Elenor Rigbi i svi ti usamljeni ljudi

Pedesetih godina 20. veka nemačka lekarka, Frojdova savremenica Frida From-Rajhman u svom značajnom radu “O usamljenosti” pravu usamljenost opisuje kao zastrašujuće, nepodnošljivo stanje koje ljudi pokušavaju da izbegnu – paradoksalno – tako što zapadaju u još dublju izolaciju. To stanje ona povezuje sa psihijatrijskom patologijom, strahom i nemogućnošću deljenja suštinskih, intimnih iskustava sa drugima.

Početkom 1980-ih, socijalni psiholozi Danijel Perlman i Leticija En Peplau usamljenost su opisali kao “neslaganje između željenog i postignutog nivoa društvenih odnosa”.

Istraživači uglavnom definišu usamljenost (loneliness) kao situaciju koju pojedinac doživljava kao neprihvatljiv ili nedopustiv nedostatak odnosa s drugima, kao i intimnosti koju neko želi, a nije ostvarena.

A samoća (solitude) je definisana kao stanje, u nekim tekstovima kao izabrano stanje smirenosti i kontemplacije. Što se potrebe čoveka da se privremeno osami tiče, Virdžinija Vulf je insistirala na potrebi za sopstvenom sobom, ali u to vreme samo viša srednja klasa je mogla sebi da je priušti.

Mark Tven kaže: “Budi dobar i bićeš usamljen (lonesome)!” Najčistija definicija usamljenosti glasi – “neuspela samoća”. Razlika je u tome što pustinjaci, ribolovci, monasi i romantični pesnici biraju da budu sami, dok niko ne bira da se oseća napušteno i usamljeno, pisao je 2020. profesor emeritus društvene istorije na Otvorenom univerzitetu u Berlinu Dejvid Vinsent u delu Istorija samoće (A History of Solitude). Tako se samotnjačkom hodanju srednja klasa 19. veka prepuštala radi duhovne rekreacije (smatra se da je britanski pesnik Vilijam Vordsvort prepešačio oko 180.000 milja tokom svog života), a radnička klasa je pešačila kako bi pronašla posao.

Od 1985. godine Amerikanci su postali društveno izolovaniji: imaju manje bliskih veza sa svojim komšijama i članovima dobrovoljnih udruženja. U poslednje tri decenije istraživači konzistentno registruju nestanak društvene infrastrukture: mesta i rituala koji su nekada spontano povezivali ljude.

Robert Putnam je 2000, četiri godine pre pokretanja Fejsbuka, u knjizi Bowling Alone (u slobodnom prevodu “Kuglati sam”), opisao pad građanskog angažmana u SAD: manje članstva u sindikatima, crkvama, sportskim ligama, lokalnim udruženjima. Ono što je tada delovalo kao američka specifičnost danas je širi zapadni obrazac, konstatuje Džil Lepor u “Njujorkeru”.

Milena Batanova, Ričard Vajsburd i Džozef Makintajer u izveštaju o harvardskom istraživanju 2024. o usamljenosti u Americi navode da je na pitanje koliko su određena društvena rešenja važna za smanjenje usamljenosti, tri četvrtine (75 odsto) ispitanika priželjkivalo “više aktivnosti ili zabavnih događaja u zajednici”, te “javne prostore koji su pristupačniji i usmereni na povezivanje, poput zelenih površina i igrališta”. Sedam od deset (69 odsto) dalo je prioritet “političkim i liderima zajednice koji promovišu saosećanje i povezanost kao vrednosti zajednice”, a 65 odsto ispitanika je izjavilo kako je važno imati “javne politike, poput stambene, obrazovne i transportne politike, koje okupljaju ljude”, dok je najmanje njih (43 odsto) izabralo “politike više usmerene na tehnologiju koje pomažu u povezivanju ljudi”. Inače, tu je opciju izabralo znatno više usamljenih ispitanika (49 odsto) u poređenju sa onima manje usamljenim (42 odsto).

foto: pexels / pixabay

“NE–AMERIČKA” SAMOĆA

Samoća je ne-američka, pisala je (1973) američka spisateljica Erika Jong (rođena 1942) u Strahu od letenja.

A Tenesi Vilijams (1914–83) odražava tu sliku kada kaže: “Kada je toliko ljudi usamljeno koliko se čini da jeste, bilo bi neoprostivo sebično biti usamljen sam…”

Podaci Američke ankete o korišćenju vremena (ATUS) pokazuju da i muškarci i žene danas provode znatno više vremena sami nego pre dvadeset godina. To dovodi u pitanje popularni narativ o “posebnoj muškoj krizi”, ali potvrđuje opšti društveni pomak ka individualizaciji svakodnevice.

