Elenor Rigbi i svi ti usamljeni ljudi

Britanska istoričarka Fej Baund Alberti piše kako je za 30 odsto verovatnije da usamljeni ljudi umru ranije od manje usamljenih, kao i da su siromašni usamljeniji od bogatih. Ako ste bogati, uvek možete da platite za društvo. Ali većina usamljenih osoba jednostavno nema dovoljno novca da sebi obezbedi saosećajno uho, dan za danom. Profesor engleske književnosti na Univerzitetu Lankaster Teri Inglton zaključuje u autorskom tekstu u “Gardijanu” da je Fej Alberti u pravu kada politizuje usamljenost u današnje doba, za razliku od neuro-naučnika koji se utrkuju da razviju pilulu koja bi je izlečila. Ne može se odvojiti osećaj beskorisnosti i nepovezanosti sa drugima od istorije posesivnog individualizma, čak i ako se ta istorija usamljenosti proteže dalje nego što autorka zamišlja. Ako, kako ona ističe, “postoji vrlo malo fizičkih prostora gde se ljudi mogu sastati u 21. veku, a da ne plate za privilegiju da budu tamo”, to je uglavnom zato što jevanđelje neoliberalizma ne vidi svrhu u tome…

KLASNI JAZ USAMLJENIKA

Ako nešto izranja iz istraživanja s obe strane Atlantika, to je zaključak da usamljenost nije ravnomerno raspoređena, već da prati linije klase, obrazovanja, životnih tranzicija i institucionalne podrške.

Prema istraživanju Škole za antropologiju i muzejsku etnografiju Univerziteta u Oksfordu, ljudi koji žive u siromaštvu znatno češće se osećaju usamljeno nego oni sa višim prihodima.

Svaki treći Amerikanac (29 odsto) koji zarađuje manje od 30.000 dolara godišnje izjavio je da se oseća usamljeno, a to osećanje deli svaki peti Amerikanac (19 odsto) koji zarađuje između 50.000 i 100.000 dolara odnosno 18 odsto onih koji zarađuju više od 100.000 dolara.

Za većinu odraslih Amerikanaca društvena podela je značajan izvor stresa u životu. Ekonomska nesigurnost, nestabilno zaposlenje i slabija uključenost u institucije dodatno utiču na usamljenost koja se prepliće sa nejednakošću, postajući tako još jedan oblik socijalne marginalizacije.

U istraživanju Danijela Koksa, direktora Centra za istraživanje američkog života i Sema Preslera, saradnika Karšovog instituta za demokratiju Univerziteta Virdžinije i Harvardskog programa za ljudski prosperitet, ljudi bez prijatelja dvaput će se češće naći među onima bez fakultetske diplome nego među diplomcima.

A istraživanje “Stres u Americi”, koje je u novembru 2025. objavilo Američko psihološko udruženje, pokazuje da je usamljen svaki treći anketirani sa srednjoškolskom diplomom ili nižim obrazovanjem (34 odsto) ili nekim fakultetskim iskustvom (32 odsto), a svaki četvrti (25 odsto) sa diplomom osnovnih studija.

U istraživanju Monitoring the Future, čak 44 odsto devojaka u 8. i 10. razredu američkih škola kaže da se često oseća usamljeno, u poređenju sa 25 odsto dečaka.

Hronična usamljenost je tragedija za mlade, ali sumorna životna činjenica za stare, piše “Njujorker” citirajući Sema Kara, autora knjige Svi usamljeni ljudi: Razgovori o usamljenosti pune priča udovica i udovaca čiji društveni krugovi polako isparavaju.

U analizama epidemije usamljenosti najčešće se govori o usamljenosti mladih (o zumerima rođenim između sredine devedesetih i ranih 2010-ih kao usamljenicima na društvenim mrežama) i o usamljenosti pripadnika najstarije populacije udovaca i udovica (najviše stope teške usamljenosti su među nekadašnjom decom cveća, među starijim od 70 godina i bebi bumerima rođenim u deceniji posle 1945).

Zapravo, u različitim istraživanjima ponekad su mladi najusamljeniji, a ponekad stariji.

U velikoj evropskoj studiji o usamljenosti, u mnogim zemljama mlađe grupe (15–29) češće su ispoljavale umereni osećaj usamljenosti nego stariji odrasli.

U pomenutom izveštaju “Samo vrh ledenog brega” harvardski istraživači, međutim, uočavaju da je u Americi usamljenost najčešća među ljudima starosti 30–44 godine (29 odsto njih kaže da se često ili vrlo često oseća usamljeno).

