Ormuz kao atomska bomba

Obnova oružanih sukoba, nova blokada plovidbe kroz Ormuz propraćena skokom cene nafte, baraži uzajamnih optuživanja i razmena plamtećih pretnji – to je opis stanja američko-iranskog konflikta od kako je Memorandum o razumevanju potpisan 17. juna de fakto raskinut.

Kada je juna 2025. i krajem februara 2026. zajedno sa Izraelom ušao u rat, cilj Donalda Trampa bio je uništavanje iranskog nuklearnog i raketnog programa, neutralisanje Osovine otpora koju čine regionalni saveznici Irana i “stvaranje uslova” za obaranje teokratskog režima u Teheranu. Nijedan cilj nije ostvaren, ali je stvoren nov problem. Danas se sve vrti oko Ormuza, strateškog morskog puta kojim prolazi petina svetskog izvoza nafte i prirodnog gasa. U situaciji opasnog haosa i konfuzije, Amerikanci više i ne pominju ciljeve zbog kojih su krenuli u agresiju.

Moreuz je u Islamskoj Republici dobio status simbola trijumfa u ratu sa vojno superiornijim protivnicima. Za nju je Ormuz garancija opstanka i najefikasnije oružje masovnog remećenja globalne ekonomije. Što više administracija Donalda Trampa pritiska, to Teheran više zaoštrava svoju poziciju oko Ormuza i pokazuje da prihvata novo proširenje sukoba po Zalivu.

ZAČARANI KRUG KONFLIKTA

U prvim danima primirja u aprilu Iran je saopštio da je prolaz “kompletno otvoren” za komercijalni saobraćaj kroz “koordinisane koridore” i da će ukinuti takse koje je naplaćivao. Istog dana Tramp je potvrdio da obnavlja pomorsku blokadu iranskih luka. Iran je to protumačio kao kršenje sporazuma, ponovo zatvorio Ormuz i gađao brodove koji su pokušali da plove bez saglasnosti Teherana. Danas se sve vrti oko raspodele kontrole u posleratnom menadžmentu plovidbe. Međutim, Memorandum ne samo da je ostavio za kasnije pitanja iranskog nuklearnog i raketnog programa već je nedorečen i oko Ormuza. Tačku 5 – Iran će preduzeti mere, upotrebivši sve napore za bezbedan prolazak komercijalnih plovila bez naknade, samo 60 dana, iz Persijskog zaliva u Omansko more i obrnuto – Teheran tumači kao pravo da nadgleda navigaciju tokom dogovorenog prekida vatre od 60 dana.

Vašington pokušava da aktivira južnu rutu kroz teritorijalne vode Omana i tako Iran izbaci iz igre, ali vlasti u Teheranu ne posustaju. Uzvratili su gađanjem tankera, posle čega je Tramp je naredio nova bombardovanja, te saopštio da primirje više ne postoji i da SAD kontroliše Ormuz.

“Ormuz je OTVOREN, i biće OTVOREN, sa Iranom ili bez njega”, napisao je Tramp na svojoj društvenoj mreži i najavio obnovu pomorske blokade iranskih luka i plovila i opoziv odluke da se Iranu dopusti nesmetani izvoz nafte. Iran je ponovio da je Ormuz ponovo blokiran, a snage Revolucionarne garde pogodile su tanker-dva, dovoljno da svetska cena nafte počne da skače. Zamenik šefa iranske diplomatije priznao je da Teheran više ne ispunjava obaveze preuzete Memorandumom, optužujući SAD da je prvi prekršio dogovor.

Amerikanci su gađali ciljeve širom zemlje, a napad u blizini jedne onkološke bolnice na jugozapadu zemlje Teheran je nazvao “varvarskim”. Iranci uzvraćaju raketnima napadima na američke baze u Bahreinu, Kataru, Kuvajtu, Omanu, Saudijskoj Arabiji, ali i Siriji i Jordanu.

