Grad za sve naše ljude

Sve se brzo završilo. Kandidat Partije pravde i razvoja (AKP) predsednika Tajipa Redžepa Erdogana i bivši premijer Binali Jildirim priznao je poraz na ponovljenim izborima za gradonačelnika Istanbula samo dva sata posle zatvaranja birališta u nedelju 23. juna. Nekoliko sati kasnije oglasio se i Erdogan, ali ne u medijima, već preko Tvitera: „Nacija je danas još jednom pokazala svoju volju. Čestitam Ekremu Imamogluu koji je prema nezvaničnim rezultatima pobedio.“ Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je posle lokalnih izbora 31. marta pojurio da Erdoganu čestita pobedu (a u stvari poraz u najvećim gradovima), ovog puta nije imao šta da kaže.

SVE ĆE BITI DOBRO

Jildirim i Erdogan su s dobrim razlogom brzo priznali poraz. Prema preliminarnim rezultatima kandidat opozicione Republikanske narodne partije (CHP) pobedio je sa razlikom od 806.000 glasova (9,2 odsto). Na prošlim izborima za istu funkciju 31. marta, koje je Vrhovna izborna komisija (YSK) kasnije poništila pod pritiskom vlasti, pobedio je sa nepunih 14.000 glasova razlike.

Imamoglu je sa oko 54 odsto osvojenih glasova postavio rekord – to je najbolji rezultat na izborima za gradonačelnika Istanbula u poslednjih 35 godina. Erdogan je 1994. godine postao gradonačelnik Istanbula sa podrškom od samo 25 odsto.

U kampanji za ponovljene izbore, sa porukom „Sve će biti dobro“, Imamoglu nije odstupio ni od čega što je i prvi put ponudio građanima Istanbula – razvojne planove i pruženu ruku svima. I u pobedničkom obraćanju u nedelju uveče je ponovio: „Mi nemamo koncept manjina u ovom gradu, prihvatićemo sve njegove Grke, Jermene, Sirijce i Jevreje. Izgradićemo demokratiju u ovom gradu. Izgradićemo pravdu u ovom gradu.“

Imamoglu je stekao poverenje čak i nekih ultranacionalista čiji glasovi obično idu Partiji nacionalističkog pokreta (MHP), Erdoganovom ultradesnom koalicionom partneru. Imamoglu je sačuvao podršku Kurda, kojih u Istanbulu ima preko 2 miliona. Istaknuti kurdski političar Selahatin Demirtaš poručio je iz zatvora: „Verujem da ono što govori poštovani Imamoglu treba podržati. Jer sve je u redu kada smo zajedno.“ Značajna je bila i podrška Dobre partije, koja zastupa umereni proevropski nacionalizam.

Imamoglu je na ponovljenim izborima uz sebe imao i neke glasače AKP-a koji su i javno osuđivali poništavanje izbora održanih 31. marta. I izlaznost je bila nešto veća nego prošli put. Zato je razlika u glasovima tako velika. Ovog puta vlast nema mnogo prostora za manevre do kraja izbornog procesa sledeće nedelje.

Erdogan je do sada bio spreman na svašta da sačuva mrežu finansijskih interesa i moći koju je AKP tokom sedamnaest godina pleo po Istanbulu, gradu sa preko petnaest miliona stanovnika i ogromnim resursima.

FINANSIJSKA I PRIVREDNA PRESTONICA

Čak i kada je 1923. godine glavni grad postala Ankara, Istanbul je zadržao status najvećeg finansijskog centra u zemlji. U njemu se akcijama trguje još od 1866. godine. Devedesetih godina 20. veka u Istanbulu je otvorena i berza zlata. Nova Istanbulska berza osnovana je 2013. godine, objedinjuje trgovinu hartijama od vrednosti i zlatom i jedina je berza u celoj Turskoj. U poslovnim četvrtima Maslak i Levent u evropskom delu grada, nalaze se sedišta najvećih banaka u zemlji. U Istanbulu posluju i svetske investicione banke, kao što su Džej Pi Morgan Čejs, Meril, Dojče bank, Sosijete ženeral.

Istanbul je privredni gigant. U njemu je bazirano prvih deset od petsto najjačih turskih kompanija. U okolini grada uzgajaju se razni poljoprivredni proizvodi, od žitarica do lešnika i čaja. Velike prihode donose proizvodnja tekstila, rudnici bakra i bora, naftna i hemijska industrija.

Turizam je posebna priča. Bogata istorija i kultura (ne zaboravimo plaže) Istanbula privlače ljude iz celog sveta. Prema zvaničnim podacima, prošle godine posetilo ga je preko 13 miliona turista. U prvom kvartalu ove godine turizam je Istanbulu doneo zaradu od 4,63 milijarde dolara, gotovo sve od stranaca.