U radno aktivnoj populaciji usamljenost je znatno češća nego kod starijih (65+ ~10 odsto) i mlađih (18–29 ~24 odsto) možda zato što je to period visokih očekivanja od života, ali i intenzivnih profesionalnih i porodičnih pritisaka: posao, roditeljstvo, socijalne okolnosti, kultura, urbanizacija bez zajednice, produženo radno vreme, nesigurni oblici zaposlenja i migracije, češće seobe, kasnije stupanje u brak…

Jedno od objašnjenja povećane usamljenosti u radno aktivnom dobu pruža podatak iz harvardskog istraživanja gde se 58 odsto Amerikanaca složilo s tvrdnjom: “Živimo u društvu koje je previše individualističko, tj. previše fokusirano na individualno blagostanje, uspeh i konkurenciju”.

Šest od deset (62 odsto) ispitanih je ocenilo da su ljudi preopterećeni poslom, prezauzeti ili umorni. Svaki drugi ispitanik kao značajan problem percipira promenljivu prirodu posla sa udaljenijim i hibridnim rasporedima.

Devetnaest od stotinu Amerikanaca kaže da niko van njihove porodice uopšte ne mari za njih, a svaki sedamnaesti (6 odsto) odrasli anketirani nema nikoga sa kim može da razgovara o važnim stvarima ili koga smatra “posebno značajnim” u svom životu.

Prema istraživanju “Stres u Americi”, koje je u novembru 2025. objavilo Američko psihološko udruženje, izgleda da je osećaj usamljenosti i emocionalne isključenosti postao bezmalo ključna karakteristika života u Americi.

Prema velikom broju istraživanja izgleda da osećaj usamljenosti zahvata sve veći broj ljudi i da možda predstavlja jedan od najmasovnijih globalnih socio-psiholoških fenomena.

foto: pexels / sofia alejandra

KRIZA MUŠKOG PRIJATELJSTVA?

Uzgred se, tu i tamo, govori i o “kraju mita o muškom prijateljstvu” negovanog u popularnoj kulturi: Buč Kasidi i Sanders Kid, Bilo jednom u Americi, Lovac na jelene, Izi rajder… Svi pamte da se Kazablanka završava nagoveštajem jednog prijateljstva.

Godine 1990. samo je tri odsto muškaraca u SAD tvrdilo da nema nijednog bliskog prijatelja, a Istraživački centar američkog života Univerziteta u Mičigenu American Perspectives iz 2021. godine nalazi da 15 odsto muškaraca i 10 odsto žena nije imalo bliske prijatelje. Noviji podaci Istraživačkog centra Pju (2023) pokazuju mnogo manju razliku: devet odsto muškaraca i osam odsto žena navodi da nema bliskih prijatelja.

Istraživanje Američkog instituta za dečake i muškarce (American Institute for Boys and Men) pokazuje da se muškarci i žene druže drugačije – žene su češće sa prijateljicama i porodicom, dok se muškarci uključuju u grupne aktivnosti kroz klubove i organizacije, a manje su skloni okupljanjima sa prijateljima, komšijama ili odnosima “jedan na jedan”. Muška prijateljstva su često funkcionalna i kontekstualna – vezana za posao, hobi ili bračni status – i stoga se menjaju kako nastaju životne promene.

Istovremeno, muškarci češće izražavaju utisak da ne pripadaju nijednoj stvarnoj zajednici – ni grupi, ni klubu, ni širem društvenom krugu – da su na neki način izvan tokova, nepovezani i marginalni, te da im se sopstveno mesto u svetu, pa čak i u zemlji u kojoj žive, čini slabo utemeljenim. Stariji muškarci, posebno oni koji nikada nisu bili u braku, češće su socijalno izolovani.

I za muškarce i za žene, supružnici su primarni izvor podrške (85 odsto i 72 odsto, respektivno). Doduše, oženjeni muškarci se češće nego udate žene prvo obrate bračnom drugu zbog ličnih problema.

Istraživanja Američkih perspektiva iz 2021. godine pokazuje kako je veća verovatnoća da će muškarci u nekoj teškoj situaciji “zvati mamu”, dobiti podršku od roditelja (56 odsto muškarce naspram 50 odsto žena) nego od prijatelja (15 odsto muškaraca naspram 17 odsto žena).

Muškarci su manje zadovoljni od žena brojem prijatelja koje imaju. Mladi muškarci su zapravo bili zadovoljniji od mladih žena, dok se razlike smanjuju u starijem dobu.

