Iznenadni pad Bašara Asada

Tom opozicionom blic-ofanzivom u Siriji je 8. decembra završena čitava era vladavine porodice Asad, koja je trajala 53 godine. Kako je do toga došlo?

Pre četiri godine, predsednik Bašar el Asad je uz pomoć Rusije, Irana i milicija koje podržava Iran brutalno slomio pobunu koja je počela još 2011. Turska i Rusija su posredovale u pregovorima o primirju i ono je, uprkos sporadičnim borbama, uglavnom održano.

Asadova vlada je povratila kontrolu nad većinom sirijskih gradova, ali veliki delovi zemlje su i dalje bili van njene kontrole. Severne i istočne oblasti je kontrolisao savez naoružanih grupa Kurda koje podržava SAD. Ćelije Islamske države su ostale u sirijskoj pustinji, u oblastima odakle dolaze zalihe energije i tanak mlaz gasa koji napaja termoelektrane u centralnoj Siriji. Najviše opozicionara koncentrisano je u provinciji Idlib, koju je kontrolisala islamistička grupacija Hajat Tahrir el Šam i Sirijska nacionalna armija, koju podržava Turska.

Ajzak Šotajner u “Njujorkeru” piše da sirijska opozicija okuplja više od deset frakcija, uključujući islamističke i nacionalističke. “Imate kombinovanu sunitsku islamističku opoziciju, a zatim nacionalističku i pomalo sekularnu opoziciju. Ali mislim da ovakva podela zanemaruje sveobuhvatnu tačku. Ključni pokretač pobunjenika i avangarda opozicije je Hajat Tahrir el Šam sa oko 5.000 boraca. Ta formacija se prvobitno (2012) zvala Al Nusra Front i, istorijski gledano, bila je ogranak Al Кaide Osame bin Ladena i Ajmana el-Zavahirija.

Promenom imena iz Al Nusra Front u Hajat Tahrir el Šam poslata je poruka regionalnim pristalicama, posebno Turskoj i Kataru, a takođe i međunarodnoj zajednici, da ta grupacija više ne pripada Al Kaidi. Međutim, u Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu i dalje je proglašavana za terorističku.

Ostale opozicione, nacionalističke i manje islamističke grupe imale su oko deset hiljada boraca. Njihovi pripadnici su manje dogmatski i religiozni, više pluralistički otvoreni za sve etničke i verske elemente, ali te organizacije nisu dobile zamah, uglavnom zato što su se oslanjale na spoljne sile, uključujući SAD. Opozicija ne bi mogla da uradi ono što je uradila proteklih dana bez borbenih sposobnosti, bez volje, bez organizacionog kapaciteta i bez procesa donošenja odluka Hajat Tahrir el Šama”, smatra Šotajner.

Vodeći istraživač u Centru za bliskoistočne studije Ruske akademije nauka Nikolaj Suhov u razgovoru s Fjodorom Lukjanovim (Rusija u globalnoj politici) kaže da su u regionu Idliba spojeni svi džihadisti iz različitih enklava kao rezultat pregovaračkog procesa koji je vođen 2018. godine, uz pomoć ruske vojske, posrednika, pod njenom garancijom. Čitav taj lonac u kome se sve kuvalo preimenovan je u Hajat Tahrir el Šam – u prevodu “Organizacija za oslobođenje Levanta”. Sada je smatraju oslobodiocem od krvavog režima. To je zapadni termin, kaže Suhov.

foto: ap photo

11 RATNIH DANA

Situacija je naglo eskalirala 27. novembra, samo dan nakon što je primirje između Izraela i Libana stupilo na snagu. Pobunjenici islamističke formacije Hajat Tahrir el Šam i drugih grupa pokrenuli su operaciju u provincijama Alep i Idlib, uz znanje i prećutno odobrenje Turske, koja tamo ima vojne efektive. Tvrdili su da je to odmazda za nedavne napade sirijske vlade na gradove u Idlibu, uključujući Arihu i Sarmadu.

U sredu 27. novembra, Al Džazira je javila da je do uveče naoružana opozicija zauzela najmanje 19 gradova i sela, uključujući vojne objekte.