Prema istraživanju Pju centra, svaki treći odrasli Amerikanac (31 odsto) danas je sam – nije u braku, ne živi sa partnerom i nema stabilnu romantičnu vezu. Samaca je najviše među najmlađima i najstarijima: bez partnera je 41 odsto Amerikanaca uzrasta od 18 do 29 godina i 36 odsto onih starijih od 65 godina, dok je taj udeo znatno niži u srednjim životnim dobima – 23 odsto među osobama od 30 do 49 godina i 28 odsto u grupi od 50 do 64 godine.

Raste i broj onih koji nikada nisu stupili u brak: među muškarcima sa 26,4 odsto (1950) na 36,9 odsto (2024), a među ženama sa 20 na 31,2 odsto.

Istraživanja ukazuju i na izrazite rasne razlike – gotovo svaki drugi (47 odsto) crnac živi kao samac, naspram 28 odsto belaca i 27 odsto Hispanoamerikanaca.

Dok 47 odsto odraslih koji se identifikuju kao gej, lezbejke ili biseksualci žive kao samci, znatno je manje (29 odsto) heteroseksualnih odraslih samaca. U tom poređenju treba uzeti u obzir i godine starosti: srednja starost LGB ispitanika je 35 godina u poređenju sa 48 godina među heteroseksualnim odraslima.

Među ovim grupama razlike su podjednako velike i kad se posmatraju kroz generacijske kohorte. Na primer, 56 odsto LGB odraslih između 18 i 29 godina su samci, u poređenju sa 37 odsto heteroseksualnih istog životnog doba.

ČETRDESET ODSTO JEDNOČLANIH DOMAĆINSTAVA U RUSIJI

Život u samoći nije specifično američki fenomen – sve češći je u mnogim drugim delovima sveta uključujući Skandinaviju, Japan, Nemačku, Francusku, Veliku Britaniju, Australiju i Kanadu, a u porastu je u Kini, Indiji, pa i u zemlji sambe Brazilu.

Samački život najbolje funkcioniše u zemljama sa jakom društvenom podrškom. Najgore funkcioniše na mestima poput Sjedinjenih Država, konstatovala je 2020. u “Nujorkeru” Džil Lepor.

Slične tendencije promene porodičnih odnosa pokazuju i statistike u Rusiji, gde je 27,6 miliona (40 odsto) domaćinstava samačko. Njihov udeo se udvostručio u poslednjih dvadeset godina, zaključili su stručnjaci Instituta za socio-ekonomske studije stanovništva “N. M. Rimaševskaja”.

Elena Roždestvenskaja, profesorka sociologije u Višoj školi ekonomije na Nacionalnom istraživačkom univerzitetu u Moskvi, dolazi do sličnog zaključka: “U prošlosti je usamljenost bila garancija neuspeha osobe. Posebno u proširenim višegeneracijskim porodicama sa podelom rada unutar njih, porodična jedinica je opstala. Stoga je usamljenost uvek bila označena kao nesreća koju treba izbegavati. Ali vremena su se promenila. U sovjetsko vreme bilo je teško živeti sa jednom platom, ali sasvim lako sa dve. Osnovna porodica sa dvoje dece je potpuno reproduktivni porodični obrazac. Ali ispostavlja se da i samačka domaćinstva, bez partnera i bez dece, mogu ekonomski da prežive.

Društveno, usamljenost je takođe počela da dobija pozitivne konotacije: autonomna jedinka, koja se sama izdržava, stvara sopstvenu budućnost. Usamljenost je postala dobro uspostavljena društvena kategorija.

Porast samačkih domaćinstava u jednom kontekstu je vrsta alarma, vrsta moralne panike, dok u drugom ideološkom kontekstu predstavlja pravo na samodovoljno postojanje. Nema stalnog partnera, ali postoji komunikacija, osoba je mobilna, a ima prijateljske i kolegijalne veze. Potpuna usamljenost ne dolazi u obzir”, piše Roždensvenskaja.

“Postepeno povećanje broja ljudi koji biraju samački način života povezano je sa socioekonomskim faktorima”, naglašava Aleksandar Safonov, profesor na Finansijskom univerzitetu pri Vladi Ruske Federacije. “Porodica se doživljava kao dodatni teret. Deca više nisu samo cveće života, već dugoročni trošak. Potrebni su im dodatni kvadratni metri, odeća, hrana i novac za obrazovanje.”

Tatjana Burceva, profesorka na Katedri za statistiku Ruskog tehničkog univerziteta MIREA, napominje da, prema sociološkim podacima, do 9 odsto Rusa – i muškaraca i žena – namerava da ostane bez dece.

