Povratak u smrt Alekseja Navaljnog

Navaljni se borio za političku slobodu, za to da čovek bude slobodan da se kreće kuda hoće i kako hoće, da govori slobodno i ne bude kažnjen za to što kaže, da se okuplja slobodno, te da uživa sve privilegije i ispunjava sve dužnosti dobrog građanina. A posle toga sa svojom unutrašnjom slobodom može da radi šta god hoće.

Putin je, najzad, uspeo da ubije Alekseja Navaljnog. Za svoje ubilačke kapacitete pokazao se, u ovom slučaju, ponešto traljavim. Najpre je, osokoljen dugom i plodnom tradicijom, otrovao Navaljnog, ali je ovaj odbio da umre. Što je najgore, uporan kao gljivica, vratio se u Rusiju da Putinu zagorčava život. Zbog toga je trebalo odlučno delovati te je Navaljnog, uz nesebičnu pomoć mrtvog pravosuđa, pod hitno otpremio u Sibir. A tamo ljudi lako umiru.

Ipak, ovo nije tekst o pomahnitalom tiraninu, već o Alekseju Navaljnom, o njegovom neverovatnom gestu da se, pošto se izjalovio prvi Putinov pokušaj da ga ubije, vrati u Rusiju, Krvniku na noge. Uradio je to Navaljni potpuno čiste svesti. Sve i da ga Putin nije ubio, sve i da je preživeo sibirsku robiju, ostala bi ta odluka jednim od najvećih političkih gestova u savremenoj istoriji Evrope, ravna držanju Đordana Bruna pred Inkvizijom ili Jana Palaha pred mračnim Putinovim prethodnicima.

Teško je zamisliti da je, pre povratka u Putinovu Rusiju iz koje je izašao na nosilima i s maskom za kiseonik na licu, otrovan. Nije, dakle, lako zamisliti da je za boravka u nemačkoj bolnici Navaljni izgubio kopču sa stvarnošću, te da je mislio kako će njegov povratak u tu i takvu Rusiju da pokrene mase protiv Putina, niti je mogao računati na to da će ostati na slobodi. Kako je kročio na tle Rusije, protivpravno je i protivcivilizacijski lišen slobode, a onda odveden u smrt pod budnim Putinovim svevidećim okom. Odveden. Nije Navaljni u smrt otišao sam. Da kažemo to bez okolišanja: svesnim činom povratka dželatu na noge, Aleksej Navaljni je morao da računa i na ovakav ishod. Čak i kada je izjavio da su mu šanse da preživi pedeset odsto, Navaljni je hrabrio sebe i druge. U Putinovoj tiraniji nije imao nikakve šanse. Pitajte Garija Kasparova, na primer. Eno ga u Hrvatskoj.

RACIONALNOST I SMRT

Ipak, sudeći po tome šta je sve u životu radio, a naročito kako je to radio, Navaljni je bio čovek evropske racionalnosti, te kao takav on nije mogao da računa na sigurnu smrt. Smrt je bila deo slagalice, ali ne izvestan ishod njegovog postupka – povratka u Rusiju. Da je smrt, za Navaljnog, bila izvesna na onaj način na koji je izvesna za islamističke bombaše-samoubice-ubice ili za japanske kamikaze, on se, verujemo, ne bi vratio. Njegovo shvatanje slobode kao političke, a ne metafizičke veličine, po definiciji nije moglo da računa na sigurnu smrt, jer takva bi računica išla protiv samog duha slobode kakvog je iznedrila Evropa. Sloboda je sloboda za sve (Ruse), a ne za jednog (Putina). Sloboda je sloboda za život, a ne za smrt. A Navaljni se borio upravo za tu i takvu slobodu. Ne za unutrašnju slobodu u kojoj nije važno da li je čovek u lancima ili, pak, nije, jer unutrašnje određenje slobode kaže da čovekovu (unutrašnju) slobodu niko, nikada i ni pod kakvim uslovima ne može da uskrati. Što je, naravno, recidiv religijskog (hrišćanskog) poimanja slobode, puki fantazam, mamac za one sklone samoporobljavanju. Uostalom, čitajte Džordža Orvela ako već niste čitali Varlama Šalamova ili ako ne verujete Primu Leviju i Fridrihu Ničeu. Navaljni se borio za političku slobodu, za to da čovek bude slobodan da se kreće kuda hoće i kako hoće, da govori slobodno i ne bude kažnjen za to što kaže, da se okuplja slobodno, te uživa sve privilegije i ispunjava sve dužnosti dobrog građanina. A posle toga sa svojom unutrašnjom slobodom može da radi šta god hoće. Zbog toga je Navaljni, hrabar i čvrst čovek, bio smrtni neprijatelj pomahnitalog tiranina koji ni ime nije hteo da mu izgovori (oslovljavao ga je kao “pacijent” ili “zatvorenik”). Zbog toga je, prema tiranskoj logici, morao da umre. Zbog toga, najzad, njegov gest nipošto ne bi smeo da se poredi s gestovima islamističkih bombaša-samoubica ili japanskih kamikaza. Razdrobljenog mozga religijskim drilom, islamističke samoubice su, ipak, samo ubice. Njihova smrt je lišena svake supstancije slobode i svakog smisla. Oni ne umiru za slobodu svih, već za moć dela jedne religijske skupine koja u svome jezgru odlučno neguje neslobodu (dobro, i za onu skupinu devica koje se brčkaju u rajskim izvorima). Oni su sredstvo terora zarad uspostavljanja terora. To sa slobodom, životom i Navaljnim nema nikakve veze.