Sirijska vojska je odgovorila granatiranjem područja pod kontrolom pobunjenika, dok su ruske snage izvele vazdušne udare. Samo tri dana nakon što su pokrenuli ofanzivu, pobunjenici predvođeni Hajat Tahrir el Šamom preuzeli su kontrolu nad Alepom – drugim po veličini gradom u Siriji, oko koga su tokom građanskog rata vođene žestoke borbe. Vlada je povukla svoje trupe i snage bezbednosti.

U “Njujorkeru”, istoričar Ajzak Šotajner (Isaac Chotiner) piše da je bio šokiran brzinom kojom je islamistička i nacionalistička opozicija uspela da povrati velike delove severozapadne Sirije, uključujući Alep.

“Alep je drugi po veličini grad u Siriji – kulturna prestonica. Nekada je bila ekonomska sila za Siriju. Ponovno zauzimanje Alepa od strane sirijske vlade 2016. označilo je prekretnicu u građanskom ratu. Ovo je bio i jeste vojni zemljotres. Prvo, zbog sposobnosti opozicije da zaista izvrši preventivni napad, što je značilo da su opozicija, uglavnom Hajat Tahrir el Šam i razne grupe, već dugo planirale ovaj napad. Ovo nije nusprodukt od mesec ili dva, već verovatno nekoliko godina. I drugo, iznenadila me je brzina kojom su se mnoge jedinice sirijske vojske složile. To što je Alep tako brzo pao i što su vojska i snage bezbednosti bile tako brzo slomljene, govori mi da sirijska vojska i sirijska vlada pate od velikih ranjivosti. Znali smo za njih, ali nismo baš procenili njihovu gravitaciju i dubinu.”

Posle osvajanja Alepa pobunjenici su napredovali na jug, prema Hami – strateškom centralnom grada na autoputu Alep–Damask.

Asad je obećao da će tu “slomiti” pobunjenike uz pomoć svojih saveznika. Do nedelje 1. decembra, sirijski i ruski avioni intenzivirali su vazdušne napade na Idlib i položaje u Alepu.

Milicije koje podržava Iran poslale su pojačanje kako bi ojačale odbrambene linije pokolebane sirijske vojske u predgrađu Hame. Međutim, i četvrti po veličini grad Hama pao je u ruke pobunjenika nakon nekoliko dana borbi.

Opozicionari potom nisu naišli na ozbiljan otpor u 46 km udaljenom Homsu na ključnoj raskrsnici puteva koji povezuju Damask sa obalnim područjima Sirije i primorskim gradovima Tartus i Latakija.

U tu enklavu zajednice manjinskih alavita bežali su šiiti, alaviti i hrišćani iz drugih delova Sirije.

RUSKA BAZA U ALAVITSKOJ ENKLAVI

U tom političkom uporištu El-Asada locirane su strateške ruske pomorske baze. Pukovnik u penziji Mihail Hodarenok, vojni kolumnista portala Gazeta.ru, piše da je u novim okolnostima glavno pitanje za Rusiju kako da bez gubitaka povuče ruske vojne specijaliste iz Tartusa i Hmeimima. Po njegovoj proceni, obe baze, koje po ugovoru sa Sirijom tamo treba da ostanu do 2066, najverovatnije će morati da budu napuštene.

Kao neposredni svedok, on napominje da su u izgradnju i opremanje ovih vojnih objekata uložena značajna sredstva, počev od 2015. godine. Tartus je izgrađen skoro od nule. Hmeimim je takođe pretvoren u prvoklasnu vazduhoplovnu bazu. Međutim, on predviđa kako je malo verovatno da će sa novim liderima Sirije biti moguće postići produženje bilo kakvih sporazuma o nastavku prisustva ruskih vojnih baza u toj zemlji.

Zvanična Moskva je saopštila da je u kontaktu sa svim sirijskim opozicionim frakcijama, dok su njene vojne baze u visokoj pripravnosti, a da će se o ruskom vojnom prisustvu u zemlji odlučivati u pregovorima sa onima koji su u tom trenutku osvajali grad za gradom.

Kada su pripadnici Islamske partije Turkestana pokušali da uđu u planinsku Latakiju, borbe su okončane pre nego što su počele. Po svemu sudeći, stiglo im je naređenje da se ne približavaju ruskim bazama.