Žene češće neguju emocionalno intenzivne veze. Mlade domaćice, koje su se kao novopridošlice preselile u novu sredinu, često govore o društvenoj usamljenosti. Njihovi muževi, koliko god bili bliski ili spremni da pruže podršku, ne mogu da popune prazninu.

Suprotno očekivanjima, u mnogim istraživanjima se pokazuje da su mlade žene usamljenije nego mladi muškarci, naročito u adolescenciji.

Sudeći po istraživanjima, od 1985. godine do danas, prosečni Amerikanac je ostao bez jednog od svoja tri prijatelja.

To je ono o čemu je kod nas Arsen Dedić pevao u stihovima Matije Bećkovića:

Dva prijatelja što se svakog dana
Sastaju ispred ‘Tri lista duvana’
Celoga života dosadnog i dugog
Ne vide niko jednoga bez drugog…
Ali jednog dana iznenada…

Jedan aforizam Brane Crnčevića ovde glasi kao sociološka dijagnoza: “Prijatelji do groba – a od groba, svako na svoju stranu”.

U jednom istraživanju sa Harvarda, 81 odsto odraslih koji su bili usamljeni reklo je da pati od anksioznosti ili depresije u poređenju sa 29 odsto onih koji su bili manje usamljeni. To je povezano i sa povećanim rizikom od suicida, posebno kod muškaraca, mada ne direktno jer je u pitanju složeniji problem.

Naime, psiholozi Šeli Boris i Danijel Perlman su u istraživanju iz 1985. godine uočili da usamljeni ljudi nose društvenu stigmu, pa i ne priznaju uvek da su usamljeni. Izgleda da je muškarcima posebno neprijatno da govore o osećaju usamljenosti.

U uvodu zborniku “Iz ponora usamljenosti do blaženstva samoće” (From the abyss of loneliness to the bliss of solitude), koji su uredili klinički psiholog i psihoanalitičar Aleksandar Dimitrijević i Mihael B. Buholc, profesor socijalne psihologije na Međunarodnom psihoanalitičkom univerzitetu u Berlinu, postavljaju se pitanja koja čekaju odgovor: “Šta onda možemo ponuditi onima koje proganja usamljenost? I postoje li načini da se podrži ili zaštiti samoća, u sebi i u drugima? Može li se usamljenost izlečiti kao bolest ili je to opšte ljudsko stanje? Neki snažno preporučuju da se ‘ne radi ništa’, da se uzdrži od ekonomije pažnje, da se isključi računar, da se dan ne počinje čitanjem imejlova – i da se povrati sposobnost posmatranja pčela u bašti, da se čuje pevanje ptica, da se sluša kiša, da se uživa u lepoti prirode i tišini u šumi. Da, ali postoje razoreni i uništeni predeli gde ptice ne pevaju i gde ne padaju kapi kiše. Ćute, ali nas ta tišina plaši. Kroz celu istoriju čovečanstva nisu otkrivena jednostavna i brza rešenja za problem složen kao što je usamljenost. Šta god da stoji suprotno usamljenosti – prijateljstvo, ljubav, porodica, zajednica, psihoterapija, šta god da navedete – to su fenomeni podjednako složeni za razumevanje i krhki za održavanje u stvarnom društvenom životu”.

JEDAN U USAMLJENOJ GOMILI…

Studija osiguravajuće kompanije Signa je 1985. pokazala da se 46 odsto Amerikanaca ponekad ili uvek oseća usamljeno, a 2019. godine, kada je Signa ponovila istraživanje, broj usamljenih ispitanika porastao je na čak 52 odsto.

Amerikanci u srednjem životnom dobu osećaju se usamljenijim od Evropljana, možda zbog većih ekonomskih nejednakosti, slabijih porodičnih veza i veće geografske mobilnosti.

“Amerikanac usmeren ka drugima živi u staklenoj kući, a ne iza somotske zavese,” piše uticajni američki sociolog Dejvid Risman u pomenutoj sociološkoj bestseler studiji o američkom karakteru “Usamljena gomila”.

Risman naime izvodi zaključak da su renesansa, reformacija, protivreformacija, industrijska revolucija i političke revolucije sedamnaestog, osamnaestog i devetnaestog veka u najrazvijenijim zemljama sveta, a naročito u Americi, ustupale mesto jednoj drugoj vrsti revolucije – čitavom nizu društvenih promena vezanih za smenjivanje doba proizvodnje dobom potrošnje.

On uočava da se u tom periodu formiraju tri različita odnosa društava i pojedinaca.

