Genocid, genocid između ostalog

Usred nemačko-turske međudržavne narogušenosti trebalo bi podsetiti na činjenice. Sultan Abdul Hamid II obećao je 1878. godine Jermenima zaštitu od napada Kurda i autonomiju. To od Moskve iznuđeno obećanje sultan nikada nije ispunio, ali su Jermeni stvar shvatili ozbiljno. Njihove radikalne grupe su 1890. počele sa ubijanjem turskih državnih činovnika. Oslabljeno Osmansko carstvo u svom samrtnom grču prepustilo je do sada neutvrđeni broj svojih građana Jermena linču rulje podstaknute nadolazećim velikoturskim nacionalizmom. Kada su pripadnici Jermenske revolucionarne federacije, inače zagovornici terorističkih metoda za oslobođenje od turske vlasti, krajem XIX veka uzeli 150 talaca u istanbulskoj Otomanskoj banci tražeći autonomiju za svoj narod, a onda pobegli u Francusku, u istanbulskim pogromima nastradalo je između 6000 i 14.000 Jermena. Slični scenariji su se ponavljali na raznim mestima u carstvu. Procene o broju ubijenih Jermena u poslednjim decenijama pred Prvi svetski rat idu od 80.000 do 300.000. Jermeni su počeli da napuštaju Otomansku imperiju. Pred Prvi svetski rat njihov broj se već smanjio za trećinu.

ISTORIJA KAO RANA: Posle izgubljenih Balkanskih ratova urušavajuća turska imperija se radikalizovala prema manjinama kao prema nelojalnom elementu. Kada je izbio Prvi svetski rat, Osmansko carstvo i carska Nemačka postali su braća po oružju. Samo manji broj Jermena je prešao na stranu neprijatelja, kao u slučaju dobrovoljačkih jermenskih odreda koji su se pridružili Rusima. Međutim, ta većinska lojalnost nije ih izbavila. Mladoturski prvaci, pre svega Mehmed Talat-paša, hteli su da pod okriljem rata jednom za uvek reše „Jermensko pitanje“. Definisali su Jermene kao unutrašnje neprijatelje, petu kolonu koju je potrebno deportovati ili čak uništiti. To je i ostvareno 1915. i 1916. godine. Procena broja žrtava varira između 300.000 i 1,5 miliona.

U Osmanskom carstvu je uoči rata živelo oko dva miliona Jermena, a 1922. njihov broj je procenjen na 100.000. Sa tog stanovišta reči Talat-paše, izgovorene krajem leta 1915. u nemačkoj ambasadi u Carigradu, dobijaju jezivo tačan prizvuk: „Jermensko pitanje više ne postoji.“

Političko vođstvo Nemačkog carstva imalo je podrobne informacije o zločinima počinjenim nad Jermenima. Nemački specijalni ambasador u Istanbulu Paul Graf Volf Meternih je u Berlin slao depeše sa predlozima da se turske savezničke svinjarije objave. Nemački kancelar Teobald fon Betman Holveg je odgovorio jasno da jasnije nije moglo: „Naš jedini cilj je da držimo Tursku na našoj strani sve do kraja rata, svejedno da li će pritom Jermeni propasti ili ne.“

Postoje i časni izuzeci. Ostalo je zabeleženo da se nemački general Liman fon Zanders suprotstavio deportacijama i masakrima, zaštitivši Jermene u Carigradu i Smirni, uz pretnju da će upotrebiti oružje protiv napadača. Za većinu Jermena, koja je živela daleko na istoku zemlje, ovo je bila slaba uteha. Fon Zandersov izuzetak govori o ličnoj hrabrosti i časti, ali ne menja ukupnu sliku cinične vojno-političke kalkulacije Berlina, na kojoj je zasnovana nemačka istorijska suodgovornost koja će stotinu godina kasnije igrati važnu ulogu u nemačkom Bundestagu.