Kada je opozicija konačno zauzela Latakiju, počela je pljačka, gorela je policijska stanica u blizini luke, bilo je pljački skladišta, rekli su očevici za RIA Novosti. Ali osim šenlučenja, nije bilo provokacija upućenih ruskim snagama.

PLJAČKA I RAFALI ZA “NOVU SIRIJU”

Počevši od severozapadnih regiona Idliba i Alepa, a zatim Hame i Homsa, za jedanaest dana došlo je do brzog raspada sirijske vojske.

Istočno od Damaska grupe opozicionara zauzele su istorijsku Palmiru, koja je tokom građanskog rata i osvajana i oslobađana. Na istoku zemlje, oko hiljadu vojnika pobeglo je u Irak.

Istovremeno, južni opozicioni front je napredovao u pokrajini Dara. Kao rezultat svega toga, naoružane grupe koje je predvodila organizacija Hajat Tahrir el Šam ušle su 8. decembra bez otpora u glavni grad Damaska.

Manje od dva sata kasnije zauzeli su televiziju i saopštili: “Tiranin Bašar el Asad je pobegao…”

Mediji javljaju da je, dok je pokušavao da napusti Damask, jedan od Asadovih rođaka Ihab Makluf poginuo, a da je drugi, Ejad Makluf, ranjen.

Sirijski premijer Mohamed Gazi el Džalali je saopštio da je sa antivladinim snagama dogovoreno da vladine agencije ostanu pod kontrolom vlade sve dok ne budu zvanično predate prelaznoj vladi. Vođa Hajat Tahrir el Šama Džavlani je naredio svojim snagama da se ne približavaju zvaničnim institucijama, rekavši da će one ostati u nadležnosti premijera dok ne budu “zvanično” predate.

Sirijsko ministarstvo rada pozvalo je zaposlene da nastave sa radom, prenosi Al Vatan.

Evakuisani su svi zaposleni na međunarodnom aerodromu Damask, u kome je, kako izveštava Al Džazira, vladao haos.

U Damasku, masa je srušila spomenik oca sirijskog predsednika Bašara el Asada, Hafeza el Asada, što je viđeno u Alepu, Homsu i drugim gradovima.

Ušavši u Damask, opozicionari su iz najozloglašenijeg vojnog zatvora u zemlji Sidnaja (Sednaya, eng) pustili zatočenike uključujući pripadnike Islamske države. Otvarali su vrata zatvora i u drugim gradovima pod kontrolom oružane opozicije.

Izveštaji govore o oslobodilačkoj pljački, posebno u vladinoj četvrti u Damasku, da su lokalni stanovnici iznosili stvari iz palate Bašara el Asada, a potom je palata zapaljena.

Ljudi su na ulicama ispaljivali rafale u vazduh i pozdravljali “novu Siriju”. Sudeći po TV izveštajima, među njima je bilo veterana, ali i onih koji su čuvši da opozicionari dolaze, vadili kalašnjikove iz šteka i zapucali. Drugi, zabrinuti šta će uslediti, ostajali su u svojim domovima u gradu, gde je opozicija proglasila policijski čas od 16 sati do 5 ujutru.

Sirijski vojnici su se presvlačili u civilna odela i bežali bacajući oružje. Po ulicama su ga skupljali šverceri i običan svet za “zlu ne trebalo” u smutna vremena.

Opljačkana je iranska ambasada. Agencija ANSA je citirala izvore iz italijanskog ministarstva koji su rekli da su sirijski borci ušli u rezidenciju njihovog izaslanika u Siriji, ali nisu povredili ni njega ni njegovo obezbeđenje. Odvezli su samo tri automobila i to je bilo to. Ambasador i policajci su premešteni na bezbednu lokaciju.

Ruska ambasada, koju čuva ruska vojska, nije dirana.

Rusko ministarstvo spoljnih poslova objavilo je saopštenje u kojem se navodi da je El Asad dao ostavku, napustio Siriju i naredio mirnu tranziciju vlasti.