UZROCI SMRTI

Može se ovo mučko ubistvo, uz odgovarajuću količinu cinizma i besramnosti, relativizovati, naravno. Teofil Pančić je u izvanrednom svom tekstu (“Danas” od 17. 2), na svoj način, pokazao i kako. Može se, recimo, tvrditi da je Navaljnog ubio metak (a ne ruka koja je povukla obarač, niti onaj ko je izdao naređenje, kao ni onaj koji možda i nije izdao naređenje ali su naredbodavac i ruka odlično razumeli šta im je činiti). Ili da ga je ubila gravitacija kada je, nesrećnim slučajem (naravno), pao s trećeg sprata. Ili se čovek, naprosto, okliznuo i nezgodno dočekao na glavu. Na tom severu sve je zaleđeno, lako se čovek oklizne (ponovo gravitacija, dakle). Možda ga je i kašalj ubio, prehladi se čovek na tolikoj hladnoći, lekovi do tamo sporo stižu, a i nema ih – pisao je Navaljni o tome kako pošiljka, na tom dugom i neizvesnom putu od Moskve do hladnog Sibira, nekako ispari, a, odnekud, sve to ima veze s Putinovim razumevanjem vladanja – što znači (ako neko nije razumeo) da Navaljnog nije ubio pljačkaš koji je svu moć prikupio kod sebe i koji ga je, mimo svih zakona, dobrih ljudskih i političkih običaja, smestio na gostoljubivi ruski sever (a gde drugde, neće valja u Moskvu da mu tamo šeta ulicama i podbunjuje njegov omiljeni narod?). A možda ga je, ko zna, ubio i tromb. Uostalom, ne treba spekulisati, pričati napamet i (zlonamerno) nagađati. Slučaj valja prepustiti institucijama. Uostalom, poznato je da se čovek, Navaljni, svojevremeno najeo pokvarenih školjki i gadno se otrovao, a onda za to optužio, ni manje ni više nego (zamisli, sestro slatka!) Putina. Kao da Putin nema pametnija posla nego ide okolo i nudi pokvarene školjke svojim političkim neistomišljenicima. Ajte, molim vas.

Ovako se možemo beskonačno prenemagati i vređati zdrav razum. Što Putinova propaganda i radi. No, zaista bi trebalo biti idiot u čistom grčkom smislu – idiotes je osoba koja je zagledana u sebe i sopstveni pupak i pojma nema šta se događa u svetu; glumac Miloš Biković, na primer, koji pojma nije imao od koga prima orden, ili šta već, pošto je on umetnik i njega se politika ne tiče – pa poverovati u to da Vladimir Putin nije ubio Alekseja Navaljnog. Ali, i da jeste – pa šta? Šta je za pomahnitalog tiranina jedan čovek, koji, uz to, ni ne zaslužuje da živi? Zar Putin za ove dve godine, zajedno s poslušnim svojim obožavaocima (u redu, nisu oni gadljivi ni na pare, ali zna se koga najviše vole… dok deli pare, to jest), nije ubio desetine hiljada Ukrajinčadi, Ukrajinki i Ukrajinaca?

SMISAO ŽRTVE

Nije nikakva uteha što će Putin ostati upamćen kao masovni, pomahnitali ubica, a Navaljni kao čovek koji se Ubici suprotstavio neverovatnom hrabrošću. Nije nikakva uteha što je Putin banalna figura koja je razorila Rusiju, a Navaljni junak koji je Rusiju pokušao da spase i za to platio životom. Jedino što smrti Alekseja Navaljnog, građanina, političara i hrabrog čoveka, može da podari neki smisao, a ljudima koji su ga voleli i poštovali nekakav mir, jeste sloboda koja će, možda, jednog dana dotaći i Rusiju (ako iza Putina išta ostane od Rusije). Ta sloboda se, međutim, ni ne naslućuje. Hazjajin deluje nedodirljivo. On dve godine već razara jednu evropsku zemlju i podsmeva se (što desničarima koji o Rusiji ne znaju ništa godi uhu) retorici i izjavama evropskih političara, te bi nezrelo bilo očekivati da će ga novi talas oglašavanja povodom smrti Navaljnog uopšte dotaći. Ne vidi se ni da mu preti nekakva opasnost iz same Rusije, ubijene u pojam, uostalom. Da li to znači da se Navaljni vratio u smrt uzalud?

Čini se da bi ovde trebalo malo da se odmaknemo od onog pojma junaštva koji se očekuje u ovakvim pričama. Možda je Navaljni zaista umro za neku vrstu zajednice, ali to nije ona zajednica koju je stvorio Putin: zajednica preplašenih i korumpiranih podanika koji se, makar ga i mrzeli, dodvoravaju i klanjaju Vođi. Da Đordana Bruna nisu spalili, živog, njegovo bi telo, verovatno, bacili psima, kao Kreont što je bacio Polinikovo telo na smetlište. Jan Palah umro je u nezamislivim mukama, ali se Putinov prethodnik nije naročito uzbudio i neometano je nastavio da ubija Čehoslovačku. Ali nisu ta dva hrabra muškarca postali mučenici jer njihove ideje nisu bile obojene religijom (naprotiv), niti su se žrtvovali za stisnutu i preplašenu gomilu poznatu pod imenom narod. Kao ni Zoran Đinđić, uostalom. Oni su se borili za dušu slobodnih pojedinaca, a ne za dušu gomile (jer tako nešto ne postoji). Navaljnom je bio bitan svaki građanim Rusije koji hoće da živi kao slobodan čovek, a ne kao preplašeni rob. Upravo je to supstancija njegove žrtve. On je svoju slobodu zamenio za sve buduće slobode Rusije. I znao je šta radi. I zato što je znao šta radi, zato što nije stradao u bezumnom jurišu nego je ubijen zbog promišljene i hrabre odluke, Navaljni će, možda, preživeti i sopstvenu smrt. Da li će, pak, preživeti i Rusija, drugo je pitanje.