Predsednik – provokator

Od stalnog dopisnika „Vremena“ iz Južne Amerike

Jedan litar benzina u Karakasu košta tri centa, odnosno deset puta manje od litra vode. „Bilo bi dobro“, kaže taksista Rodrigo Zapata, „kada bismo gorivo mogli da jedemo i pijemo.“ Iako je pun rezervoar najjeftinija stvar u glavnom gradu Venecuele, posao taksiste je, kako kaže Rodrigo, neisplativ: „U Karakasu bogati imaju privatne vozače, a siromašni ionako idu peške.“ Otac troje dece, arhitekta bez izgleda na zaposlenje, taksi vozi „na divlje“, što znači da je na ulici kupio plastičnu tablu u nekoj boji, sa oznakom „taksi“. Table „zvaničnih“ taksista su jednake i to je sva razlika – i jedni i drugi voze bez taksimetra, bez radio-stanice i ne plaćaju porez, po dogovoru i trenutnom raspoloženju, kako kome zapadne. Zaraditi se ne može mnogo, ali Rodrigo ipak smatra da je situacija u odnosu na onu pre deset godina bolja, zahvaljujući predsedniku Hugu Čavezu. „Retko kad je jedna zemlja bogata prirodnim resursima bila toliko opljačkana od nekoliko imućnih porodica kao što je to bila Venecuela pre Čaveza, i to danas još uvek plaćamo.“ Kao i većina siromašnog stanovništva, koje opet čini dobru većinu, oko 60 odsto ukupnog stanovništva Venecuele, Rodrigo je čavista. Bio je za predsednika još kad je Čavez kao general 1992. pokušao puč protiv Karlosa Andreasa Pereza. Dobro se seća i februara 1989, kada su na ulice Karakasa izašli svi oni koji osim sopstvenog života nisu imali šta da izgube. I on je učestvovao u caracazo, protestu protiv oligarhije i nekolicine naftnih profitera, protestu koji je podrazumevao i fizičke napade i pljačke u bogatim četvrtima, čiji je bilans bio poražavajući. Za samo nekoliko dana Perezova vojska je ubila i uhapsila na hiljade demonstranata. Nakon 40 godina vladavine socijaldemokratske i hrišćanskodemokratske stranke (AD i Copei) Venecuela se pretvorila u najkorumpiraniju državu na svetu, na ivici građanskog rata, s uništenom privredom i podeljenošću na manjinu koja poseduje većinu i na sve ostale koji nemaju ništa. Nakon svih tih godina, i đavo bi bio dobar za predsednika Venecuele, kaže Rodrigo, a ne revolucionar Hugo Čavez, jedan od „naših“, sin seoskog učitelja iz unutrašnjosti. Jedino što bi taksista savetovao predsedniku jeste da se o blagostanju Kube i ostalih latinoameričkih država brine tek pošto reši socijalne probleme u zemlji.

NAFTA ZA SVE: Briga za siromašne susede je, međutim, deo Čavezove „bolivarske revolucije“, ali i njegov populistički manir. Nafta koju venecuelanski predsednik po veoma povoljnim uslovima isporučuje u jedanaest zemalja Kariba i Srednje Amerike, među njima i Kubi, samo doprinosi ionako velikoj Čavezovoj popularnosti među Latinosima. Venecuela je peta zemlja na svetu po količni izvezene nafte, a od kada je 1998. godine izabran za predsednika, Hugo Čavez je u mogućnosti da se „obračunava“ s kapitalizmom, zahvaljujući visokim cenama nafte na tržištu.

Čak i stanovnici Sjedinjenih Država od pre nekoliko dana uživaju u prednostima onog što venecuelanski predsednik naziva „socijalizam XXI veka“. Pomoć koju je Amerikancima nakon uragana Katrina ponudio Hugo Čavez, prihvatio je demokratski poslanik iz Masačusetsa Vilijem Delahjun. Četrdeset pet miliona litara lož-ulja, po ceni četrdeset odsto nižoj od tržišne, ugrejaće ove zime i siromašne stanovnike Bostona i Njujorka. Pored nesumnjive humanosti venecuelanskog predsednika, ovaj gest je istovremeno i Čavezova zasad najveća politička pobeda nad administracijom Džordža Buša.

KRAJ JEDNE OPOZICIJE: Nakon neuspelog pokušaja izglasavanja nepoverenja venecuelanskom predsedniku 2000, jednog puča 2002, dva štrajka i referenduma na sličnu temu 2004, parlamentarni izbori koji se održavaju u nedelju mogli bi značiti početak konačnog kraja za opoziciju Venecuele. Dve trećine poslaničkih mesta u parlamentu jeste ono čemu se nadaju u „bloku promena“, grupi koju predvodi Čavezova partija MVR.

„Čavez je autokrata koji svojim ponašanjem Venecuelu dovodi u političku izolaciju“, smatra glavni urednik najvećih venecuelanskih dnevnih novina „El Nasional“ Argenis Martinez. Vlasnici većine medija u Venecueli su i dalje bogati porodični klanovi, oni koji su inače i predvodili neuspele pučeve i štrajkove protiv Čaveza. Opozicija, koju pored većine tih medija čini i crkva, kao i pojedina sindikalna udruženja, zamera Čavezu da se koristi „revolucijom“ kako bi prikrio sopstveno mizerno poznavanje ekonomije, kao i korupcuju koja je u sadašnjoj vladi Venecuele prisutna više nego ikada.

