Pad Središnjeg carstva

Kinesko carstvo palo je tiho, preko noći, bez krvi i ispaljenog metka. Nije bilo juriša poput onog na Zimski dvorac, niti su pucali topovi kao sa Aurore. Nije to bio ni pad Bastilje, iako je bilo velikih buna i ustanaka, ali neuspešnih. Četrnaest godina je sredinom 19. veka trajao Tajpinški ustanak kada su se u većem delu carstva digli najsiromašniji, a broj žrtava se popeo na dvadeset miliona. I druga pobuna sirotinje, poznatija kao Bokserski ustanak, ugušena je u krvi, sa milionima žrtava. Strane trupe su komadale zemlju, ušle su u sam Peking, srušile Carsku palatu, opljačkale Zabranjeni grad. Početkom 20. veka Sun Jatsen je organizovao najmanje deset oružanih pobuna. I opet se ništa suštinski nije menjalo: imperija je nastavljala da živi, iako na klimavim temeljima.

Pa kako je onda nestalo pet hiljada godina staro, kako ga sami Kinezi nazivaju, Središnje carstvo?

DAN „DVOSTRUKE DESETKE“

Ponekad i banalan slučaj može da preokrene istoriju. Desetog oktobra 1911. godine – Kinezi taj dan nazivaju „dvostruka desetka“ – u jednom privatnom stanu u gradu Vućangu u provinciji Hubej koji je slučajno bio zahvaćen požarom, došlo je do eksplozije. Policija je tokom uviđaja otkrila ne samo oružje već i spisak oficira koji su pripremali pobunu. Pre nego što se policija snašla, oficiri su zauzeli zgradu svoje komande, a nakon toga i sedište lokalne vlade. Ubrzo potom njihovi saučesnici su smenili carske funkcionere u drugim, obližnjim gradovima. Pobunjeni oficiri su u Vućangu izdali proklamaciju da više ne priznaju vladajuću dinastiju Ćing i da uvode republiku. Nije ispaljen nijedan metak, ali je pet hiljada godina staro kinesko carstvo nakon toga počelo da se ruši kao kula od karata.

Primer iz Vućanga, danas je to deo Vuhana, sledile su i druge provincije. Za mesec dana četrnaest provincija je otkazalo lojalnost vladajućoj dinastiji i predalo vlast lokalnim parlamentima, koji su do tada imali tek savetodavnu ulogu.

TRIJUMFALNI POVRATAK SUN JATSENA

Sun Jatsen je za to vreme putovao po Sjedinjenim Državama. Čovek koga istoričari nazivaju ocem i osnivačem kineske republike nije igrao direktnu ulogu u ovim presudnim mesecima. Utvrđeno je da je on tek posle deset dana dobio telegram u kome ga obaveštavaju o tome šta se dogodilo u zemlji. Ali, pošto je telegram bio šifrovan, a on nije imao kod sebe ključ šifre, morao je da sačeka još nekoliko dana, sve dok američka štampa u Denveru, gde se nalazio, nije objavila vest o rušenju carstva u Kini.

Sun Jatsen nije pohitao u domovinu. U Pekingu je maloletni imperator i dalje sedeo na tronu, okružen svitom i armijom. Sun je procenio da će tek osnovanoj republici u tim trenucima biti mnogo važniji međunarodna podrška i priznanje nego još jedan revolucionar na licu mesta. A možda je imao u vidu i oštre podele koje su bile tradicionalno prisutne u rukovodstvu Revolucionarnog saveza. Te podele svodile su se na pitanje ko će imati glavnu ulogu.

Za to vreme jak čovek Pekinga general Juan Šikaj pozvan je u dvor. Od njega se očekivalo da sa svojom armijom spase Kinu, tačnije dinastiju.

General Juan je u svojim rukama imao silu kojoj se niko u Kini nije mogao suprotstaviti. Imao je i podršku stranih zemalja koje su, iz vlastitih interesa, podržavale jedinstvenu Kinu, makar i carsku, i prednost davale čoveku za koga se verovalo da može sprečiti raspad države i građanski rat. Ali, generala su i vođe Revolucionarnog saveza nastojale da pridobiju na svoju stranu, ponudili su mu mesto predsednika republike.

