Ranije ovog meseca, papa je hospitalizovan sa respiratornom infekcijom i od tada je u kritičnom stanju, što je izazvalo ozbiljne rasprave o njegovim šansama da preživi, piše Politiko.
Rasprave su dalje podstakle grozničave medijske spekulacije o tome ko bi mogao da ga nasledi, a kada se molitvena sesija završila u ponedeljak, novinari su imali retku priliku da pritisnu moćnike Vatikana da ih prokomentarišu – iako je većina ponudila samo blagoslov kao odgovor.
„Čini se da nema razloga da se priča ili čak razmišlja o papinoj ostavci“, osudio je kardinal Anđelo Banjasko dvojicu katoličkih novinara, pre nego što je odbio da odgovori na naknadno pitanje Politika putem, kako kažu, „pasivno-agresivnog blagoslova“.
Ipak, sa morbidnom dalekovidošću, vatikanski mediji, posebno u Italiji, već su počeli da izveštavaju o Franjinoj bolesti kao da je već mrtav, obljavjućući liste papabilija – kandidata koji bi ga mogli zameniti.
Neki su čak insinuirali da su u toku pripreme za konklavu na kojoj će biti izabran njegov naslednik, a drugi su se naglas pitali — uprkos protestima sveštenika poput Banjaska — da li bi papa sledio svog prethodnika Benedikta XVI, prvog papu koji je podneo ostavku u 600 godina.
Ali sve ovo može biti uzalud. Zahvaljujući posebnostima Franjine vladavine, analitičari kažu da bi ovo mogla biti jedna od najnepredvidivijih borbi za papsko nasledstvo u živom sećanju — ako ne i ikada do sada.
Usamljena bića
Tipična slika konklave, u kojoj su kardinali nagurani u Sikstinsku kapelu i isključeni iz spoljašnjeg sveta dok se ne odluče za novog papu i svoju odluku označe belim dimom, jeste slika u kojoj se kardinali dele na frakcije, kojoj prethodi spletkarenje i agresivno tajno lobiranje pre i tokom samog događaja.
Iako je taj sistem još uvek u velikoj meri na snazi — osim reformi iz ere 1970-ih koje zabranjuju glasanje kardinalima starijim od 80 godina — veliki deo ravnoteže Kardinalskog koledža narušio je Franja, koji je zbog svog papstva smanjio mogućnosti kardinala da se međusobno upoznaju, a samim tim i stupe u zavere, rekao je za Politiko Majls Patenden, istoričar Crkve.
Tokom većeg dela života Crkve, rekao je Patenden, kardinali su prvenstveno bili Italijani ili Evropljani i komunicirali su slobodno, u bliskom okruženju.
Ali Franjo je, kako je objasnio, imenovao 73 od 138 kardinala sa pravom glasa van Evrope, u toliko udaljenim mestima kao što su Mongolija i Republika Kongo.
Iako je tobože bio potez koji odražava promenljivu demografiju Crkve, postojao je i strateški element, ocenio je.
„Franja je smislio ovu pobožnu retoriku da Crkva treba da imenuje katolike iz čitave katoličke zajednice i da ima širu zastupljenost. Ali to je bio i pametan način da se osigura da se kardinali ne poznaju tako dobro, da ne zovu jedni druge, da ne učestvuju u rutinskim poslovima onoliko koliko ranije jesu“, rekao je Patenden.
Na početku svog papstva Franja je takođe razbesneo mnoge sveštenike ukidanjem redovnih sastanaka Koledža kardinala, poznatih kao konzistorije, i marginalizovanjem nekada moćnih kardinala iz Sjedinjenih Država.
Jedan kardinal u Rimu (koji je govorio pod uslovom anonimnosti) primetio je da je retko kada sreo nekog od novih kolega iz dalekih mesta i da je zaista znao malo o njima.
„Ako papa umre, oni neće znati ništa jedni o drugima – u suštini samo ime i obrazovanje“, rekla je druga osoba, upoznata sa načinom na koji kardinali rade.