Međutim, i glasovi opozicije sve su tiši. Od korupcije do ekonomskog neumeća, na kraju je kao jedna, ili jedina kritika upućena Čavezu ostala sloboda medija, za koju Argenis Martinez tvrdi da postoji samo formalno, kao i to da su novinari opozicije izloženi indirektnom pritisku političara.

Za Luisa Brita Garsiju, politologa i profesora na Centralnom univerzitetu u Karakasu, to je, međutim, apsurdna izjava: „Činjenica da je Venecuela jedina zemlja na svetu u kojoj su mediji u mogućnosti da u potpunosti preuzmu ulogu političke partije, dovoljno govori o slobodi medija.“

TURBO PREDSEDNIK: Dok opozicija u zemlji razbija glavu o tome kako sprečiti evidentan uspeh sopstvenog predsednika, izgleda da jedan radni dan Huga Čaveza traje otprilike koliko i prosečna radna nedelja ostalih predsednika. Veliki prijatelj Fidela Kastra je trenutno jedan od najzaposlenijih državnika na svetu, s otvorenom naklonošću ka političkim provokacijama. Nakon što je početkom novembra na sveameričkom samitu u Argentini sahranio ideju SAD o stvaranju najveće zone slobodne tgovine na svetu, „od Aljaske do Ognjene zemlje“, Čavez je sa Španijom sklopio ugovor o kupovini oružja. Malo su tu mogli pomoći napori Bele kuće da spreči prodaju vojne opreme koja bi, prema rečima američkog ambasadora u Madridu, samo doprinela destabilizaciji u regionu. Za španskog predsednika Hosea Luisa Sapatera posao vredan 1,5 milijardi dolara može samo da pomogne Venecueli u borbi protiv krijumčarenja droge. Kako god bilo, primedbe SAD da je deo pomenute španske vojne opreme proizveden u Americi – koja nema nameru da je proda Čavezu – znači samo toliko da se teretni brodovi i avioni već nalaze na putu do Venecuele.

Pored toga, Čavez je počeo diplomatski rat sa Meksikom – sa dobrim izgledima da isto to učini i s Bolivijom. Nakon što je meksičkog predsednika nazvao američkim slugom, Meksiko i Venecuela su povukli svoje ambasadore. Čavezovi ministri su Vinsentu Foksu poručili da ne troši vreme čekajući na izvinjenje venecuelanskog predsednika.

Na primedbu ministarstva spoljnih poslova Bolivije da pojedine venecuelanske diplomate svojim komentarima utiču na predstojeće predsedničke izbore u ovoj zemlji, Čavezov kabinet očigledno nema nameru ni da odgovori. Veoma je verovatno da će na izborima u Boliviji koji se održavaju za dve nedelje pobediti Evo Morales, još ekstremniji levičar od Čaveza, bivši predvodnik uzgajivača koke.

Jedan za drugim su prošle nedelje u Venecuelu stigli i predsednici Argentine i Kolumbije. Sa Nestorom Kirhnerom ugovoren je brz ulazak Venecuele u zajednicu Merkosur, koju čine Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj – jasan odgovor ekonomski relevantnih država Južne Amerike na sveameričku zonu slobodne trgovine. Istovremeno, kolumbijski predsednik Uribe razmatra mogućnost izgradnje naftovoda između Venecuele i Kolumbije, što bi Čavezu omogućilo izvoz nafte direktno sa kolumbijske obale do Kine. Drugim rečima, Sjedinjene Države mogle bi ostati bez deset odsto ukupno uvezene nafte. Između dva sastanka Čavez stigne i da svaku nedelju posle podne vodi televizijsku kontakt emisiju „Alo, presidente“, neku vrstu obraćanja naciji na latinoamerički način.

Izgleda da Čavezu uspeva bezmalo sve. Sto milijardi dolara u narednih pet godina Čavez namerava da uloži u socijalne programe u zemlji. Misije Robinson, Sucre, Rivas, Identidad, Barrio Adentro itd. različiti su programi obrazovanja i zdravstvene zaštite za dosad zapostavljen deo stanovništva, siromašne Venecuelance, među ostalim i za 200.000 dece koja su živela na ulicama kada je Čavez 1998. izabran za predsednika. Čavez je na dobrom putu i da bar delimično ostvari ono što je započeo njegov heroj Simon Bolivar, El Liberator, borac za nezavisnost Južne Amerike s početka XIX veka. Izlazak iz senke Sjedinjenih Država, koje su na osnovu Monroove doktrine iz 1823. ulogu kolonijalnih vladara preuzeli od Španaca. Čavez takođe sprovodi i ono što nisu uspeli revolucionari Če Gevara, Salvador Aljende i Fidel Kastro, nazivajući se istovremeno socijalistom, hrišćaninom i patriotom. Šta god bio ili postao – populista, autokrata, fanatik, nostalgičan revolucionar ili borac za ljudska prava, venecuelanski predsednik Hugo Čavez je već sada klasična politička legenda Latinske Amerike.

Angelina Polak Elc, 80-godišnja profesorka iz Karakasa i svetski poznat istraživač afroameričke kulture u Južnoj Americi zapitala se kakav je to predsednik koji sebe istovremeno naziva socijalistom i antiglobalistom, prodaje naftu Amerikancima i tajno učestvuje u religioznim Santeria ritualima na Kubi.“ Hugo Čavez, čija je Venecuela bila i ostala podeljena.