Prvu vrstu naziva tradicijom usmerenim društvima. Drugu vrstu predstavljaju društva u kojima pojedinci u sukobu vlastitih i kolektivnih interesa biraju vlastiti. Ovaj karakter odnosa dominira Evropom.

Treća vrsta su po Rismanu ka drugima usmereni pojedinci, gde svrstava Amerikance, koji pokušavaju da usklade svoje ponašanje sa normama drugih, odnosno sa automatizovanim navikama njihovog društvenog sloja ili statusa.

Kako je u predgovoru za Nolitovo izdanje Usamljene gomile 1965. napisala profesorka Filozofskog fakulteta Zagorka Golubović, Rismanov prema drugima okrenut Amerikanac je, dakle, uvek izložen pogledima drugih. Pa ipak, on je danas faktički usamljeniji nego ikad jer je izgubljen u gomili i nije “svoj”. Američki kapitalizam, pružajući obilje materijalnih dobara, pretvara čoveka u konzumenta, pasivizira ga, depersonalizuje individuu i zahteva od nje potpuni konformizam, piše Zaga Golubović.

Pojam “usamljena gomila” bio je inače jedna od kulturnih šifri 1968. Trag toga ostao je i u pesmi Boba Dilana I Shall be Released o čoveku koji se, stojeći u usamljenoj gomili, kune da nije kriv i da mu je sve podmetnuto…

Standing next to me in this lonely crowd
Is a man who swears he’s not to blame…

SAMOTINJA MATIČARA

Od osnivača moderne sociologije Emila Dirkema (1858–1917) pa nadalje, brak je smatran putem ka ublažavanju socijalne izolacije i usamljenosti, pišu Dženi de Jong Girveld sa Univerziteta u Amsterdamu, Perl Dikstra sa Univerziteta Erazmus u Roterdamu i Teo van Tilburg, profesor emeritus na Odeljenju za sociologiju Univerziteta u Amsterdamu. Ali priroda braka kao društvene institucije se menja.

Prema podacima Američkog zavoda za popis stanovništva, 1949. godine 78,8 odsto domaćinstava su činili bračni parovi, a 2022. godine rekordno niskih 46,8 odsto. U 2024. godini ih je procentualno bilo više za jotu – 47,1 odsto, ali kad se gledaju apsolutni brojevi, 2024. manje je odraslih bilo u braku nego u skoro bilo kom trenutku otkako je Biro za popis stanovništva počeo da prati bračni status 1940. godine.

Žene, koje se u proseku udaju mlađe, u kasnijem životu znatno češće ostaju same, pa je među ženama starijim od 65 godina bez partnera gotovo polovina (49 odsto), dok je u grupi od 30 do 49 godina taj udeo najmanji (19 odsto); u uzrastima od 18 do 29 i od 50 do 64 godine same su približno tri od deset žena (32 odnosno 29 odsto). Ovakav obrazac odražava kraći životni vek muškaraca, ali i činjenicu da se muškarci u proseku žene kasnije nego što se žene udaju.

Od 1890. godine, od kada se to u SAD statistički meri, najniža srednja starost mladenaca prilikom stupanja u brak bila je 1956. godine kada je iznosila 22,5 godina za muškarce i 20,1 godina za žene. U 2024. godini, prosečna starost ulaska u prvi brak za muškarce je iznosila 30,2 godine, a žene 28,6.

Ali kako se starost mladenaca od kraja 1950-ih povećavala, tako se povećavao i očekivani životni vek. U poređenju sa prosečnim očekivanim životnim vekom, ovi sadašnji Amerikanci se, dakle, venčavaju ranije u svom životu nego prethodne generacije.

Istovremeno se menja i bračna struktura samaca: udeo razvedenih je snažno porastao sa oko dva odsto muškaraca i žena 1950. godine na 8,4 odsto muškaraca i 10,8 odsto žena u 2024, dok je udeo udovaca i udovica opao – kod muškaraca sa 4,1 na 2,9 odsto, a kod žena sa 11,8 na 8,1 odsto.

Osećanje usamljenosti je, u mnogim slučajevima, rezultat raskida partnerske veze iako razvod braka ne prati ona stigma koju je kod nas odražavala reč “raspuštenica” za razvedenu ženu. Lav Tolstoj u Ani Karenjinoj piše da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način. Istraživači ipak tu nalaze neke sličnosti.