Zaista, pomalo komično, dodali su, mnogi se sada oslanjaju na jedan malo verovatan izvor da bi prikupili informacije o svojim eminentnim kolegama: veb-sajt pod nazivom „College of Cardinals Report“ koji vode vatikanski novinari Dajan Montanja i Ed Pentin.
Istraživanje zasnovano na internetu možda ne zvuči revolucionarno prosečnom čoveku, ali ono što nudi kardinalima je potpuno novo: sveobuhvatan onlajn alat koji sumira teološke pozicije i pozadine njihovih kolega.
Na veb-sajtu će pronaći kratke profile 200 kardinala, uključujući 22 koja se smatraju glavnim papabili: dovoljno uticajnim da imaju šansu.
Među onima koji se navode su uporni nemački tradicionalista Gerhard Miler, blistavi američki konzervativni agitator Rejmond Berk, filipinski progresivni Luis Antonio Gokim Tagle i Parolin, Franjin diplomata i saveznik.
Barem se za sada čini da je sadržaj uglavnom pošten.
Franja 2.0?
Iako spletkarenje možda nije ono što je nekada bilo, postoji još jedna grupa kardinala koja deluje u mnogo bližim krugovima i za koje je veća verovatnoća da će već koordinirati sa suparničkim frakcijama koje su spremne da proguraju svog željenog kandidata.
To su takozvani kurijalni kardinali koji stoluju u Rimu i koje je Franja imenovao da vode vatikanske službe, poznate kao dikasterije.
Mnogi od ovih kardinala izabrani su zbog svoje lojalnosti, ali njihov očigledan ujedinjeni front oko pape prikriva njihove ideološke razlike, kaže izvor za Politiko.
Mnogi od ovih kardinala se aktivno ne vole, dodala je ta osoba, a čim papa umre, verovatno će izbiti sukobi među liberalima, nemačkim reformatorima, progresivcima i konzervativcima.
Ne može se reći šta će se dogoditi. Sveštenstvo bi se moglo mobilisati iza mlađeg kandidata sa boljim izgledima za budućnost, progresivci bi mogli podržati umerenog kandidata koji se smatra „marionetom“, a konzervativci bi mogli da upravljaju svojom manjinom (potrebna im je trećina kardinala) da odbiju bilo kog kandidata koji bi mogao da nastavi Franjinu politiku.
Posle godina turbulencije pod Franjom, drugi bi možda jednostavno želeli „normalnog“ papu.
„Franja ima toliko centralizovan autoritet u sebi da će biti veoma interesantno videti kakva je dinamika moći kada ga više ne bude bilo“, rekao je jedan bliski posmatrač vatikanske politike.
Možda je jedino sigurno da je malo verovatno da će sam Franja imati ikakvu posthumnu kontrolu nad konklavom.
Istorijski gledano, dinamika moći koja je negovana pod papama se urušava nakon njihove smrti i rekonstituiše se duž potpuno novih linija raseda, rekao je Patenden.
„Papa Franja je imenovao mnogo kardinala, ali to nije nešto što će obezbediti kandidata sličnog Franji. Grupe će se podeliti na nepredvidive načine. Sve se može dogoditi. Tražiće nekoga kome mogu da veruju, nekoga dovoljno blagog da se ne otarasi svih njih. Ali većina razmatranja će biti pragmatična, a ne ideološka“, saglasio se Andrea Galjarduči, dugogodišnji vatikanski analitičar.
U 16. veku, Đovani Frančesko Lotini, biskup Konversana i papski posmatrač, došao je do istih zaključaka u jednoj raspravi o konklavi. Kardinali, tvrdio je, „na kraju biraju papu suprotno svojoj volji“, idući zajedno „gde svako pojedinačno ne bi želeo da ide sam“.
Drugim rečima, ponekad stari moćnici samo paniče. Umesto volje Gospodnje, mnogi samo slede stado.
Izvor: Politiko
