Mala velika Evropa

Istraživanja javnog mnjenja otkrivaju da ni Slovaci nisu oduševljeni što sa Slovencima dele bezmalo isto ime države, pa još i veoma sličnu trobojku sa sve grbom. Ono što je zanimljivo jeste da Slovaci ne pomišljaju da ulože ni paru kako bi našli novu himnu i zastavu, već se uzdaju u samoljublje, sujetu Slovenaca. Tako politička elita u Bratislavi sasvim ozbiljno računa da će o trošku zvanične Ljubljane učvrstiti svoj nacionalni identitet zajedno s prepoznatljivošću u Evropi, a i šire.

STRPljENjE: Svi su izgledi da će Slovaci zadržati svoju belo-plavo-crvenu zastavu na koju su ponosni zbog istorijskog konteksta u kome su postigli zrelost nacionalnog identiteta i suvereniteta, i zato nikome, ni zvanično niti nezvanično, ne pada na um da išta na njoj menja. Isto je i sa himnom, za koju se, istina, pamti da je bivši slovački predsednik Mihal Kovač predlagao radikalne promene po što je, po njemu, tekst nerazumljiv. Ispostavilo se, međutim, da je narod tu pesmu usvojio i dušom i srcem, pa peva bez opterećenja Pod Tatrami se bliska (u prevodu – seva, povezano s grmljavinom; zanimljivo je da je ime za tu prirodnu pojavu potpuno isto na slovenačkom jeziku).

Činjenica je da Slovaci nisu srećni zbog sličnosti domaćih simbola i imena države sa slovenačkim, ali to osećanje nije eskaliralo željom da se promene boje ili njihov raspored na zastavi, a još manje da se restilizuje grb koji ispod dvostrukog krsta (simbol odanosti Slovaka hrišćanstvu) sadrži i trovrh, koji grafički predstavlja obrise planinskih vrhova Tatri, Matri i Fatri. I neverovatno asocira na grafiku tri vrha Triglava na slovenačkom grbu. Slovački stručnjaci procenjuju da bi rezovi na zastavi imali ne samo finansijske nego i teške emocionalne posledice. Zato patriotama savetuju strpljenje pošto su svi izgledi da će zahvaljujući nacionalnoj taštini slovenačka vlada, odnosno službena Ljubljana poraditi na uklanjanju vizuelnih razlika o trošku budžeta bogatije Slovenije, gde od nastanka države 1991. godine postoji raspoloženje za promenu simbola. U Sloveniji je lane već okončan konkurs za novu zastavu, dok lokalni heraldičari neumorno biju bitke oko Triglava, pčela i dvoglavih lavova…

SUJETA POJAČAVA STRAH: Ambivalentna osećanja prema Sloveniji sa Slovacima dele i Česi, bar ako je suditi po elektronskim medijima koji su oduševljenje publike povodom evropskog ujedinjenja donekle „ohladili“ upozorenjima o očekivanim nesporazumima na početku delovanja nove, velike Evrope, koje će u Briselu biti neizbežne tokom prvog sastanka parlamentaraca svih 25 članova EU-a. Razlog za uznemirenje jeste otkriće da je u spektru boja, kojim se grafički obeležava zvaničan prevod na nacionalni jezik pojedine države-članice, Češkoj dodeljena siva boja koja se tek za nijansu razlikuje od one koja označava prevod na slovenački jezik.

Problem skromne palete boja koju su podelile nove države članice EU-a nije zanemarljiv – slične nijanse sive dele i Mađari i Maltežani, mada češki stručnjaci ocenjuju da je sličnost u slučaju službene Ljubljane, odnosno Praga tako velika da će posledično sasvim izvesno izazivati zbrku. Česi, Slovaci i Slovenci imaju problem kako na tom polju istaknuti razlike, pošto su među jezicima koje govore narodi Unije upravo češki, slovački i slovenački međusobno najbliži, pa je zabuna gotovo neizbežna, posebno kad se uzmu u obzir bezmalo jednako grafički obeleženi prevodi. S druge strane je opasnost zamene, na primer češkog ili slovenačkog prevoda sa takođe sivkasto obeleženim tekstovima na pitoresknom mađarskom ili malteškom jeziku – gotovo zanemarljiva.

Slične tegobe ni izdaleka ne dele stare članice EU-a koje su zadržale pravo na najuočljivije boje na grafici država Unije. Zavidni češki komentatori konstatuju da je, na primer, nemački u „briselskom koloru jezika“ jednostavno pronaći zahvaljujući zlatnožutoj, francuski zahvaljujući plavoj, a engleski – ljubičastoj boji. Za razliku od Čeha, koji sa Slovencima dele tek „strah od nijanse sivog“, Slovake muče teže glavobolje, pošto se (baš kao i Slovenci u obrnutom smeru) plaše zabuna zbog sličnih imena država. Lingvisti iz obeju država slažu se u jednom – razlike u slučaju imena Slovačke, odnosno Slovenije, odnosno naziva njihovih žitelja jesu neznatne, za mnoge zapadnjake jedva primetne. Ako se tome doda da na jeziku slovenskih naroda sa severa, zemlja ispod Tatra nije Slovačka već Slovenska, a da je država ispod Alpa Slovinska, te da Slovenci svoj jezik zovu slovenskim (a ne slovenačkim), onda je zbrka potpuna.

Ima još – Slovak svoju lepšu polovinu u nacionalnom pogledu opredeljuje kao Slovenku, baš kao i Slovenac svoj suprotni nacionalni pol, s tom razlikom što Slovak ženu iz Slovenije ubraja među Slovinke. Izvesno je da ćete s teškom mukom naći patriotu u jednoj ili drugoj državi, bilo da je ispod Tatri ili ispod Alpa, koji će smatrati da je razlika u jednom slovu simpatična.

Bilo bi lepo da jezička egzotika ostane deo dečijih bolesti velike Evrope, kako proširenu tvorevinu nazivaju mediji novopridruženih država članica, bilo da je reč o jednom slovu u imenu ili nijansi iste boje. Teže će biti prevazići razlike u gledištima oko načina finansiranja prevoda na sve jezike država članica u glomaznoj briselskoj administraciji, ili budžetskog deficita pojedinih država. Prebrojavanja ko će imati pravo na plaćeni prevod, a ko ne, ko će imati pravo glasa a ko ne, to je, definitivno, tačka vrenja nacionalnog ponosa. I pravi ispit za Evropu, veliku ili malu.