Avion Il-76 aviokompanije Sirian Air, koji se pojavio na radarima u oblasti Damaska oko 2 UTC, nestao je sa radara posle 40 minuta leta u blizini Homsa, pokazivali su podaci sa Flightradar24. To je narednih sati podstaklo spekulacije da je Asad možda poginuo…

Kasno popodne tog dugog dana, rusko Ministarstvo spoljnih poslova je saopštilo da je Ruska Federacija primila bivšeg predsednika Bašar el Asada – koji je podneo ostavku i pobegao iz Sirije u kojoj mu je glava ucenjena na 10.000 dolara – i dala mu politički azil.

ASAD, SAM NA BOJNOM POLJU

“Ekonomist” piše da se Asad dan ranije lično obratio predsedniku Ujedinjenih Arapskih Emirata Mohamedu bin Zajedu el Nahjanu i liderima Egipta, Jordana i drugih zemalja.

Кako prenosi Blumberg, Asad je preko Ujedinjenih Arapskih Emirata kontaktirao i sa novoizabranim predsednikom SAD Donaldom Trampom i predložio sklapanje sporazuma i prekid svake saradnje sa paravojnim grupama koje podržava Iran. “Vol strit džurnal” pak piše kako je Asad nešto raniju odbio sličnu ponudu odlazeće administracije.

Bilo kako bilo, ruski mediji pišu da je Asad ostao sam na bojnom polju. Nikolaj Suhov smatra da je jedan od razloga sadašnjeg “potresa” potpuni dugoročni ćorsokak u političkom procesu u Siriji.

“Imao sam ‘sreću’ da učestvujem u ovom procesu 2017–2019, kada sam radio u kancelariji Specijalnog predstavnika UN za Siriju. Naš zadatak je bio da nekako olakšamo taj proces, koji tada nije išao, a ne ide ni sada. Asadov oštar odgovor ne tako davno na Erdoganov predlog da se ovaj proces nastavi zvučao je ovako: ‘Prvo povucite svoje trupe sa naše suverene teritorije, pa ćemo razgovarati’.”

Sirijsko rukovodstvo je rešenje za sva pitanja videlo samo u sili, a da za to više nije imalo dovoljno snaga. “Pre četiri godine bilo je snaga, ali su bile inostrane: ruske vazduhoplovne snage, iranska ili proiranska pešadija (Hezbolah i druge jedinice). Bio je Vagner (ruska privatna vojska biznismena Prigožina) – ne zaboravite! Bila je prisutna i ruska pešadija. U Siriji se toga dobro sećaju, ali ovo je sve prošlost. Operacija Izraela protiv Libana, koja je umnogome potkopala Hezbolahove snage (ljudstvo, logistiku, itd.), plus američka kontrola komunikacija na istoku prema Iraku i Iranu – sve je to zajedno potpuno promenilo situaciju. Militanti su to prilično inteligentno iskoristili…”, piše Suhov.

Istoričar Ajzak Šotajner u “Njujorkeru” ukazuje da su glavni regionalni i globalni podržavaoci Asadove vlade sada zaokupljeni negde drugde. Rusija je povukla većinu svojih snaga iz Sirije u protekle tri godine.

Izrael je sistematski svakodnevno gađao iranska sredstva u Siriji, posebno prošle godine, a takođe je gađao jedinice Hezbolaha, koje su omogućavale Bašaru el Asadu ne samo da preživi, već i da porazi većinu opozicije. Iran je zato u protekloj godini počeo da povlači većinu svojih lidera iz Sirije, a Hezbolah je bio duboko angažovan, prvo u podršci Hamasu u Gazi, a zatim u Izraelu.

KOALICIJA ALAVITA

Međutim, Ajzak Šotajner misli kako je samo delimično tačno objašnjenje da vojne slabosti Asadovog režima leže uglavnom u činjenici da su njegovi saveznici – Iranci, Hezbolah i Rusija – zauzeti u drugim oblastima. Naime, on objašnjava da većina posmatrača Sirije zapravo ne prepoznaje efekte američkih sankcija koje su desetkovale sirijsku ekonomiju. “Imamo izveštaje da sirijska vojska ne dobija hranu koja joj je potrebna za svoje vojnike i jedinice. Ne samo da imate razorenu ekonomiju, ne samo da imate krajnje siromaštvo, ne samo da imate vojsku koja je izgladnela – izraelski napadi su tu istu vojsku pretvorili u senku i u poslednje dve ili tri godine naneli su težak udarac na infrastrukturu, na moral, na jedinice, na rukovodstvo. I morate uzeti u obzir da je Sirija u ratu od 2011. Sirijska armija je od 2011. izgubila oko sto hiljada vojnika.”