U tom kontekstu, rast broja samačkih domaćinstava uvek je zabrinjavajući sa stanovišta javne politike, ocenjuje Elena Roždestvenskaja. U SAD 15 odsto žena starosti 40-44 godine nema dece, dok je u Austriji, Španiji i Velikoj Britaniji taj podatak premašuje 20 odsto.

foto: m. milenković

USAMLJENA GOMILA

Da li život u samoći čini ljude usamljenima ili ljudi žive sami zato što su usamljeni? Većina dokaza podržava prvo: sila istorije, a ne izbora, dovodi ljude do toga da žive sami, piše u “Njujorkeru” Džil Lefor.

Pre dvadesetog veka, prema demografskim studijama, oko pet odsto svih domaćinstava (ili oko jedan procenat svetske populacije) sastojalo se od samo jedne osobe. U 19. veku je, piše “Gardijan”, samo jedan odsto britanskih stanovnika živelo samo; 2011. godine to je slučaj sa 31 odsto ili oko osam miliona ljudi.

Pa ipak, kako je urbanizacija zbližavala ljude, tako ih je anonimni svet industrijskog kapitalizma takođe i razdvajao. Seoski život je možda bio grub, ali bar ste znali ko živi pored. Dakle, ako je čežnja za samoćom postajala izraženija, tako je postajao izraženiji i osećaj napuštenosti.

Džil Lefor piše kako je usamljenost počela da raste oko 1910. godine, vođena urbanizacijom, smanjenjem broja slugu koje su živele sa velikim porodicama, opadanjem stope nataliteta i zamenom tradicionalne, višegeneracijske porodice osnovnom porodicom.Do vremena kada je Dejvid Risman objavio “Usamljenu gomilu” (The Lonely Crowd: A Study of the Changing American Character) 1950. godine, devet procenata svih domaćinstava sastojalo se od jedne osobe. Risman je uočio da je od reformacije do danas krivulja porasta stanovništva u zapadnim zemljama pokazivala oblik slova S. Celokupan broj stanovništva se najpre ne povećava ili se povećava vrlo sporo, jer je broj rođenih otprilike jednak broju umrlih, a oba broja su vrlo velika. U društvima ovog tipa velik deo stanovništva predstavljaju mladi ljudi, životni vek je kratak, a smena generacija izvanredno brza. Kad se desi nešto što smanjuje veliki mortalitet – veća proizvodnja hrane, nove sanitarne mere, novi pronalasci uzročnika bolesti itd – dolazi do eksplozije priraštaja stanovništva. Počev od sedamnaestog veka, a naročito u 19. veku, u Evropi, te u zemljama koje su Evropljani naselili, broj stanovnika se vrlo brzo povećavao. Ovaj iznenadni porast je zabeležen potom i u društvima koja su se kasnije razvijala. Zatim sledi stupanj “prelaznog porasta” kada natalitet i mortalitet ubrzano opadaju, a polako se usporava i porast stanovništva. Demografi počinju da otkrivaju znake trećeg stadijuma, početnog opadanja stanovništva. To je praćeno starenjem stanovništva i nizom socijalnih implikacija u koje spada i epidemija usamljenosti.

foto: a. anđić

IME SVAKODNEVNE JADIKOVKE

Lingvisti i istraživači u društvenim naukama nisu u najboljim odnosima, a vaš hroničar, laik iz branše univerzalnih neznalica, oseća se “izgubljenim u prevodu” u lavirintu sinonima reči samoća, koji u našem jeziku uglavnom zvuče neprijatno kao seta, tuga i čama, pa ga je možda stigla i ona melanholija duha palanke o kojoj piše Rade Konstantinović.

Samotnjik ili samotnjak, koji je sam bez porodice je samotan (po Rečniku Matice srpske, kaže se: samotan skitati po gradu, brinuti o samotnim ljudima). U narodnom predanju vuk samotnjak je opasan. Nečiji život je samotinjski ili samotnički.

Prema tom rečniku, život u manastiru je pak usamljenički (loneliness), mada je to izabrana samoća (solitude).

Usamljeno je drvo. Usamljena je i kuća.

I kako bi rekli “stari” Beograđani, “daleka-vam-lepa-kuća”, nama koji smo kao samci punili gradove i bili “sami sa čašom i tugom”, kao Miki Jevremović u depresivna nedeljna popodneva dok je u samačku sobu, koju nam je izdala gazdarica koja ne dozvoljava posete, odnekud dopirao miris supe u vreme nečijeg prazničnog ručka. Radnički smeštaji su nazivani samački hoteli, u ratno doba su bili skloništa za izbeglice.