Sun Jatsen vratio se u Kinu 2. decembra 1911. godine kada je glavna trgovina već bila obavljena. Stigao je praznih ruku – bez stranih kredita ili obećanja da će nova vlast biti priznata i podržana. Uprkos tome, dočekan je kao nacionalni heroj: oreol koji ga je pratio godinama sada je bljesnuo punim sjajem. Njegov povratak bio je trijumfalan.

POSLEDNJI KINESKI CAR

Pred sam kraj 1911. godine, 29. decembra, parlament je izabrao Sun Jatsena za prvog predsednika Republike, a tri dana kasnije, 1. januara 1912. godine, Sun Jatsen je u Nankingu položio predsedničku zakletvu. Velika dinastija Ćing je posle pedeset vekova ispisala poslednje dane imperijalne Kine.

„Ostvario sam svoj životni cilj, stvorena je Kineska republika“, napisao je Sun kasnije u svojoj autobiografiji. On je, međutim, bio samo privremeni predsednik. Na dan kada je položio zakletvu, uputio je telegram generalu Juanu obaveštavajući ga da „predsednička vlast čeka na njega“ i da se nada da će general uskoro doneti odluku.

U Pekingu je general već odlučio: izvršio je pritisak na regente da proglase abdikaciju maloletnog imperatora. Kinesko carstvo palo je tiho, preko noći, bez krvi. Dvanaestog februara objavljena je abdikacija poslednjeg kineskog cara, a tri dana kasnije Sun Jatsen je saopštio svoju ostavku.

Na čelu prve kineske republike Sun je bio samo 45 dana. Za to kratko vreme uspeo je da Kinezima i svetu predstavi prvu republiku u istoriji Kine, da donese odluku o napuštanju starog, lunarnog kalendara i prihvatanju novog, solarnog, i da carsku zastavu sa zlatnim zmajevima zameni zastavom sa pet horizontalnih boja – crvenom, žutom, plavom, crnom i belom. I, sećajući se verovatno svoje majke, da zabrani brutalno podvezivanje ženskih stopala.

Republika je bila široke ruke prema dinastiji. Poslednji car, petogodišnji Pu Ji, mogao je da ostane u Zabranjenom gradu. Država je preuzela finansiranje njegove garde, rođaka i posluge u kojoj je bilo više stotina evnuha i konkubina. Car je zadržao titulu, čak i carski pečat, a jedino ograničenje bilo je da ne sme da povećava broj konkubina.

SUKOB ŽUTE I PLAVE KINE

Sun Jatsen (1866–1925) rođen je u selu Cuiheng na jugu zemlje, između Kantona (Guangdžou) i Makaoa. U Kini se čovek rađao pod jednim imenom, a umirao pod drugim. Sun je tokom života šest puta menjao ime: ovo pod kojim je poznat u svetu bilo je njegovo revolucionarno ime.

U vreme kada je Sun Jatsen rođen, tradicionalna Kina je umirala. Sun Jatsen imao je dovoljno vremena da aktivno učestvuje u njenoj sahrani.

Mestom i vremenom rođenja Sun je bio predodređen da postane pripadnik jednog novog političkog sloja koji se tek rađao. Za razliku od konfučijanske Kine, koja je dominirala u centralnom delu države i diktirala nepromenjivost, istočna obala i jug zemlje bili su pod većim uticajem stranih zemalja: ne samo zbog trgovine koja je počela da cveta, već i zbog prisustva stranaca, njihove kulture i tehnologije.

Sun će kasnije celog života u sebi nositi tu dvojnost, a njegov život, ideje i dela kretaće se između konfučijanstva i hrišćanstva, između tradicije i revolucije, između dogme i utopije. Njegov život proći će u lutanjima između „plave Kine“ koja je otvarala prostranstva prema svetu i „žute Kine“ koja je i dalje ostajala okrenuta sebi i zatvorena za mnoge ideje koje su dolazile sa strane.

DESET ORUŽANIH POBUNA

Sun Jatsen se školovao na Havajima, u Hong Kongu i Kantonu. Najviša škola koju je završio bila je medicinska, i od tada uz njegovo ime piše: dr Sun Jatsen.