TIKVA JE (NA)PUKLA PROŠLE GODINE: Turska danas ponovo nasilno otvara jedno manjinsko pitanje – ovog puta kurdsko, a dvosmislen stav Ankare prema sunitskim fanaticima u Siriji ne prestaje da bude vruća tema poverljivih razgovora turskih i zapadnih diplomata. Rusko-turski odnosi su zbog obaranja ruskog aviona na tursko-sirijskoj granici blizu tačke zamrzavanja. Nemačka je dugo ostajala izvan inače širokog opsega koleričnih ispada turskog predsednika. Milioni nemačkih Turaka, njihova dvostruka državljanstva i njihovo poprilično rasprostranjeno oduševljenje za Erdogana činili su ih vezivnim tkivom između dve države. A tu niko nije želeo da se igra skalpelom.

Osim toga, Angela Merkel je preko Brisela isposlovala sporazum sa Turskom koji redukuje priliv izbeglica u Nemačku, što zaustavlja pad njene popularnosti i daje joj nadu da će u još jednom mandatu biti kancelarka, uprkos svim krizama.

Ta nemačko-turska idila je odavno na staklenim nogama. Naime, prošle godine su Jermeni širom sveta obeležili stotu godišnjicu od početka genocida. Nemački predsednik Joahim Gauk je tada u jednoj berlinskoj crkvi rekao: „Sudbina Jermena je primer za istoriju masovnih uništenja, etničkih čišćenja, proterivanja, pa i genocida kojima je na tako strašan način obeležen XX vek.“ Žestoka medijska reakcija u Turskoj o „ružnim rečima“ nemačkog predsednika nije slutila na dobro. Novine Star su ogorčeno konstatovale da je Gauk Osmanlije prikazao skoro kao teroriste.

U isto vreme, Erdogan je napravio prvi mali korak prema Jermenima. „Ovog dana koji ima posebno značenje za naše jermenske sugrađane, sećamo se s poštovanjem svih osmanskih Jermena koji su izgubili život u okviru Prvog svetskog rata“, rekao je turski predsednik. Pošto za Tursku, kao pravnu naslednicu Osmanskog carstva, genocida nad Jermenima nije ni bilo, ovo je ipak bio neki napredak. Erdogan nije imao nameru da, gluho bilo, izgovori tu strašnu reč „izvini“. Rekao je da deli jermenski bol i da su kapije turskog srca širom otvorene za sve potomke osmanskih Jermena. Ni manje ni više.

Jednogodišnji intermeco koji je usledio prespavali su svi između Ankare i Berlina, osim možda opozicije u Bundestagu. Ko bi se bavio Jermenima kada su na pragu Sirijici? Ali procedura koja je pokrenuta u jednoj debati u Bundestagu prošle godine više se nije mogla zaustaviti. Rezolucija je na vrhuncu izbegličke krize već jednom odgađana, da bi se smanjila nervoza Ankare. Sada, kada se pokazalo da bi se na pogodan trenutak moglo dugo čekati, nemački parlament je preuzeo sve u svoje ruke.

ZVEZDANI TRENUCI ZELENOG ČERKEZA: Konzervativna kancelarka Angela Merkel, njen socijaldemokratski koalicioni partner, ministar ekonomije i vicekancelar Zigmar Gabrijel (oboje formalno podržavaju rezoluciju), ali i socijaldemokratski ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer, koji se protivi rezoluciji jer će polupati diplomatski porcelan, nisu prisustvovali glasanju – zbog neodložnih termina! Naravno, levica je to označila kao nedosledno. Gregor Gizi je čak rekao da je „ponižavajuće da se nemačka kancelarka ne oglašava na aktuelna kršenja ljudskih prava u Turskoj“.

Šef Zelenih, Džem Ozdemir, koga analitičari kotiraju kao nemačkog ministra spoljnih poslova u mogućoj crno-zelenoj koaliciji nakon sledećih izbora, bio je jedan od inicijatora rezolucije. Tako je 2. jun, kada je dokument izglasan, njegov politički trijumf. Moralni kriterijumi su iznad političke pragme, nemačka odgovornost za nesprečavanje genocida, misao da je samo istina preduslov pomirenja, sve to je suštinski stav Zelenih.