Kad se sve sabere, BDP Istanbula čini blizu trećine BDP-a cele Turske. Prema podacima Turskog instituta za statistiku, BDP u Istanbulu 2017. godine iznosio je 166 milijardi dolara. To je više od polovine BDP-a cele Finske, a tek nešto manje od BDP-a Katara iste godine. Toliki novac gradonačelniku Istanbula daje mogućnost da realizuje praktično svaki projekat koji zamisli.

U ovolikoj finansijskoj moći leži još jedna moć – gradskim novcem može se kupovati politički uticaj i pomagati bliskim pojedincima i partiji.

UKLANJANJE DOKAZA

Kada je 17. aprila prvi put dobio izbore, Imamoglu je rekao da Istanbul više neće servisirati lične interese: „Gotovo je sa služenjem jednom čoveku, grupama, društvima, vakufima i verskim udruženjima. Počinje doba službe gradu Istanbulu i Istanbulcima.“ On je još tada govorio o sumnjivim radnjama u Istanbulu: „Nestaju gomile podataka. Ima informacija o tome, čim skupimo dokaze, objavićemo ih… Šta se to dešava? Tražićemo račun za svaku paru u Istanbulu.“

Imamoglu je tada tražio da se naprave kopije podataka o gradskim finansijama. Imao je u vidu da mu mandat može biti poništen. Kopije bi pokazale da li su dokazi o malverzacijama u međuvremenu uklonjeni. Hteo je da proveri i privatne firme koje posluju sa gradom. Ovu inicijativu oštro je dočekao AKP, a jedan lokalni sud ju je munjevito blokirao. Mnogi su u tome videli potvrdu onoga o čemu se u Istanbulu već dugo priča – da se preko tendera i donacija raznim organizacijama ogroman novac presipa u džepove pojedinaca bliskih AKP-u.

PORODIČNI BIZNIS

„Upravljanje gradom u stilu AKP-a završiće se kada nezavisni revizori uđu i poimence otkriju koliko je kome prebačeno i čiji rođak, brat, ujak je pobedio na kom tenderu“, ocenio je ekonomski novinar portala „Gazete duvar“ Bahadir Ozgur. Isto misli i nagrađivana istraživačka novinarka lista „Sozdžu“ Čigdem Toker: „Ono što poraz (u Istanbulu) čini teškim je tajna koju svi znamo. Govorimo o desetinama hiljada tendera, javnim resursima koji se mere milijardama i o

ovlašćenjima da se oni troše.“ Ona je krajem januara pisala o novcu koji odlazi u razne fondacije i udruženja u kojima ključne pozicije drže članovi Erdoganove porodice. Opozicija već dugo tvrdi da on preko tih organizacija podmićuje birače raznim stipendijama i obukama za posao, lanč-paketima, pa i gotovim novcem.

Neki od glavnih igrača u ovoj igri sa parama su Udruženje za društvenu solidarnost, Vakuf za službu omladini i obrazovanju, Vakuf za omladinu Turske, Udruženje za žene i demokratiju i Streličarski vakuf. U svima su članovi Erdoganove porodice: mlađi sin, dve ćerke (jedna je udata za aktuelnog ministra finansija), svastika… i to je samo vrh ledenog brega.

Ove organizacije pominju se u izveštaju uprave Istanbula o pomoći nevladinim organizacijama i školama za 2018. godinu. Čigdem Toker je pisala da su one dobile pomoć u vrednosti od oko 22 miliona evra. Deo donacija Streličarskom vakufu bio je u kešu. Sve u svemu, grad je nevladinom sektoru i školama te godine dao pomoć u vrednosti od 128 miliona evra. Ali – na škole je otišla samo osmina tog iznosa.

Tu su i dilovi sa partijskim prijateljima. U turskim medijima 17. juna pojavila se vest da je na doradu i održavanje internet strane grada bilo potrošeno 14 miliona lira (oko 2 miliona evra). Vlasnik kompanije koja je dobila posao zamenik je generalnog sekretara grada Istanbula. Menadžer kompanije bio je na AKP-ovoj listi na parlamentarnim izborima prošle godine. A priredio je i knjigu Redžep Tajip Erdogan u stranoj štampi.

POLITIČKI ZNAČAJ

Za Erdogana Istanbul nije samo zlatna koka. Tu je započeo svoj politički uspon. Kao kandidat islamističke partije Refah 1994. godine postao je gradonačelnik Istanbula. Obećavao je da će se obračunati sa korupcijom i skupoćom u gradu, da će urediti saobraćaj i kanalizaciju. Mnogo toga je i ispunio. Od tada je Istanbul bio pod vlašću islamista. Nova Erdoganova partija AKP preuzela je infrastrukturu ideoloških prethodnika i razvila jaku bazu u Istanbulu. A Erdogan je dogurao prvo do premijera, a zatim i do predsednika.

