za koji je on zadužen, može da isključi svoj mikrofon… Moje – i ne samo moje, mogu da kažem naše iskustvo, jer to su potvrdili mnoge koleginice i kolege sa kojima sam razgovarao – jeste da to čovek ili ume ili ne ume. Nije stvar u jeziku. Znanje jezika je, naravno, uslov, ali da li će onaj deo našeg mozga koji je zadužen da brzo reaguje funkcionisati ili ne, pitanje je za neurologe više nego za psihologe, a mi samo možemo da konstatujemo da je tako.

Pravilo je da je u kabini uvek dvoje prevodilaca i da se smenjuju u određenom ritmu. Mi smo u Jugoslaviji strogo insistirali na tome, ali se nismo držali pravila. Sećam se nekih kongresa u Opatiji kada smo se dogovorili da pola dana sam radi jedan, drugu polovinu dana drugi, pa smo tako imali vremena da se kupamo.

Navešću i jedan primer vrhunskog prevodilačkog bezobrazluka. Bilo je to na filmskom festivalu u Puli, ako se dobro sećam leta 1967. godine. Prevodio sam simultano na nemački jezik. Obično smo dobijali unapred dijalog-liste, pa je posao bio olakšan. Za jedan naš partizanski film ništa nije bilo spremno napismeno. Rekao sam da nije važno, pa mi radimo simultano. Baš te večeri nešto sa linijama nije bilo u redu, ja sam iz svoje kabine video veliko platno, ali nisam čuo ton. Film je počeo. Kada bi glumac govorio, ja bih nešto pričao po logici. Bilo je mnogo pucnjave, jurnjave, umiranja, nije bilo mnogo govora, ali kad bi glumci i glumice otvarali usta ili je inače bilo logično da se govori, komanduje, psuje, jadikuje, ja sam nešto improvizirao. Posle se na koktelu ispostavilo da se film najviše sviđao nemačkoj delegaciji. Neću da kažem o kojem filmu je reč.

Da zaključim: ja nisam polagao nikakvu zakletvu da ću ćutati o svemu što saznam kao prevodilac, nisam znao ni za kodeks današnjih konferencijskih prevodilaca, koje propisuje njihova međunarodna organizacija AIIC, a u Srbiji Društvo simultanih i konsekutivnih prevodilaca koje ima samo četrdesetak članova. Znači, nisam se formalno obavezao ni na kakvu diskreciju, ali sam i te kako znao šta je red. I oni koji su dozvolili da prevodim za Tita verovatno su proverili i znali da ja znam šta se dolikuje. Po mom mišljenju, nikakav svečani zavet ionako neće sprečiti bilo koga da iz nemara ili za novac izda tajne. Pa ni ako to traži američki kongres.