Medicina nije nikada bila njegov životni poziv, bila je to politika, ali u Sunovoj mladosti političko organizovanje bilo je zabranjeno. Svako delovanje protiv postojeće vlasti svodilo se na aktivnosti u tajnim društvima. Sun Jatsen je tokom čitavog života održavao bliske kontakte sa tajnim društvima i mnogo puta se na njih oslanjao. Pritom je polazio od političkog pragmatizma: treba ih koristiti za one poslove i akcije koje političari intelektualci izbegavaju i za koje su, iz mnogih razloga, nesposobni.

Sun je organizovao više od deset oružanih pobuna u nameri da osvoji vlast. Isprva je na jugu Kine angažovao bande trijada, kineskih mafijaša, i plaćao ih. Nijedna pobuna nije uspela ni tada, ni kasnije. Pa čak ni poslednja pobuna, kada je Sun upotrebio svu svoju revolucionarnu strast i organizacione sposobnosti. U aprilu 1911. bila je formirana Brigada smrti od 800 ljudi spremnih da poginu u akciji. Bili su to mladi ljudi iz kineske emigracije, a ne banditi i kriminalci, kao ranije. I ovaj pokušaj završen je neuspehom, vlasti su streljale više od stotinu pobunjenika, a Sunova strategija osvajanja vlasti još jednom je propala.

SOVJETSKI UTICAJ

Pošto je bio glavni organizator i inspirator pobuna, Sun je godinama bio na policijskim poternicama. U odsustvu je osuđen na smrt. Zato je dobar deo života proveo u inostranstvu. U Tokiju je osnovao Kuomintang, nacionalnu partiju. U Londonu se zbližio sa Bakunjinom i ruskim revolucionarima, u Americi je proučavao njen ekonomski sistem.

Velike nade je polagao u pomoć Sovjetskog Saveza. Među savetnicima imao je više istaknutih funkcionera Kominterne, od kojih je Mihail Borodin na njega imao najveći uticaj. Bio je pristalica koalicije Komunističke partije i Kuomintanga. Mao Cedung je tada bio zamenik ministra poljoprivrede u njegovoj vladi, a Džou Enlaj politički savetnik u vojnoj akademiji. Pred smrt je u testamentu napisao „Pismo sovjetskim drugovima“.

I za komuniste i za kuomintangovce je Sun Jatsen bio simbol revolucije, nacionalne emancipacije, modernizacije i socijalizma. Razlika je u tome što ljuti protivnici iz građanskog rata daju različita tumačenja ovih pojmova. Manipulacija istorijskim događajima i činjenicama potvrđuje se uvek i ponovo kao oprobano i efikasno sredstvo u propagiranju vlastite ideologije i ciljeva.

Mit o Sun Jatsenu negovan je i u pokretu Mao Cedunga i u pokretu Čang Kajšeka. Komunisti su posebno isticali antiimperijalističku borbu Sun Jatsena. Njegova „Tri narodna principa“ ubrzo su preimenovali u „Tri velike politike“ – saradnju sa Sovjetskim Savezom, saradnju sa kineskim komunistima i podršku radničkom i seljačkom pokretu.

KAD KAPITALIZAM GRADI SOCIJALIZAM

Kako se menjao komunizam u Kini tako se menjao i odnos vlasti prema Sun Jatsenu. Kada je nakon Maove smrti Deng Sjaoping započeo velike ekonomske i društvene reforme, mnogi su se prisetili Sun Jatsena i njegovih ideja o otvaranju Kine prema svetu, o saradnji sa stranim državama i korišćenju stranih investicija. Bačeno je novo svetlo na „utopijske ideje Sun Jatsena“.

Pokrenuti su grandiozni ekonomski projekti, koje je Sun nekada nagoveštavao, a sada su postali stvarnost koja Kinu uvodi u moderno doba. Deng se prisetio stare poruke Sun Jatsena: „Suština moje ideje je da nam kapitalizam gradi socijalizam.“

Promenjena je i komunistička ikonografija. Za vreme Mao Cedunga na pekinškom Tjenanmenu su za nacionalni praznik bila istaknuta četiri velika portreta: Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina. Sun Jatsenova fotografija stajala je malo po strani. Za vreme Denga, na trgu je bilo mesta samo za portret Sun Jatsena.

Poslednji kineski car, Pu Jifoto: wikipedia.org