Dmitrij Bavirin u komentaru za RIA Novosti, pak, piše da, suprotno popularnom mitu, u prvoj fazi sirijskog rata, koji traje od 2011. godine, Asada nisu spasli ni Rusija, ni Iran, ni bilo koji drugi spoljni igrači, jer su oni – igrači, a ne servis za spasavanje osuđenih. Spasao se tako što je pokazao održivost državnog projekta “alavita”.

Za šiite, čije je uporište Iran, alaviti su muslimani. Za sunite, koji su većina u deklarisanim granicama Sirije, oni su više sekta. I pod Otomanskim carstvom, i pod francuskim mandatom, i u nezavisnoj Siriji posle 1941. godine, alaviti su bili diskriminisani. Gotovo jedini društveni uspon za njih bila je vojska, gde su alaviti na kraju zauzeli većinu ključnih pozicija. Sirija, kakvu smo do juče poznavali, jeste dete alavitskog vojnog udara, a Asadi su klan koji je pobedio u njihovoj unutrašnjoj borbi, piše Bavirin.

Stariji Asad, Hafez, Bašarov otac, preživeo je islamističku pobunu 1970-ih. Počela je pet godina nakon što je postao predsednik, trajala je šest godina i propala je zbog tri faktora – sirijske vojske, podrške Moskve i formiranja svojevrsne koalicije manjina oko alavita. To su šiiti, hrišćani, Kurdi, druzi, Jezidi, ateisti, komunisti i ostale nacionalno-političke i verske zajednice “drugih” kojima je pod vlašću islamista pretilo istrebljenje.

Slično se dogodilo 2011. kada se sunitska ulica pobunila protiv Asada mlađeg. Ovo je postalo deo procesa koji je ušao u istoriju kao “arapsko proleće” koje je, zbog rasta cena žitarica i masovne nezaposlenosti, ključalo na Bliskom istoku i severnoj Africi. Na nekim mestima vlade su pale u roku od nekoliko nedelja, u drugim za nekoliko meseci. Bašar el Asad je trajao skoro 15 godina, konstatuje Bavirin.

Tada je bilo znatno više spoljnih igrača nego pod Hafezom. Kurdi su započeli svoju igru, ali su šiiti, ovog puta pod bliskim pokroviteljstvom Irana, hrišćana, druza i drugih manjina, ponovo stali na stranu alavitske elite. Pri tome, najbolje rezultate nisu pokazali delovi “zvaničnih” Oružanih snaga Sirije, već lokalne milicije u odbrani i privatne vojne kampanje u ofanzivi.

INERCIJA SILE

U prvoj fazi rata, glavni protivnik šarolike koalicije okupljene oko Asada bile su snage koje je Zapad označio kao “umerene” (iako nisu bile umerene). Godine 2014, iskoristivši delimični poraz “umerenih” i podele među njima, u prvi plan su izbili otvoreni ekstremisti Islamske države, Al-Kaide i drugih terorističkih organizacija.

Kada su se ostaci terorističkog podzemlja na Severnom Kavkazu zakleli na vernost Islamskoj državi, a Asadova moć je dokazala svoju stabilnost, sa ruske strane, piše Bavirin, ovo je bila opklada na pobednika, tačnije ulaganje u njega: ako ostane Asadova Sirija, Rusija bi dobila trajnu upotrebu vojnih baza u Tartusu i Hmejmimu, od vitalnog značaja za logističku podršku operacijama u Africi.

Nakon završetka akutne faze građanskog rata, 2018–2020, posle pobede nad militantima u predgrađu Damaska, u palestinskom logoru Jarmuk nastala je euforija (“Sve sam to posmatrao dok sam bio tamo”, piše Nikolaj Suhov). Ali nije bila dugog veka, jer ekonomija uvek uzima svoj danak.

