Nije retko da državnici ili diplomate kažu jedan drugom u poverenju ono što ne govore javno, pogotovo ako je situacija delikatna, kao sa Kosovom. Neuobičajeno je, međutim, da mediji gotovo istog trena objave ono što je rečeno iza zatvorenih vrata. I to ne mediji gosta iz Srbije, već oni Putinovi. Kada se tako nešto desi, kao u ovom slučaju, logično je zapitati se kome to može biti u interesu. Možda Rusiji? Možda je Moskva već nešto pregovarala sa Vašingtonom? Ili je u pitanju širi paket nekog budućeg dogovora?
Moskovski list „Komersant“, koji godinama analitički prati situaciju na Balkanu, posebno u Srbiji i na Kosovu, u dva navrata je poslednjih dana pisao o ovoj temi. Pre nego što je Vučić otputovao u Moskvu, „Komersant“ je zabeležio njegovu „ubedljivu pobedu“ na izborima naglašavajući da će Srpska napredna stranka imati više od dve trećine poslanika u novoj skupštini.
Zahvaljujući tome „SNS će moći da kontroliše usvajanje praktično svih odluka, uključujući i onih koje se tiču Kosova i Metohije“. Ruski list u tom kontekstu naglašava da „mnogi balkanski stručnjaci“ smatraju da će promena Ustava Srbije i izbacivanje Kosova i Metohije iz njegove preambule biti uslov za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, na čemu Zapad insistira.
„Komersant“ piše da je sad u Vučićevim rukama praktično sve, ali da je to i opasno po njega. Zapad ga pritiska zbog Kosova i prvo što će morati da uradi je da menja Ustav. Zbližavanje sa SAD ne odgovara Rusiji, a takođe ni EU. Sedenje na dve, tri stolice nije udobno. Ako prihvati poziciju Rusije, naljutiće SAD i EU. Ako prihvati Vašington, izgubiće podršku Moskve. Bilo koja odluka vodi slabljenju njegove pozicije.
PUTINOVI SAVETI
Drugi članak, samo dan pošto je Vučić napustio Moskvu, privukao je još veću pažnju. „Komersant“ piše da su „postali poznati“ detalji kosovskog regulisanja koje će SAD predložiti liderima Srbije i Kosova. U Vašingtonu taj sastanak je u međuvremenu odložen, ali u trenutku kada je „Komersant“ pisao, to još nije bilo poznato.
Predsednik Vučić je, citira ga urednik Genadij Sisojev, priznao da odlazi u SAD pošto je od predsednika Putina dobio „određene savete i dobru analizu o Kosovu“. Nešto ranije, piše ruski dnevnik, Vučić je rekao da „očekuje težak period i pritisak za realizaciju plana o kome nam nisu ni govorili. Zato, po oceni Rusije, moramo biti pažljivi i oprezni kada nam budu te planove predlagali.“
U osnovi američkog plana je „formula Šendžen“ koja predviđa stvaranje ekonomskog saveza Srbije i Kosova analogno specijalnoj zoni u Kini. „Ako uspemo da podstaknemo dve strane na saradnju u privredi, tada će na red doći i politička pitanja“, piše „Komersant“ pozivajući se na američkog posrednika Ričarda Grenela. Ruski list dodaje da rešavanje ključnih i najtežih pitanja – političkih – ostavljaju Evropskoj uniji.
PRVA SPECIJALNA SLOBODNA EKONOMSKA ZONA
Pre nego što je Deng Sjaoping došao na vlast 1978. godine, Šendžen je bio malo ribarsko naselje sa železničkom stanicom, na granici sa Hongkongom. Stanica je imala dva sprata, tu su bile i policija i carina. Bila je najviša zgrada u okolini. Putnici za Hongkong ovde bi silazili iz voza, uzimali svoje kofere u ruke i pešice prelazili preko starog mosta na teritoriju Hongkonga, gde ih je dočekivala reklama za koka-kolu i hamburgere, za Kineze tada vrhunac egzotike.
Dve godine kasnije Šendžen je, u skladu sa politikom reformi i otvaranja, proglašen za prvu specijalnu slobodnu ekonomsku zonu u Kini. Tu su vladala drugačija pravila nego u ostalim delovima Kine: tržišni kapitalizam u uslovima socijalizma kineskih karakteristika.
