Krhka nada za mir

„Zašto toliko kritikujete nasilje kada je jasno da se ovim dogovorom udovoljava zahtevima ONA-e koja je nasiljem pokušala i uspela da se izbori za veća prava Albanaca u Makedoniji?“ Ovim je pitanjem, koje je istovremeno i konstatacija i dijagnoza makedonske ratne krize, novinar CNN-a uspeo da kompletno zbuni prvog čoveka NATO-a Džordža Robertsona na konferenciji za novinare nakon potpisivanja okvirnog dogovora za rešavanje ratne krize u Makedoniji. Dogovor su u ponedeljak potpisali lideri četiri najveće političke partije u Makedoniji: Ljupčo Georgijevski, Branko Crvenkovski, Arben Džaferi i Imer Imeri.

Odgovor Robertsona sveo se na to da se dogovorom ne predviđaju nikakva posebna prava za Albance, već samo ona koja bi im morala pripasti ukoliko Makedonija želi integraciju sa Evropom.

Čudno, ali u Makedoniji se niko ne seća da je EU pre izbijanja ratne krize tražila promenu makedonskog ustava, ozvaničenje albanskog jezika, proporcionalnu zastupljenost Albanaca u policiji itd., itd., ili će možda biti da je EU to imala u planu, ali su je pripadnici ONA-e preduhitrili. Ne! Nasilje je ipak pobedilo. Ako je argumente za ovakvu konstataciju imao novinar CNN-a, onda građani Makedonije imaju bar 1000 argumenata više. No, krenimo redom.

NOVI KRUG NASILJA: Baš u trenutku kada se činilo da je povremena pucnjava u kriznim područjima Makedonije samo poslednji odjek ratnih okršaja i kada su građani Makedonije sa puno sumnje, ali i nade očekivali finiš političkih pregovora u Ohridu krajem prošle sedmice, ratni sukobi su se na velika vrata ponovo vratili u nekadašnju „oazu mira“. Pucnjava u skopskom naselju Čair, kada su petorica albanskih ekstremista, izgubili život u okršaju sa makedonskom policijom, bila je uvod u novi krug nasilja. Već sledećeg dana je deset makedonskih rezervista stradalo u napadu albanskih terorista u blizini sela Grupčin, na putu Skoplje – Tetovo. Građani ovog makedonskog grada nisu čekali čak ni da čuju imena poginulih sugrađana, a već su počeli da demoliraju i pale. Međutim, naišli su na jedan problem. U Prilepu živi samo nekoliko albanskih porodica. Neko je ipak „morao“ biti kriv. Nastradali su dućani Makedonaca Muslimana, a zapaljena je i jedina džamija u gradu (džamija je izgrađena u XV veku i bila je spomenik kulture).

Sledećeg dana je kamion makedonske armije na putu Ljubanci -– Ljuboten (Skopska Crna gora) naleteo na minu. Stradalo je osam rezervista. Svi su bili iz Skoplja. Zatim su Skopljanci „naplatili ceh“ koji su napravili albanski teroristi lomeći izloge albanskih i muslimanskih radnji u Skoplju. Albanski teroristi su narednog dana počeli sa masovnim paljenjem kuća Makedonaca u okolini Tetova. Začarani krug nasilja se zatvorio.

Nezavisno od političkog dogovora koji Albancima u Makedoniji garantuje veća prava, ali koji istovremeno garantuje i unitarni karakter Makedonije, linija etničkog razgraničenja se iz dana u dan sve više nazire. Okolina Tetova je praktično očišćena od Makedonaca, a većina Albanaca iz Bitolja je još pre mesec dana našla pribežište kod svojih rođaka u zapadnom delu Makedonije. Agencije za nekretnine rade punom parom nudeći Makedoncima iz zapadnog dela zemlje kuće i stanove u područjima gde živi većinsko makedonsko stanovništvo, a Albancima iz istočnog i centralnog dela zemlje nude kuće i stanove u područjima sa većinskim albanskim stanovništvom.

KOME JE NAJTEŽE: „Ne verujem u dalji zajednjički život sa Albancima nakon onog što nam se dogodilo u našem selu. Kako da živim sa komšijom za koga sa sigurnošću znam da je zapalio moju kuću“, kaže sredovećčni žitelj tetovskog sela Tearce koji zajedno sa svojom porodicom već 15 dana spava u parku koji se nalazi na dvadesetak metara od Sobranja Makedonije. Na ulazu u park između dva drveta razapeta je parola „Izbeglički logor BORIS TRAJKOVSKI“. Pred samim Sobranjem je već dve nedelje parkirano nekoliko traktora prekrivenih šatorskim krilima u kojima dane i noći provodi nekoliko makedonskih porodica iz okoline Tetova: „Ja bih se vratio nazad pa makar od svoje kuće našao samo pepeo. Ne shvatam zašto i nas ne uključe u vojne operacije, pa mi najbolje znamo teren i možemo biti mnogo korisniji tamo nego ovde“, kaže 42-godišnji žitelj sela Lešok. Na pitanje da li je moguć zajednički život sa Albancima ćovek odgovara kratko: „NE! APSOLUTNO NE!“

Od svih etničkih grupa u najtežoj situaciji su Makedonci Muslimani koji se bez ikakve krivice nalaze između dve vatre.

