Džulijan Asanž na belom hlebu

“Pre pedeset godina, kada sam se prvi put porađala, kao mlada majka mislila sam da većeg bola ne može biti. Ali dok sam držala svog prelepog dečaka u naručju, brzo sam na to zaboravila. Dala sam mu ime Džulijan. Sada shvatam da sam pogrešila. Postoji veći bol”, napisala je Kristin Asanž 20. decembra 2021. u otvorenom pismu pokušavajući da spase svog sina.

Kristin, ćerka Vorena Hokinsa, potomka doseljenika koji su došli iz Škotske u Australiju u 19. veku, a koga su kolege opisali kao krutog i tradicionalističkog direktora koledža, sa 17 godina iznenada je otišla od kuće. Prodala je svoje slike da bi kupila motocikl, šator i mapu. Stigla je u 1500 milja udaljeni Sidnej i pridružila se tamošnjoj kontrakulturnoj sceni.

foto: ap

Zaljubila se u Džona Šiptona, buntovnog mladića kojeg je upoznala 1970. na demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Romansa je bila kratkotrajna: raskinuli su pre rođenja Džulijana Pola koji je na svet došao 3. jula 1971. u malom letovalištu Taunsvil u provinciji Kvinslend, na severoistočnoj obali Australije. “Moj rođeni otac je nestao iz mog života i postao je deo njega tek kada sam odrastao”, pričaće Džulijan mnogo godina kasnije.

Kristin se kao samohrana majka preselila na Magnetno ostrvo kod Taunsvila, za koje je kapetan Kuk navodno verovao da ima magnetna svojstva koja iskrivljuju očitavanja njegovih kompasa. Bili su tvrdoglavi nekonformisti. Njihova kuća na Magnetnom ostrvu izgorela je do temelja, a patroni koje je Kristin držala za gađanje zmija eksplodirali su poput vatrometa.

Majka se zatim udala se za Ričarda Breta Asanža, glumca i reditelja putujućeg pozorišta u kojem je kreirala kostime i scenografiju. Džulijan kaže da je Bret bio dobar čovek i dobar otac, jedino prema sebi nije bio takav; radilo se o jednom od onih kul ljudi iz sedamdesetih koji su se bavili gitarama i uopšte, svime što je išlo sa muzičkom scenom.

Džulijan je dobio i zadržao njegovo prezime Asanž, koje dolazi od gospodina Sanža, ili ah-Sanža na kantonskom: njegov pra-pra-pra-deda je bio tajvanski gusar. Veći deo tog perioda svog detinjstva Džulijan poredi sa doživljajima Toma Sojera.

“Bret i moja majka su se razveli 1979. kada sam imao devet godina, a kraj njihove veze predstavlja i kraj jedne vrste bezbrižnosti u mom životu”, opisaće Džulijan kasnije.

SAZREVANJE U BEKSTVU

Kristin se potom zaljubila u muzičara amatera Leifa Hamiltoa, poznatog i kao Leif Meinel, koji je u novčaniku nosio kartice sa različitim imenima. Kada je Džulijanova majka 1980. zatrudnela i rodila Džulijanovog brata, Leif je jedno vreme ostao s njima. Međutim, Džulijan ga je (u “Indipendentu” 23. septembra 2011) opisivao kao preteću misteriju i manipulativnog psihopatu. S vremena na vreme je tukao njegovu majku. Osećali su da bi mogao biti sposoban za bilo šta i mnogo puta su se selili ne bi li pobegli od njega. Majka je čak jednom prilikom promenila ime. Prešli bi čitavu zemlju, ali tada bi ponovo spoznali da ih je pronašao…

Majka se bojala i da će joj Leif Meinel, koji je inače bio i član grupe New Age, oduzeti decu i dati ih na usvajanje Familiji, australijskom kultu čija je doktrina bila mešavina hrišćanstva i istočnjačke filozofije. Tu sektu je sredinom šezdesetih osnovala žena po imenu An Hamilton Bern, koja je nosila bisere i mirisala na parfem šanel, svirala harfu, pevala sopranom i propovedala da je ona reinkarnacija Isusa Hrista i karmičko božanstvo opsednuto čišćenjem duša. U planinama severno od Melburna, poklonici su meditirali, navodno i uz LSD. An Hamilton se predstavljala kao biološka majka usvojene dece, koju su tamo oblačili u identičnu odeću i izbeljivali im kosu da bude platinasto bela, poput njene.