Motiv samoće je čest u masovnoj kulturi. Pesme koje su neki od nas voleli izabranu samoću opisuju ponekad prkosno, ponekad inadžijski, ponekad hiperbolično pretenciozno, kao kad pesnik Adam Puslojić u pesmi Nulti čas uzvikne: “Sam sam kao pustinja”, ili kad Mika Antić kaže da orao nikad nije upoznao drugog orla, ili kad Sergej Jesenjin kaže:

Minula me ljubav k selu, gradu,
Kako da je sačuvam – ja pitam?
Baciću sve i pustiću bradu,
Ko skitač ću Rusijom da skitam…

(Ne grdite. Tako mora biti)

Posle su neki od nas prešli na mističniju samoću u Our Lady of Solitude Leonarda Koena, ili čak s nekim nedefinisanim uživljavanjem u lik čitali kako je Markesov Aureliano Buendija preživeo sto godina tvrdoglave samoće dok nije stao pred stroj za streljanje.

Posle, kad više nismo bili samci, kum, ostareli, razvedeni bejbi bumer bi uz piće rekao: “Čuvaj onu ženicu, kume, samoća je strašna!” A naše majke samotne udovice, same samcite u čamotinji dugih noći, uzdisale su i šaputale same sa sobom: “Gde li su, da li su ozebli…” A u Trećem becirku u Beču, u pariskom Sen Deniju i u Malmeu, gastarbajteri su plakali kad bi sa radija čuli “Pukni zoro, staru majku probudi, pa da vidi ko joj dolazi”.

U pesmi Moj brate Arsen Dedić peva:

Ko zna gdje si, na kojem od mora
Ko zna gdje si, na kojem od kopna
Da li sam ili negdje ko i mi imaš dom…

Možda je toj reči loneliness od usamljenosti ipak bliži izraz samotinja (mori ga samotinja). A termin socijalna izolacija (kao kad nekoga pošalju u zatvor ili samicu), kojim istraživači opisuju teži oblik usamljenosti, više prikriva nego što otkriva dramatiku onog stanja iz Svakodnevne jadikovke (1917) Tina Ujevića:

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!
I biti slab i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan…
I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga…
…i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

Robinson Kruso i melanholični Žan-Žak Ruso

Fej Baund Alberti (rođena 1971), profesorka moderne istorije na Univerzitetu u Jorku i na Kings koledžu u Londonu, u svom delu Biografija usamljenosti tvrdi da je usamljenost izmišljena oko 1800, kao što bi Hamlet ili Otelo mogli da posvedoče, ali da datira mnogo pre 1800. godine.

Robinzon Kruso Danijela Defoa se na pustom ostrvu ne žali na usamljenost. Po oceni “Gardijana”, knjiga Fej Alberti idealizuje 18. vek kao “relativno kolektivni svet”, što bi pomalo iznenadilo skitnice i nezaposlene koji su u to vreme lutali putevima.

U 18. veku usamljenost je obično formulisana kao samoća (solidude), to jest, izabrano stanje osame povezano sa smirenošću i duševnim mirom, s dobrovoljnim povlačenjem iz svakodnevnih životnih briga i orijentisanjem ka višim ciljevima: refleksiji, meditaciji i komunikaciji sa Bogom.

U autobiografskom delu Sanjarenja usamljenog šetača (Reveries du promenaur solitaire), objavljenom posthumno 1782. godine, Žan-Žak Ruso je sebe opisao kao društvenog izopštenika koji se povukao iz sveta da bi konačno istraživao samog sebe: “Dakle, evo me samog na zemlji, nemam ni brata, ni rođaka, ni prijatelja, ni društvo, osim sebe samog. Najdruštveniji i najprivrženiji od ljudi, jednoglasnim sporazumom stavljen je van zakona… Ali ja, odvojen od njih i svega, šta sam ja sam? To je ono što mi preostaje da tražim”.

Dve godine nakon objavljivanja Sanjarenja usamljenog šetača, nemački lekar i pisac Johan Georg Cimerman koji je kritikovao i osporavao hrišćanski ideal pustinjaka koji živi u izolaciji, u drugom delu monumentalne četvorotomne knjige O samoći (Über die Einsamkeit, 1784–85) tvrdio je da delo Sanjarenja usamljenog šetača zapravo odražava Rusoov duboko melanholičan karakter.

U sledećem broju: klasni jaz usamljenika, kriza muškog prijateljstva, nezaposleni matičari, geografija usamljenosti i starost u Srbiji…