Pod udarom narodnog nezadovoljstva

Poslednje dve nedelje su bile teške za Bugarsku – zemlja je bila preplavljena nezapamćenim protestima. Hiljade ljudi su svakodnevno blokirale ulice velikih gradova, spaljivale Ustav i pozivale na radikalne promene političkog modela. Premijer Bojko Borisov – vatrogasac, bivši telohranitelj, čiji se nadimci kreću od „Betmena“ do „Čaka Norisa“ i „Bude“, i osoba koja je opsednuta potrebom da se svidi ljudima – požurio je da podnese ostavku kako bi se spasao narodnog nezadovoljstva. Moć i ključ za prestanak krize je sada u rukama predsednika Rosena Plevnelijeva, koji treba da oformi privremenu vladu i organizuje poštene izbore – težak zadatak za čoveka koji je do sada živeo u Borisovljevoj senci. Nije lako predvideti šta će se dogoditi na tim izborima – Bugari su razapeti između mržnje prema sadašnjoj političkoj eliti i sopstvene nesposobnosti da stvore nove lidere. Nekada hvaljena kao ostrvo stabilnosti na Balkanu, Bugarska je danas možda na putu ka grčkom scenariju neprestanih protesta i političkih i finansijskih kriza.

Sve je počelo sa računima za struju koje su građani Bugarske dobili krajem januara. Bili su dvostruko veći nego računi prethodnog meseca, koji su već bili za 50 odsto viši nego oni za isti period u 2012. Za one koji se greju na struju, računi su dostizali i 300 evra – i to u zemlji gde je prosečna plata 360 evra. Televizijske stanice su prikazivale srceparajuće scene starica koje plaču nad svojim računima od 100, a penzijom od 90 evra.

BES: Bes je nastupio kada su ljudi shvatili da je samo 40 odsto njihovog računa ono što su zaista potrošili. Ostalih 60 odsto bili su dodaci, poput „zelene energije“, „transfera“, ili čak „nenaplativih troškova“ – stavka koju su mnogi razumeli kao način da elektrodistributivne kompanije pokriju svoje gubitke zbog nemogućnosti državnih kompanija da naplate struju u getoima u kojima žive Romi.

Besu je doprinela i činjenica da su tri kompanije za distribuciju električne energije u stranom vlasništvu. „Našim novcem se isplaćuju penzije u Austriji i Češkoj Republici“, vikali su ljudi na ulicama. Zemlja je podeljena između tri distributera i ne postoji mogućnost izbora – ako živite u Sofiji, dobićete ČEZ, ako živite u Plovdivu – EVN.

Računi nisu bili jedini problem, već je više reč bila o nedodirljivom statusu monopola koji vladaju zemljom – ne samo u distribuciji električne energije, već i u bilo kom drugom sektoru privrede. Poslednjih godina postajalo je sve jasnije da običan potrošač, običan građanin, nema nikakve šanse protiv monopola. Zakonodavci bi uvek glasali u korist velikih kompanija, vlade bi uvek više želele velike investitore, sudovi bi bili korumpirani, ili neverovatno spori, crpeći vam tako i vreme i resurse.

Tako je krenulo – od spaljivanja računa i bacanja kamenja na poslovne prostore distributivnih kompanija do protesta protiv monopola, protiv nedostatka pravde u zemlji i protiv podređenog položaja prosečnog građanina Bugarske.

Sedamnaestog februara protestanti su fokusirali svoj gnev na vladu. Bojko Borisov je vladao zemljom tri i po godine i za vreme njegovog mandata država je konačno prodala svoje akcije elektrodistributivnim kompanijama. Takođe, za njegovog mandata ekonomija je stagnirala zbog megalomanskih infrastrukturnih projekata, kao što su auto-putevi i sportske hale. Borisov je požurio da podnese ostavku, svega dva dana nakon početka antivladinih protesta. „Nisam mogao da gledam krv na ulici“, rekao je. Tačno je da je bilo fudbalskih huligana na ulicama, koji su provocirali policiju, i u nastalom haosu troje starijih građana su završili povređenih i krvavih glava. Pa ipak, najveći deo protesta protekao je mirno.