Specijalnim merama vlade Šendžen je dobio povoljne uslove za privlačenje stranog kapitala, autonomiju u biznisu, porezima, izvozu gotovih proizvoda i uvozu savremene tehnologije i sve druge mere koje u svetu imaju slične ekonomske slobodne zone. U mnogim fabrikama rukovodioci su bili stranci, jer su Kinezi uvozili ne samo tehnologiju već i savremeni menadžment. Glavne investicije dolazile su iz Hongkonga. U prvih dvadeset godina kineske reforme iz Hongkonga je došlo 745 milijardi dolara u Kinu.
Rast je bio neverovatan. Šendžen danas ima oko 20 miliona stanovnika čiji je godišnji nacionalni dohodak od 30.000 dolara per capita najviši među svim kineskim gradovima. Ukupan BDP premašuje onaj u Hongkongu. Grad je i dalje zatvoren za putnike iz Kine, potrebna je posebna propusnica ukoliko neko nema radnu dozvolu.
OGLEDNO PODRUČJE ZA KINESKI SOCIJALIZAM
Šendžen je danas svetska fabrika elektronike. Oko 90 odsto svetske elektronske tehnike dolazi iz Šendžena, pri čemu se ne radi o proizvodnji samo strane tehnike, već i one razvijene u Kini. Tu je centar najvećih kineskih firmi, od Huaveja, ZET-a, Trecenta i drugih. To je takođe treća u svetu najveća kontejnerska luka. Osmi je grad u Kini po broju dolarskih milijardera. U Šendženu ne postoji dan i noć, grad živi i radi 24 sata.
U ribarskom mestu gde je nekad najviša zgrada bila železnička stanica, sada ima 14 nebodera viših od 200 metara, što nema nijedan grad na svetu, osim Njujorka. Čak i Dubai ima četiri manje. Trenutno se gradi još 60 nebodera, uz 233 postojeća. Najviša zgrada ima 599 metara. U gradskom saobraćaju ima 16.000 električnih vozila. Sve to govori o izvanrednoj ekonomskoj snazi Šendžena i prosperitetu koji je nezaustavljiv.
U avgustu prošle godine, dok su u Hongkongu besnele demonstracije, centralna vlada u Pekingu donela je značajnu i dalekosežnu političku odluku: Šendžen je proglašen za „ogledno područje za socijalizam sa kineskim karakteristikama“ na koje bi trebalo da se ugledaju drugi gradovi. To praktično znači da će ono što je danas u Šendženu sutra biti u celoj Kini.
NEPRIMENJIVO NA KOSOVO
Ali, da li je ova formula primenjiva za Srbiju i Kosovo? Bilo bi lepo da jeste, ali to je daleko od realnosti. Možda su Amerikanci o srpsko-kosovskom Šendženu govorili u figurativnom smislu, kako bi naglasili značaj ekonomske saradnje. To je verovatnije, ali iz današnje perspektive neizvesno. Balkanske državice su rascepkane sa tendencijom daljeg cepkanja. Iza Šendžena stoji ogromna Kina, jedinstvena unitarna država, sa mnogo provincija i principom „Jedna zemlja, dva sistema“.
Kina je slobodnu ekonomsku zonu Šendžen, kao i sve druge slične zone, formirala na svojoj teritoriji, sa punim državnim suverenitetom, nezavisna od stranih sila. To je prvi i glavni razlog što je iluzorno govoriti o balkanskom Šendženu.
Drugi, ne manje važan razlog jeste to što je tamo reč o istom narodu – Kinezima, naciji od milijardu i tri stotine miliona ljudi, sa pet hiljada godina zajedničke istorije i kulturnog nasleđa iza sebe. Sa druge strane, različite istorije, nacionalni identiteti i etničke pripadnosti su kod balkanskih naroda proizveli istorijsku tenziju koja je „razrešena“ u nasilju, rušenju i ratu.
Da li je, uzimajući u obzor istoriju međusobnih odnosa Srba i Albanaca, i načina na koji su do sad pokušavali da reše svoje probleme, realno da sad odjednom zajedno zasuču rukave i počnu da grade – ni manje ni više nego novi Šendžen? U situaciji kada Albanci i Srbi ne mogu da se dogovore ni o najosnovnijim, svakodnevnim stvarima, ovaj „kineski“ model deluje kao daleka, apstraktna teorija, koja zahteva novo ime. Možda je američki predsednik Tramp predvideo i novu doktrinu: „Dve zemlje, tri sistema“.
