Rusko napredovanje u Ukrajini u poslednjih nekoliko meseci toliko je usporeno da se potvrđuju sumorna predviđanja da je rat u ušao u pozicionu fazu, u kojoj nijedna strana nema dovoljno snage da učini odlučujući prodor kojim bi strateški uticala na konačni ishod. Rusko napredovanje tokom juna iznosilo je oko jedan kvadratni kilometar dnevno, što je 13 do 15 puta manje nego u istom periodu 2025. godine. Tim tempom Rusiji bi bilo potrebno 1328 godina da osvoji celu preostalu Ukrajinu i pobednički okonča rat za koji se više niko i ne seća zbog čega je pokrenut.
Dok ovaj tekst u štampanom izdanju bude stigao do kioska, ruska vojska preuzeće i poslednje kvadratne metre ukrajinskog grada Konstantinovka, strateške tačke na putnoj komunikaciji važnoj za napredovanje ka poslednjim ukrajinskim uporištima u Donjeckoj oblasti. Reč je o gradovima Kramatorsk i Slavjansk. Bez ta dva grada Rusi ne mogu da tvrde da kontrolišu celu Donjecku oblast, koju su još pre četiri godine proglasili za sastavni deo federacije (zajedno sa Luganskom, Hersonskom i Zaporoškom).
Između Konstantinovke, koja je gotovo cela pod ruskom kontrolom, i Kramatorska ima nešto više od 30 kilometara, što je već u dometu ruske divizijske artiljerije i svakako pogodno za dejstvo udarnim dronovima. Pa ipak, ni najveći optimisti u ruskoj javnosti ne računaju da će se njihova zastava uskoro zavijoriti na krovu Doma kulture i tehnologije u centru tog grada, kao što se to dogodilo 2014. godine, kada su pobunjeničke snage pod vođstvom Igora Girkina (Strelkova) na kratko preuzele taj grad.
Statistika im svakako ne ide u prilog. Rusi su tokom juna u proseku zauzimali jedan kvadratni kilometar teritorije dnevno. Da budemo pošteni, Rusi su tokom tog meseca zauzeli nešto više od 80 kvadratnih kilometara teritorije, ali su Ukrajinci u protivudaru vratili neke poljane, pa je čist “neto” dobitak Rusa bio svega oko 30 kvadratnih kilometara. Poređenja radi, u junu prošle godine rusko napredovanje iznosilo je između 400 i 500 kvadratnih kilometara.
Ako se pogleda šira slika, od početka godine Rusi su od početka prošle godine do leta osvojili nešto manje od 2.200 kvadratnih kilometara teritorije, dok je u prvih šest meseci ove godine taj napredak iznosio svega oko 620 kvadratnih kilometara.
Da bi ljudima bilo jasnije, što se kaže, treba napomenuti da u aktuelnom ukrajinskom ratu nema tako jasnih linija fronta kao na zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu, gde su dve vojske čitavom dužinom fronta bile u rovovima, jedna nasuprot drugoj, i gde se tačno znalo ko šta kontroliše. Ukrajina je ogromna zemlja i nije moguće imati neprekinutu liniju razdvajanja, tim pre što sukob traje godinama i ljudski resursi su na obe strane već odavno potrošeni.
ČEKAJUĆI ČUDO
Moderno ratovanje, koje podrazumeva masovnu upotrebu malih dronova, ima za posledicu formiranje takozvanih zona smrti, koje mogu biti širine od nekoliko do nekoliko desetina kilometara, u kojima nema klasičnih odbrambenih položaja, već se sve rešava upotrebom dronova. Drugim rečima, obe strane bi teoretski mogle da pošalje svoje ljude i tehniku u to područje, jer na njemu ne bi bilo druge vojske, ali bi morale da računaju na teške gubitke od dronova.
Tek onog momenta kada jedna strana pomeri tu zonu smrti na štetu neprijatelja, može da kaže da je zaista preuzela kontrolu nad nekom teritorijom. Zbog toga su teritorijalni dobici ruske vojske tako mali i napredovanje ide tako sporo.
Sporo rusko napredovanje, koje je praćeno velikim gubicima u ljudstvu i tehnici i zanemarljivim prodorima operativnog nivoa, dovelo je do zaključaka u zapadnim krugovima da je Ukrajina na pravom putu i da je Putinovu vojnu mašinu moguće poraziti.
Analitičari raznih vojnih instituta i think-tank organizacija koje se bave proučavanjem rata veruju da je to nepogrešiv dokaz da ruska vojna sila nema snage da nastavi rat i da je samo pitanje dana kada će nezadovoljni građani centralne Rusije da ispostave račun Kremlju za sve češće nestašice goriva i noćne napade ukrajinskih dronova.
Upravo je to razlog iz kojeg je pojačana letnja ofanziva ukrajinskih dronova na ciljeve u dubini ruske teritorije i iz kojeg svake noći gore rafinerije širom Rusije. Radi se o svojevrsnom asimetričnom vojnom odgovoru države koja ne želi da izgubi i prizna dominaciju druge strane, ali koja objektivno više nema dovoljno ljudi za veći ratni preokret.
Rusija, sa svoje strane, odgovara intenzivnim napadima balističkim raketama po ukrajinskom energetskom sektoru, računajući da je tamošnja protivvazduhoplovna odbrana zapadnog porekla ostala bez dovoljnog broja raketa, što i nije neka tajna.