Nakon što je Borisov otišao, bes naroda je izgubio svoj fokus i okrenuo se prema svim tranzicionim političarima – onima koji su delovali nakon pada komunizma 1989. godine. Prilično je teško razumeti šta sve građani žele: rasturanje političkih partija, novi politički model, promenu Ustava, minimalne plate od 400 evra (sada su 150), ukidanje poreza, ukidanje PDV-a, bankarske kredite bez kamata, iskorenjivanje monopola, iskorenjivanje korupcije, nacionalizaciju kompanija za distribuciju električne energije, više državne kontrole, manje državne kontrole, narodni sud, vlast Narodu…

BOJKO BORISOV: Demonstranti su očigledno izgubili poverenje u tradicionalne stranke. Borisov je izabrao da očuva svoju partiju i ostavi zemlju u haosu i nestabilnosti. Odlazeći sa vlasti on pokušava da se osigura od svih promašaja svoje vladavine. Penzije bi trebalo da budu povećane od 1. aprila, ali mnogi finansijski analitičari upozoravaju da su monetarne rezerve pale ispod minimuma i da povećanje penzija može ugroziti finansijsku stabilnost.

Borisov je čovek koji živi za to da bude voljen i obožavan. Godinama, pažljivo je gradio imidž čoveka iz naroda: „Odrastao sam kao siromašno dete, čiji je jedini doručak bio parče hleba i masti“, citirali su mediji, koji su bili veoma prijateljski nastrojeni prema njemu. Svakoga dana, između sastanaka vlade, Borisov je igrao fudbal trudeći se da prenebregne činjenicu da njegov tim koristi državni avion za utakmice. Bio je domaćin turbo-folk zvezdama poput Cece Ražnatović i akcionim junacima kao što su Žan Klod Van Dam i Silvester Stalone. Preuzeo je sve institucije – „ja“ je postala najčešće korišćena zamenica: „Ja gradim auto-puteve“, „Ja dajem novac“…

Ono što mu se dogodilo predvideli su mnogi – harizma je izgubila borbu sa glađu. Pre mesec dana u medije je procureo tajni policijski fajl iz 1996, koji ga je povezivao sa organizovanim kriminalom, u kome ga nazivaju „Buda“. Njegova histerična reakcija na ulične proteste, gubitak nerava i neoprezne izjave, poput „Kako mogu da mi kažu da su gladni, kad imaju zlatno prstenje“, srozali su njegov imidž superheroja.

Rešenje političke krize sada leži u rukama predsednika Rosena Plevenlijeva. Sve do sada, on je bio u senci Borisova i njegove partije GERb (Граждани за европейско развитие на България). Isprva ministar, uz pomoć Borisova i partije bio je izabran za predsednika, na izborima sa mnogo zabeleženih nepravilnosti. Optimistički za zemlju, izgleda da će on moći da se suprotstavi svom tvorcu. U nedelju je izašao na ulicu da se susretne sa demonstrantima i obavezao se da će napraviti stabilnu vladu sve do prevremenih izbora u maju.

Važno je ko će biti u privremenoj vladi, ali je važnije ko će oformiti novu vladu nakon izbora, i šta će biti njeni prioriteti. Pravi problemi za bugarske građane nisu visoke cene struje, već niski prihodi. Članstvo u Evropskoj uniji nije ispunilo očekivanje evropskog životnog standarda. Fondovi EU su korišćeni isključivo za razmetanje infrastrukturnim projektima, a ne za reformu važnih sektora, poput zdravstva ili obrazovnog sistema. Vlada Bojka Borisova zacementirala je siromaštvo u Bugarskoj – ugašeno je 100.000 malih i srednjih preduzeća. Iz zemlje nisu otišli samo strani investitori, već i domaći. Nezaposlenost je dostigla brojku od 400.000, a na hiljade ljudi rade u sivoj ekonomiji.

Uz proteste koji su preplavili ulice, postoji veliko iskušenje da se posegne za levičarskim i populističkim idejama. Jedni obećavaju plate od 500 evra, drugi obećavaju nacionalizaciju, a socijalisti da će ukinuti proporcionalni porez (flat–tax) od deset odsto. Ovakve ideje bi ispraznile državni budžet, ako bi bile sprovedene u delo. Kao i svim drugim zemljama u regionu, i Bugarskoj je potrebna vlada koja će balansirati između finansijske stabilnosti i ekonomskog rasta. Recept je jednostavan: poboljšanje poslovnog okruženja.

Pozitivna stvar iz revolucionarnog raspoloženja je da, ko god uđe u narednu vladu, može lako biti oboren narodnim nezadovoljstvom. Možda će ovo bugarske političare i njihove kolege u regionu učiniti opreznijim kada daju obećanja, i učiniti da više ispunjavaju mantre iz svojih kampanja.