“Možete se radovati pobedi, ali ako nemate energije, nemate struju, nemate mogućnosti za razvoj, sankcije ometaju kretanje sredstava, robe i tako dalje, dolazi do razočaranja. Sirijska vlada je tada morala da razmišlja kako da se izvuče iz svih ovih kriznih pojava, kako da obnovi zemlju, a taj plan je morao da bude javno objavljen. Na kraju sam otkrio da postoji takav plan, ali niko za njega ne zna”, kaže Nikolaj Suhov.

Obećanja o ustavnoj reformi i preraspodeli vlasti otišla su u pesak, privreda je zastala zbog sankcija i gubitaka tokom rata, oružane snage se nisu modernizovale zbog nedostatka sredstava i želje. Samo nekoliko meseci posle pobedonosnog proleća 2018, raspoloženje stanovništva postalo je pesimistično. Pre primene takozvanog “Cezarovog akta” (sankcije protiv Sirije), biznis je pao, pa se nekako oporavilo, prirodno. Na kraju ga je Liban dokrajčio…

foto: ap photo

SIRIJA POSLE ASADA

Dok se u Siriji slamao Asadov režim, u Dohi su diplomate “formata Astane” – Rusije, Irana, Turske i pet arapskih zemalja Katara, Saudijske Arabije, Jordana, Egipta i Iraka – pozvale na političko rešenje pomoću koga bi nova vlada morala nekako da izbalansira suprotstavljene interese različitih snaga koje drže sirijsku teritoriju. Situacija podseća na Irak 2003. godine kada su američke trupe zbacile Sadama Huseina, samo je komplikovanija.

U članku pod naslovom “Od gvozdenog stiska do kolapsa: slom Asadovog režima i rekonstrukcija Bliskog istoka”, u časopisu “Rusija u globalnoj politici”, Lisa Isak piše da, po svemu sudeći, granice Sirijske Arapske Republike neće ostati iste. Na severoistoku, razbacane teritorije ostaju pod kontrolom Kurda koje podržavaju SAD, dok druzi i dalje drže vlast u južnom regionu provincije Sveida. Alaviti iz raznih provincija koje su zarobile terorističke oružane grupe vraćaju se u svoja sela u priobalnim oblastima, a šiiti lojalni Iranu transportuju se u Irak preko iračko-sirijske granice. U međuvremenu, suniti, koje priznaje većina stanovništva, sada predvode lokalne pokrete. Čini se da demografski pejzaž Sirije prolazi kroz značajne promene. Lisa Isak to opisuje kao novu realnost u regionu, koju karakteriše promena granica. One će biti nametnute i stvoriće fundamentalno drugačiji Bliski istok od onog koji poznajemo od kada su granice uspostavljene Sporazumom Sajks-Piko 1916. godine, predviđa ona.

O tome govori i slika terena. Za RIA Novosti, potpredsednik Saveta Federacije Кonstantin Кosačov kaže da su islamistička grupacija Hajat Tahrir el Šam i Sirijska nacionalna armija, uz podršku Turske, uspele da nađu zajednički jezik, ali su neprijateljski raspoložene prema kurdskim sirijskim demokratskim snagama na istoku zemlje, koje “nadgledaju” Sjedinjene Države.

Kurdi su ušli u Dej er Zur. Sukobi su već počeli između Kurda i snaga koje podržavaju Turci u provinciji Alepo, u Manbidžu, prenosi “Tajms of Israel”.

Turska agencija Anadolu javlja da 80 odsto Manbudža kontroliše Sirijska nacionalna armija. Sjedinjene Države će zadržati svoje vojno prisustvo u istočnoj Siriji, rekao je zamenik pomoćnika ministra odbrane Danijel Šapiro, a prenosi Rojters.