Moskva se nada da decentralizovana i privatizovana vojna industrija Zapada neće večno moći da obezbeđuje enormne količine municije i naoružanja, a nije sporno da se nadaju i da će doći do deficita političke volje da se podrška nastavi. Takođe se nadaju da će veliki ukrajinski gubici jednog dana morati da se odraze i na stanje na prvoj liniju fronta.
Obe strane nemaju snage za nešto više. Ipak se nadaju da će produžetak sukoba doneti neko čudo koje će tok rata preokrenuti u njihovu korist. Moskva stalno iščekuje da se ukrajinski front jednog dana uruši pod njihovim pritiskom, dok Kijev, iza kojeg čvrsto stoji takozvana Koalicija voljnih zapadnih zemalja, da će ruska privreda konačno bankrotirati pod velikim teretom finansiranja dugoročnog rata.
NEOČEKIVANI POGLED IZ LONDONA
Neobično trezveni pogled, koji odudara od svega što na tu temu dolazi iz Londona, ovih dana izneo je ambasador Ukrajine u Velikoj Britaniji Valerij Zalužni, koji je prve dve godine rata sa Rusijom bio na čelu ukrajinske armije.
Zalužni je u analizi za londonski “Telegraf” ocenio da mnogi analitičari, na osnovu izolovanih i pojedinačnih uspeha Kijeva u ratu dronovima po dubini teritorije neprijatelja, pogrešno zaključuju da Rusija gubi rat i podsetio da je primena novih tehnologija konflikt pretvorila u sukob iscrpljivanja, odnosno da se više ne može očekivati rat brzih manevara.
On je prihvatio činjenicu da Rusija nema potrbenu vojnu moć da pokori Ukrajinu, ali i dodao da to ne znači da će Ukrajina imati dovoljno sredstava da silom vrati i oslobodi zauzete teritorije. Zbog toga je Moskva, veruje Zalužni, svoju strategiju bazirala na ekonomskom i psihološkom slamanju Ukrajine, koristeći veće rezerve ljudstva i snažnije industrijske kapacitete.
Nekadašnji prvi čovek vojske veruje da ruski predsednik Vladimir Putin nema nameru da okonča rat pod uslovima koji bi mogli da se protumače kao priznanje poraza, što se poklapa sa nekim informacijama da Moskva za sada odbija pozive na mirovne pregovore.
On je ukazao da je ključni faktor opstanka Ukrajine nastavak međunarodne pomoći, skromno primećujući da se na tom planu već “vide znaci zamora”, usled političkih promena u Vašingtonu i podela u Evropi.
“Ratovi iscrpljivanja ne donose jasne pobednike u konvencionalnom smislu. O njima odlučuje izdržljivost… Rusija je i dalje sposobna da uzvrati udare iste ili još veće snage, i nijedna strana ne može u ovom trenutku računati da bi ovakav oblik vođenja rata sam po sebi doneo odlučujući strateški ishod. Diplomatski samiti Zapada i pažljivo režirane demonstracije solidarnosti imaju samo simboličnu vrednost, jer ne garantuju trajno politički jedinstvo koje je neophodno za dugotrajno suprotstavljanje Rusiji”, naveo je Zalužni u tekstu.
I dok se iz udaljenog Londona razmatra na koji način je najbolje nastaviti rat koji je, prema konzervativnim procenama, odneo više stotina hiljada života na obe strane, ruske trupe polako eliminišu poslednje džepove otpora u Konstantinovki.
Gradić na granici između donjeckog i harkovskog regiona pre rata je imao oko 60.000 stanovnika, dakle bio je u rangu Smedereva ili nešto manji od Zrenjanina. Borbe za njegovo zauzimanje trajale su od oktobra prošle do sredine jula ove godine, što dosta govori o tempu kojim se odvijaju ratne operacije posle četiri i po godine sukoba.
STANJE STVARI
Rusija je od početka rata pod svoju kontrolu stavila oko 20 odsto predratne ukrajinske teritorije, računajući tu i Krim, koji je pao bez većih sukoba u akciji ruskih specijalaca i lokalnih paravojski 2014. Godine. Pod efektivnom kontrolom Kijeva nalazi se oko 80 odsto teritorije, odnosno nekih 485.000 kvadratnih kilometara.
Rekli smo da bi trenutnim tempom bilo potrebno više od 1.300 godina da se zavlada preostalom teritorijom Ukrajine, što je tek nešto manje od perioda koji je prošao od dolaska Slovena na Balkansko poluostrvo do sada. Zbog toga bi možda bilo pametnije da se razmotri neka druga, bolja i brža opcija za okončanje najkrvavijeg sukoba na teritoriji Evrope nakon Drugog svetskog rata.
Dok se to ne desi, obe strane će, po svemu sudeći, nastaviti da potvrđuju spremnost da žrtvuju ogromne količine ljudi. Rusi će svoje ljude nastaviti da menjaju za metre ukrajinske teritorije, što bi na kraju valjda trebalo da donese pobedu, dok će Ukrajinci svoje borce menjati za dodatne sekunde trajanja rata, koje bi, nadaju se, u konačnici mogle da dovedu do nekog preokreta.