Kada se partnerska veza raspadne, nastaje emocionalna usamljenost koju karakteriše intenzivno osećanje praznine, napuštanje koje traje tokom dužeg vremenskog perioda. Razvod u srednjem odraslom dobu u nekim slučajevima utiče na osećanje usamljenosti i u starijim godinama. Ponovni brak, vanbračna kohabitacija i zabavljanje pomažu u rešavanju usamljenosti do određene mere, jer istraživanja su više puta pokazala zaštitni efekat intimne partnerske veze na fizičko, finansijsko i mentalno blagostanje i muškaraca i žena.

Osobe koje žive same imaju manje prijatelja nego one koje žive sa partnerom. A osobe sa partnerom koji im ne daje najveću podršku sebe opisuju kao veoma usamljene.

GEOGRAFIJA USAMLJENOSTI

Rasprostranjenost usamljenosti značajno se razlikuje od zemlje do zemlje, što se može objasniti ekonomskim, kulturnim i demografskim razlikama i, moguće, razlikama u uzorkovanju – ali trend je zajednički: usamljenost je postala masovna pojava.

Istraživanje o usamljenosti (EU 2022), koje je sprovela Zajednička istraživačka služba Evropske komisije, pokazuje da 13 odsto građana EU oseća usamljenost “većinu ili sve vreme”, dok se 35 odsto oseća usamljeno makar povremeno.

Unutar EU, najviši nivoi usamljenosti beleže se u Irskoj, Luksemburgu, Bugarskoj i Grčkoj, dok su najniži u Holandiji, Češkoj, Hrvatskoj i Austriji. Zanimljivo je da u “introvertnim kulturama” poput Finske ili Litvanije istraživači ne beleže veću usamljenost.

Prema zdravstvenom izveštaju farmaceutske grupe Štada za 2024. godinu, koji je obuhvatio 46.000 ispitanika iz 23 zemlje, među kojima je i Srbija, usamljenost oseća 52 odsto evropske populacije. Pogođeno je šest od deset (63 odsto) mlađih (18-35 godina), a četiri od deset (41 odsto) Evropljana starijih od 55 godina.

Najviše usamljenima osećaju se stanovnici Poljske (61 odsto), Finske i Švedske (59 odsto), Slovačke (58 odsto) i Kazahstana (57 odsto).

Da se često osećaju usamljeno kaže 17 odsto Šveđana i 16 odsto Britanaca, osam odsto Austrijanaca i Danaca i samo četiri odsto građana Srbije, koliko i Mađara i Italijana.

STAROST U SRBIJI

Taj nalaz se ne podudara sa brojem naših pesama, narodnih i drugih o samoći i rastanku. “Razbila se čaša iz koje smo vino pili…” Kod nas se mnogo plače kad se peva o samoći.

“Sada kad nismo mladi ko nekad, dođi da ostarimo zajedno”, pevao je Šaban Šaulić.

Nije luda da dođe. Glumac Ljuba Tadić je voleo da ponavlja crnogorsku izreku: “Starost je velika sramota”.

U istraživanju “Usamljenost i društvena izolacija kod starijih osoba – analiza podataka za Republiku Srbiju”, koji sprovode Populacioni fond Ujedinjenih nacija (UNFPA) i Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS, 68 odsto starijih osoba u Srbiji je usamljeno, što je 11 odsto manje nego u zemljama regiona.

Dve trećine (68 odsto) kaže da nema mnogo ljudi kojima može u potpunosti da veruje.

Polovina starijih osoba (52 odsto) navodi da nema puno ljudi na koje može da se osloni, a 57 odsto starijih osoba smatra da im je krug prijatelja suviše ograničen.

Svaka treća starija osoba u Srbiji (30 odsto) oseća se odbačeno. Kontakte s porodicom samo telefonom održava 13 odsto starijih osoba u Srbiji. Svaka pedeseta starija osoba (dva odsto) ne održava kontakte ni sa porodicom, ni sa prijateljima, ni uživo ni telefonom.

***

U ulici Stenli u Liverpulu je 1982. otkrivena statua Elenor Rigbi, delo Tomija Stila. Ploča nosi posvetu “Svim usamljenim ljudima”. Prikazuje ženu koja sedi na kamenoj klupi sa torbom, kesom za kupovinu i primerkom novina “Liverpulski eho”. Iz kese viri flaša mleka.

Novine se sve manje štampaju, mleko se više ne prodaje u flašama. A usamljenih ljudi je sve više.

I još se čuje glas Bitlsa uz gudački oktet iz 1966:

All the lonely people
Where do they all come from?
All the lonely people
Where do they all belong?