Tramp je “u čast” trojice poginulih vojnika – dvojice u Jordanu i jednog u Iraku – deveti uzastopni dan naredio nov talas napada širom Irana. Broj stradalih Amerikanaca od početka rata popeo se na 17, uz 400 ranjenih. Spirala nasilja nastavlja da se uspinje. Iranci su potvrdili da ne samo da imaju značajne zalihe raketa već i da uspešno izbegavaju američke sisteme protivvazdušne odbrane.

foto: ap photo

Zatvara se začarani krug. Obe strane priželjkuju kraj konflikta, ali su spremne na rat iscrpljivanja kako bi dobile što više u pregovorima koji će se kad-tad nastaviti.

Ukoliko se Teheran ne vrati pregovorima, Tramp grmi da će “resetovati dugme”, što će za Iran biti “fijasko”. Napadi na vojne instalacije u obalskom području Irana proširuju se udarima na civilnu infrastrukturu – elektrane, mostove i postrojenja za desalinizaciju vode. Delom je pretnja ostvarena, iako je u pitanju ratni zločin.

Tramp jednog dana proglašava pobedu, sutradan nastavlja rat. Mnogo je pompeznih ali nedoslednih reči. Njegova vojna strategija do sada nije uspela da primora Teheran na ustupke. Iran samo postaje još tvrđi. Ponavljaju se iste greške. “Samo prestanite da pričate”, poručuje Trampu ugledni kolumnista “Vašington posta” Dejvid Ignejšus.

Na poziv Teherana Hutu saveznici u Jemenu najavili su zatvaranje prolaza Bab el-Mandeb, rutu transporta nafte kroz Crveno more, što bi potpuno paralisalo globalno tržište.

STVARANJE NOVOG BALANSA MOĆI

Tramp istovremeno sve vreme poslovično kalkuliše sa profitom. Deluje spremno da prihvati zahtev Irana da naplaćuje prolaz komercijalnih brodova, ali pošto SAD proglašava “Čuvarom Ormuza”, zahteva da i Amerika naplaćuje tranzitnu taksu od 20 odsto, znatno više od takse koju je brodovima ranije nametnuo Iran. Čini se da će ova brodarina biti neizbežna, ali kako je uskladiti sa međunarodnim propisima o slobodi plovidbe?

Iran igra na kartu koja se pokazala kao adut: produženi napadi ugrožavaju izvoz nafte sa Bliskog istoka, pa bi Tramp bio kriv ukoliko energetska kriza izazove globalnu recesiju. Eskalacija je potvrda dubokih razlika u očekivanjima šta mirovni dogovor treba da ostvari. Vašington je uveren da će pojačani vojni pritisak primorati Iran da otvori Ormuz i vrati se pregovorima pod američkim uslovima. Pun samopouzdanja bez obzira na razaranja, Teheran je uveren da je već stvoren novi regionalni balans moći i da nema povratka na staro. Iz iranske perspektive, Ormuz se promenio zato što se njegovo strateško okruženje promenilo. Memorandum je propao jer Tramp tumači prekid vatre kao povratak na stari poredak Ormuza, a Iran to ne želi.

Iran više ne želi da pregovara o prošlosti. Iza svega se krije strateški zaključak koji se nazire posle sahrane likvidiranog ajatolaha Alija Hamenija. Šestodnevne procesije po Iranu i Iraku rukovodstvo u Teheranu posmatra ne samo kao oproštaj od lidera koji je najduže vodio Islamsku Republiku već kao potvrdu da je država savladala šokantan američko-izraelski napad ne gubeći unutrašnju koheziju ili regionalni uticaj. Zato pregovori moraju da uvažavaju nove realnosti, a ne da obnove stare. To objašnjava zašto se diplomatija doživljava kao još jedan front konflikta, a ne kao alternativa ratu.

Iranski zvaničnici veruju da Vašington stoji iza usporenog rata iznurivanja time što kombinuje sankcije, vojne operacije i pregovore kako bi dobio ustupke Teherana. Iran na to nije spreman i procenjuje da borbene operacije moraju da oblikuju tok pregovora. “Svet danas pripada polju rata”, kaže jedan iranski zvaničnik. U Teheranu veruju da diplomatija vredi samo ukoliko prihvati nove balanse stvorene tokom sukoba.