Imamogluova pobeda u Istanbulu može ozbiljno oslabiti glasačku bazu AKP-a u gradu. Sada, kada je poništio prve i izgubio na drugim izborima, Erdoganu će biti teško da vrati mnoge glasače. Na najtvrđe pristalice može da računa, ali je pitanje da li će oni umereni biti spremni da AKP-u pruže još jednu šansu. Možda iskrsnu i problemi oko finansiranja lokalne partijske infrastrukture i delovanja na terenu. A motivacija partijske baze je posebno pitanje. Ne zna se koliko volontera i članova će posle svega hteti da u Istanbulu učestvuje u nekoj novoj kampanji od vrata do vrata, što su ranije radili od srca.

KOBNE GREŠKE

Ponavljanje izbora pokazalo se kao nepotreban rizik. Erdogan je izbore za gradonačelnika praktično pretvorio u referendum o svojoj vlasti. Da je prihvatio prvi poraz, bilo bi manje društvenih i političkih potresa. Pristalice opozicije i nemali deo glasača AKP-a poništavanje izbora videli su kao nepravdu. Opozicioni političari okupljeni oko Imamoglua dodatno su zbili redove, a u AKP-u su nastale podele. Erdogan je odlukom da pritisne YSK i ponovi izbore na kraju pomogao opoziciji.

Rezultati anketa pred ponovljene izbore pokazali su da kandidat AKP-a Binali Jildirim ne može stići Imamoglua. Erdogan je dugo stajao po strani, jer su u AKP-u

procenili da je u prvoj kampanji zapaljivom retorikom naneo više štete nego koristi. U finišu se ipak umešao. Tako je na mitingu 19. juna poistovetio Imamoglua sa predsednikom Egipta Abdelom Fatahom el Sisijem: „Hoćemo li u nedelju glasati za Sisija ili za Binalija Jildirima?“ U isto vreme Erdogan je govorio da egipatskim vlastima treba suditi za smrt bivšeg islamističkog predsednika Egipta Muhameda Morsija.

POVRATAK OTPISANIH

Veliku promenu u turskom političkom životu, a i opasnost po Erdogana i AKP, može napraviti povratak u igru njegovih skrajnutih partijskih saboraca. U Turskoj se već duže vreme priča da bivši premijer Ahmet Davutoglu planira da osnuje partiju. Davutoglu je početkom juna u Konji (važi za jaku tvrđavu AKP-a) već nagovestio osnivanje partije: „Sve vas pozivam da sa novom vizijom i novim stavom obnovimo snagu.“ Trenutno postoje indicije da će on u julu i zvanično napustiti partiju. U igri oko promena su i bivši ministar ekonomije Ali Babadžan i bivši predsednik Abdulah Gul. Sva trojica su nekada blisko sarađivali sa Erdoganom i mogu glasače odvući od AKP-a.

VLAST U PROBLEMU

I pored unutrašnjih svađa, AKP je doskora bio dobro podmazana politička mašina. Posle Imamogluove druge pobede, AKP je u konfuziji. „AKP je u prošlosti dva puta izgubio mnogo glasača – 2009. i 2015. Uspeo je da ih vrati. Dva puta je ispravio greške. Ranije je dobro učio na njima. Ali u poslednje vreme ne. Nema partije u istoriji Turske koja je pala tri puta i posle ustala“, ocenio je istraživač na Univerzitetu u Čikagu Ali Akardža. Erdogan je ranije bio okružen osnivačima AKP-a. Sve ih je sklonio. Ostali su samo članovi njegove porodice – oni kojima se dele državne pare. Ministar finansija, Erdoganov zet, nije u stanju da reši ekonomske probleme. Sve liči na amaterski pokušaj imitacije osmanskog dvora. Takva država, deformisana Erdoganovom kvaziosmanštinom, ne uliva poverenje onom delu pristalica AKP-a koji je ipak za demokratiju.

Nasuprot tome, opozicija je dobila novi zamah i sada je ujedinjena više nego ikad. Uticaj CHP-a raste, a Imamoglu se u poslednjih šest meseci profilisao kao političar velikog kalibra. U tome mu je pomogao sam Erdogan, koji se manje bavio podrškom Jildirimu, a više napadima na političke protivnike. Ipak, Imamoglu će se suočiti sa problemima – velikim ovlašćenjima predsednika i mogućom opstrukcijom u gradskom parlamentu. Turski mediji pišu da bi Erdogan ukazima mogao da upravlja gradskim firmama i budžetom. Ako Imamoglu i pored toga uspe da vodi Istanbul, mogao bi da postane još veća pretnja po Erdogana, i to ne samo u ovom gradu.

Međutim, trenutno ni opozicija ni vlast ne žele prevremene izbore. „Dali smo obećanja narodu. Prioritet treba da damo njihovom ostvarenju, a ne novim izborima“, rekao je portparol CHP-a. A iz redova Erdoganovog koalicionog partnera poručuju da bi „klađenje“ na novim izborima bilo „najveće zlo“.