Nije jasno ni kako će se graditi odnosi između proameričkih snaga Slobodne sirijske armije na jugu zemlje i Hajat Tahrir el Šama, koji je dugo sarađivao sa Islamskom državom, čije su ćelije Amerikanci tokom krize gađali 70 puta. Izraelci su ušlu u demilitarizovanu zonu na Golanskoj visoravni, a izraelsko vazduhoplovstvo izvodi vazdušne udare na ciljeve u Damasku, javili su lokalni mediji.

foto: ap photo

POBEDNIK I NJEGOV ZAŠTITNIK

Neki opozicionari iznose predloge o tranzicionom periodu od 18 meseci, promeni ustava, inkluziji itd, ali mnoge oči su uprte u čoveka koji je u sirijsku prestonicu stigao kao pobednik 8. decembra, nekoliko sati nakon pada vlade Bašara el Asada. Obratio se narodu arapske republike iz 1300 godina stare džamije Omajada, što ima jak simbolički značaj. “Ova pobeda, braćo moja, došla je kroz patnju onih koji su bili u zatvoru… Ova pobeda je za sve Sirijce, svi su oni bili deo ove pobede…”, rekao je Abu Mohamed el Džulani, čelnik Hajat Tahrir el Šama, najmoćnije oružane opozicione snage u Siriji koja je predvodila ofanzivu svrgavanja predsednika Bašara el Asada.

Ruski evroazijski portal Eadejli (EaDaily) pak tumači da je tokom dugog puta od mladog militanta Al-Kaide pre dve decenije do pobunjeničkog komandanta koji propoveda versku toleranciju, Abu Mohamed el Džulani imao dovoljno vremena da isplanira i usavrši svoju buduću liniju ponašanja u novonastaloj situaciji u Siriji.

“Ovaj novi trijumf, braćo moja, označava novo poglavlje u istoriji regiona, istoriji punoj opasnosti koja je Siriju učinila platformom za iranske ambicije, širenje sektaštva, podsticanje korupcije.”

U SAD su, prema pisanju Eadejlija, ove njegove reči protumačene na sledeći način. “Osovina otpora” koju je Teheran izgradio nakon izbijanja građanskog rata u Siriji 2011. godine, u kojoj je jedno od ključnih mesta dato Damasku i vladavini Bašara el Asada, dobila je snažan udarac u samu svoju osnovu. Kopneni pristup šiitskom Hezbolahu u Libanu je zaustavljen…

Abu Mohamed el Džulani je rođen kao Ahmed Husein el Šara 1982. godine u Rijadu, u Saudijskoj Arabiji. Tamo je njegov otac radio kao naftni inženjer. Porodica se vratila 1989. u okolinu Damaska.

Kako navode Al Džazira i druge novinsкe agencije, bio je u savezu sa najvišim rukovodstvom Islamske države i Al-Кaide pre nego što je prekinuo te veze kako bi rebrendirao i predstavio “umereniji” imidž grupacije Hajat Tahrir el Šam, koju su UN, SAD i EU, kao i Rusija označali kao terorističku.

foto: ap photo

Ajzak Šotajner piše da su Sjedinjene Države svesno izbegavale da ciljaju Hajat Tahrir el Šam i da napadaju Abu Mohameda el Džulanija i njegove najviše vođe, i to ne zato što to nisu mogle da urade. Nije se radilo o nedostatku resursa ili nedostatku volje. SAD znaju njihove adrese. Svi su u Idlibu, na severozapadu zemlje, blizu turske granice. Ovo je bila strateška odluka Sjedinjenih Država zato što su htele da zabiju klin između Fronta Al Nusra i Islamske države koja je predstavljala veću pretnju američkim interesima i njenim saveznicima u regionu, a takođe i zbog odnosa Turske i Fronta Al Nusra i sada Hajat Tahrir el Šama. Turska i Katar (do 2017) su toj formaciji pružili finansijsku podršku, a verovatno i oružje.

Pošto mu veze sa frakcijama koje su u nedelju 8. decembra ispunile njegov dugogodišnji san o osvajanju Damaska daju više uticaja od bilo kog drugog stranog lidera, kako piše “Fajnenšel tajms”, jedan od najvećih korisnika Asadovog odlaska mogao bi da bude turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.

U nejasnoj, nestabilnoj i neizvesnoj situaciji, pitanje je da li će ove naoružane grupe moći da opasni vakuum popune same ili će turski predsednik Redžep Tajip Erdogan preuzeti ulogu “čuvara” sirijske države u prelaznom periodu.