Turski list „Hurijet“ (Sloboda) je Džema Ozdemira odavno označio kao nekoga ko više nije Turčin: „Ozdemir je samo još po imenu jedan od naših.“ Takvu etiketu je Ozdemir zaslužio zalaganjem za prava manjina – u Turskoj. Ovoga puta je ulog veći. Ozdemir je jedan od 11 poslanika Bundestaga koji imaju tursko poreklo. Doduše, njegovi roditelji su turski Čerkezi, ali za te finese u ovoj međudržavnoj buci nema mesta. Ozdemir, kao i njegove kolege, bili su izloženi ogromnom pritisku turskih organizacija u Nemačkoj. Na društvenim mrežama je nazivan „jermenskom svinjom“, crtani su mu Hitlerovi brčići. No, njemu nije padalo na pamet da odustane od toga što je sam inicirao.

On je konstatovao: „Kada izađem iz Bundestaga, neću biti uhapšen. Neće me prebiti ili ubiti. A to ne važi za one koji se u Turskoj zalažu za suočavanje sa prošlošću.“

Jedna turska organizacija je upozoravala na posledice koje bi rezolucija mogla imati na nemačko-turski suživot u Nemačkoj, ali i u Turskoj, jer, kako se navodi, samo u području Antalije živi 30.000 Nemaca. A jedan savez nemačkih Turaka je napisao i-mejl u kome se tvrdi da 90 odsto Turaka optužbu za genocid doživljava kao klevetu. I turski predsednik je lično zivkao nemačku kancelarku, pokušavajući da spreči ono što se zbilo 2. juna. Skoro jednoglasno je usvojena rezolucija u kojoj se na četiri mesta spominje genocid. Spominje se i nemačka suodgovornost. I formula „istinom do pomirenja“.

PREBROJAVANJE KRVNIH ZRNACA: Mada se nemačka politika trudila da predmet rasprave ostane „genocid nad Jermenima, a ne procena Erdogana“, kako je rekao socijaldemokrata Rolf Micenih, turski predsednik iz sopstvenih ideoloških razloga mora doživeti rezoluciju kao zabijanje prsta u oko. Naime, Erdogan je sa svojim novoosmanskim liderskim ambicijama više nego bilo koji kemalistički predsednik pre njega uronjen u otomansko doba, jer tamo traži svoje uzore i inspiraciju za tursku budućnost. A velika prošlost sa sramnom mrljom genocida više nije tako bajkovita. Elementi horora u istoriji skoro svake imperije svakako jesu činjenice, ali novovremeni imperatori više vole sapunice.

Turski predsednik je, govoreći pred studentima, izričito zatražio analizu krvnih zrnaca jedanaestoro nemačkih poslanika turskog porekla, jer, kako je rekao, onaj čijim žilama teče turska krv ne može svoj narod optužiti za genocid. U turskim gradovima su se pojavili leci sa licima ovih poslanika i porukom da ljudi dobro zapamte ta lica, ako se pojave u otadžbini, da im se pokaže kako im ništa nije zaboravljeno.

Jaka retorika, ali na međudržavnom nivou stvari se verovatno neće zatezati do pucanja. Jer postoje oblasti u kojoj obe strane mogu mnogo više da izgube.

Ostalo je zabeleženo

General Vahib-Paša, zapovednik turske Treće armije, posle Prvog svetskog rata je pred komisijom koja je jedno vreme pokušavala da raspetlja klupko odgovornosti za masakre izjavio: „Deportacije Jermena su sprovedene u potpunoj suprotnosti sa ljudskošću, civilizacijom i časti institucija. Masakri i istrebljenje Jermena, otimačina i pljačka njihove imovine, bili su rezultat odluke koju je doneo Centralni komitet Komiteta za jedinstvo i progres.“ A to telo je bilo jezgro mladoturske revolucionarne vlasti.

foto: wikipedia.org