RAT KAO JEDINA ARENA

Dok se drži stava da je Ormuz njegova crvena linija, Teheran pokazuje da je ipak spreman za nove razgovore. Kompromis je neophodan jer su iranske luke blokirane dok se pomorski saobraćaj ne normalizuje. Kina, koja kupuje oko 90 odsto iranske nafte, zainteresovana je za to da se Ormuz ponovo otvori, pa Peking svakako utiče na Irance.

U toku je borba dve volje. Iranci pažljivo kalibriraju svoje poteze, ali rizik je to što se igra vodi na ivici ambisa i što nijedna strana nema punu kontrolu nad događajima. Pitanje zato više nije da li prethodno razumevanje može da se obnovi, već da li Iran i SAD i dalje veruju da ono reflektuje strateške realnosti stvorene ratom. Opasnost je u tome što, dok obe strane traže način da osnaže svoje pregovaračke pozicije, rat preti da postane jedina arena u kojoj ustupci druge strane mogu da se ostvare.

Vojna eskalacija ubrzala je i diplomatsku. Pregovarači iz Katara odlaze za Teheran. Iranski predsednik je kontaktirao pakistanskog premijera, ponovo otvarajući kanal koji je doveo do sporazuma iz Islamabada. Vašington ove kontakte tumači kao signal slabosti Iranaca i želje da se po svaku cenu vrate pregovorima, što u Teheranu demantuju ne samo verbalno već i “recipročnim akcijama” po Bliskom istoku.

Tramp preti, ali izbegava akcije koje bi zahtevao jedan produženi rat u regionu. Iako je izjavljivao da je vlast u Teheranu “ološ” i da je pregovaranje “traćenje vremena”, ponovo je aktivirao svoje pregovarače i posrednike iz Pakistana i Katara.

Toliko o Amerikancima i Irancima. Šta je sa trećim direktnim protagonistom rata – Izraelom?

Izrael ima svoje strahove. Smatra da se Tramp fokusirao na slobodu plovidbe Ormuzom i da ne pokazuje dovoljno odlučnosti da spreči obnovu iranskih nuklearnih postrojenja, za koju tvrdi da je u toku. “Niko ne priča o nuklearnom pitanju. Zamislite Severnu Koreju na Ormuzu. To je za nas najgori mogući scenario”, smatra neimenovani izraelski obaveštajac, koga citira “Al-Monitor”.

Premijer Benjamin Netanjahu pokušava da uveri Trampa da Teheran periodičnim obnavljanjem neprijateljstava kupuje vreme. Bio je uspešan kada je Amerikanca uvukao u rat 28. februara, ali je pitanje da li to može još jednom. Tramp je izgubio strpljenje i hoće kraj rata. Iranci imaju vremena. Izraelci bi najradije još jednom udarili, ali šef Bele kuće im je jasno, komandnim tonom, poručio da to ne čine.

DIPLOMATIJA NE ODREĐUJE RAZVOJ DOGAĐAJA

Posrednici su sada usredsređeni na pronalaženje privremenog aranžmana za plovidbu Ormuzom koji bi važio četiri do šest nedelja, dok se ne pronađe trajno rešenje prihvatljivo ne samo SAD i Iranu već i zemljama Zaliva. Da li će to biti povratak na šeme plovidbe koje je 1968. propisala Međunarodna pomorska organizacija, agencija UN, ili neki novi aranžman? Izvesno je samo da Teheran odbacuje misiju Evropljana i armija NATO. Dotle, treba ukloniti pomorske mine kojima je zasut Persijski zaliv. Taj posao nije ni započet.

Mir je neizvestan. Diplomatija nije zaustavljena, ali više nije ona koja određuje pravce događaja. Dok se ne dođe do nekog kompromisa, ova faza zalivskog rata ponovo preti regionu, svetu, ali i Americi. Trampu, koji je tokom kampanje govorio protiv intervencija i “večnih ratova”, preti opasnost da upadne u istu zamku kao i njegovi prethodnici, od Vijetnama preko Avganistana do Iraka. Precenio je vojnu moć pa je posle 47 godina neprijateljstva sa Iranom sada na pola puta: između pregovora i vojnih operacija koje bi mogle da potraju.