„Moj sin je prošle nedelje kao vojni rezervista otišao da brani Makedoniju, a meni su, eto, makedonski demonstranti pre neki dan demolirali radnju. Uvek sam bio lojalan ovoj zemlji i ne vidim zašto baš ja plaćam ceh za gluposti koje čine albanski teroristi, ja sa njima nemam nikakve veze. Od čega ću sada da živim ne znam, a još manje znam da li je pametno da ponovo uredim radnju i nastavim posao“, kaže 50-godišnji Jakup, vlasnik jedne skopske poslastičarnice.

POLITIČARI – JEDINSTVENI: Rasplamsavanje borbi kod sela Raduša i Ljubanci od kojih je glavni grad Makedonije nekoliko dana tutnjao u ritmu artiljerijske kanonade i pojačanje koje je ekstremistima pristiglo sa kosovske strane (u blizini sela Raduša, sa kosovske strane granicu je prešlo 600 do 700 pripadnika Kosovskog zaštitnog korpusa) naterali su makedonski politički vrh da oštro reaguje kod međunarodnog faktora. Predsednik Boris Trajkovski, premijer Ljupčo Georgijevski i ministar spoljnih poslova Ilinka Mitreva uputili su svako ponaosob pisma Kofiju Ananu, Džordžu Robertsonu i Havijeru Solani u kojima se oštro protestuje zbog pasivnosti snaga KFOR-a koje ne čine skoro ništa da bi sprečile albanske teroriste da sa Kosova ulaze u Makedoniju. Nakon dve godine ćutanja makedonski politički vrh je u pomenutim pismima jednoglasno saopštio Zapadu da je vojna intervencija NATO-a protiv Jugoslavije bila rezultat pogrešnih procena i da tu pogrešnu politiku Zapada sada plaća Makedonija.

Posebno iznenađuje to što su na isti način reagovali Trajkovski i Georgijevski (VMRO-DPMNE) sa jedne i Mitreva (SDSM) sa druge strane, jer je time prekinuta navika dveju najvećih političkih partija u zemlji da menjaju uloge u stilu prozapadnih i antizapadnih partija. Prema nekim analitičarima, „verbalni šamar“ koji je dobio Zapad od makedonskog političkog vrha bio je neophodan i za domaću upotrebu, jer se antizapadno (posebno antiamerićčko) raspoloženje kod Makedonaca toliko pojačalo da je počelo da izmiče kontroli (na skopskim ulicama je prava retkost videti neoštećeno parkirano vozilo zapadnih zemalja i međunarodnih organizacija, a prebijanje stranih novinara i kamenovanje zapadnih ambasada su redovna praksa građana makedonske prestonice). Skoro sve zapadne zemlje već su preporučile svojim građanima da ne putuju u Makedoniju, a personal u ambasadama u Skoplju sveden je na minimum.

SVE MANJE NADE: I pored pompeznih govora punih optimizma i nade izrečenih prilikom potpisivanja okvirnog dogovora između lidera četiri najveće makedonske partije, u Makedoniji je sve manje ljudi koji veruju da će dolaskom 3500 NATO vojnika teroristi dobrovoljno položiti oružje i da će u zemlji konačno zavladati mir. Prihvatanje dogovora od strane političkog lidera ONA-e Alija Ahmetija bio je glavni razlog što je doskora nepoznata Albanska nacionalna armija (ANA), koja je preuzela odgovornost za napade kod Grupćina i kod Ljubanca, zatražila njegovu ostavku. Nagli preokret Ahmetija od radikalnog u umerenog tema je brojnih pretpostavki koje se kreću od toga da on ima nameru da nakon dolaska NATO vojnika pokuša da razvuče njihov mandat na neodređeno vreme i tako učvrsti vlast na okupiranim teritorijama, pa sve do teorija da je traženje ostavke od strane ANA-e običan blef terorista koji će kao pripadnici ONA-e položiti stotinak kalašnjikova, dok će ostalo naoružanje ostati paravojnoj ANA-i u kojoj će se nalaziti oni isti ekstremisti iz ONA-e.

Ovakva promena imena albanskih paravojnih organizacija može trajati u nedogled. Čudno je samo što Zapad zatvara oči pred činjenicom da su UČK, UČKPMB, ONA i ANA samo različita imena za monstruma koga je on stvorio i čija se glava nalazi u Prištini. Taj monstrum se zove Kosovski zaštitni korpus, a da bi apsurd bio veći njega finansiraju Ujedinjene nacije. U svakom slučaju, plan o dobrovoljnoj predaji oružja od strane albanskih terorista NATO trupama praktično je neostvariv, čega su sigurno svesni i lideri alijanse. Uostalom, da teroristi zaista žele da polože oružje, to bi se moglo uraditi i bez ulaska NATO trupa u Makedoniju, recimo da se sklopi primirje i da se teroristima odredi rok kako bi ga predali KFOR-ovim vojnicima na granici sa Kosovom koja se nalazi na samo desetak kilometara od linije fronta.

Mir ??? Ivo Andrić bi rekao: Nada govori „da“, a sve ostalo „ne“.