Izgleda da ta priča nije samo plod strahova jednog dečaka u bekstvu, koji iz drugih razloga sada ima platinasto belu kosu. Policija je, postupajući na osnovu informacija od dvoje dece koja su pobegla, izvršila raciju 1987. Ispostavilo se da je tokom godina An Hamilton Birn sakupila 28-oro dece kroz lažna usvajanja i kao “poklone” od sledbenika. Izuzetno bogata, sa imovinom u Kentu i u severnom delu Njujorka, krila se dve godine pre hapšenja, ali je na kraju izručena Australiji iz SAD, kako bi se suočila sa optužbama za prevaru pomoću lažnih krštenica – jedine optužbe koju je istražio detektiv Leks de Man.

Gardijan je 2016. nalazi u staračkom domu u Melburnu, kako u 96. godini, dementna, muči plastičnu lutku. Njene žrtve su morale da se pomire sa činjenicom da nikada neće biti u potpunosti privedena na odgovornost zbog svoje bizarne i neobične okrutnosti.

NEPRESTANI STRAHOVI SVEMOGUĆEG

Džulijan je tako proveo detinjstvo i mladost bežeći i seleći se, promenivši 37 škola i šest univerziteta (uključujući Univerzitet Centralnog Kvinslenda i Univerzitet u Melburnu). Studirao je matematiku, programiranje, fiziku, posle prešao na novinarstvo, ali nikada nije diplomirao ni na jednoj visokoškolskoj ustanovi.

Njegova majka je novinaru “Njujorkera” o tom isprekidanom obrazovanju svog sina pričala ne samo kao o rezultatu selidbi, već i kako je ona verovala da će formalno obrazovanje njenoj decu usaditi nezdravo poštovanje prema autoritetu, te umanjiti njihovu volju za učenjem: “Nisam želela da im se duh slomi…”

U jednom periodu majka je iznajmila kuću preko puta prodavnice elektronike. Asanž bi išao tamo da piše programe na kompjuteru komodor 64, sve dok mu majka, preselivši se u jeftiniju kuću kako bi prištedela novac, nije kupila kompjuter.

Kada je Džulijan napunio šesnaest godina, dobio je modem, a njegov kompjuter je pretvoren u portal. Veb lokacije još nisu postojale – to je bilo 1987. – ali su kompjuterske mreže i telekomunikacioni sistemi bili dovoljno povezani i za mlade hakere predstavljali su izazovni skriveni elektronski pejzaž. Asanž je sebe nazvao Mendaks (horacijevski oksimoron – “plemeniti lažov”, ili “veličanstvena varalica”) i sa dva druga hakera formirao grupu International Subversives.

Nekako u to vreme, sa nepunih osamnaest, Asanž se bio zaljubio u šesnaestogodišnju devojčicu Terezu, s kojom se pridružio sindikatu skvotera u Melburnu, sve dok nisu saznali da je ona trudna. Kada je Asanž napunio osamnaest godina, venčali su se uz neformalnu ceremoniju, a ubrzo potom dobili su sina Danijela.

Jednoga dana pojavila se policija i odnela njegovu celokupnu kompjutersku opremu zbog sumnje da su ukrali petsto hiljada dolara iz Siti banke. Asanž nije optužen, oprema mu je vraćena, a on je odlučio da bude malo diskretniji.

Posle policijske racije Tereza je otišla i odvela sa sobom sina Danijela, a Džulijan je bio u užasnom stanju. Njegov dom je bio u neredu. Jedva je jeo i spavao.

U knjizi Podzemlje opisuje se njegov neprestani strah: sanjao je kako nečiji koraci škripe, da su blizu ulaza, senke u tami pred zoru, policijski odred sa oružjem koji mu provaljuje kroz zadnja vrata u pet ujutro. Mogao bi da se opusti tek kada bi svoje diskove sakrio u pčelinjak koji je držao.

Obično je računarske sisteme hakovao noću, kada su svi bili pospani. Međutim, administrator je bio budan kada je u septembru 1991, sa dvadeset godina, hakovao glavni terminal koji je Nortel (Nortel Networks), kanadska telekomunikaciona kompanija, održavala u Melburnu. Istražitelj koji je prisluškivao telefonske razgovore Ken Dej, pokucao je jedne noći na vrata i rekao: “Mislim da si me očekivao…”

Vlastima je trebalo više od tri godine da slučaj protiv Asanža iznesu na sud. Ali tek je 1994. konačno optužen. Na saslušanju u Okružnom sudu Viktorija u Melburnu, tužilaštvo je tvrdilo da je motiv Asanža bio “arogancija i želja da pokaže svoje kompjuterske veštine”; “bio je to svemogući Bog koji je hodao okolo i radio šta mu se sviđa…”

Jednom prilikom tokom suđenja, Asanž se pojavio sa cvećem za zastupnicu tužioca Andreu Pavleku (opisanu u knjizi Podzemlje kao “visoka, vitka i dugonoga, sa zatalasanim peščano plavim loknama, naočarama na ljupkom nosu i zaraznim osmehom”). Asanžov advokat se osećao obaveznim da ga opomene: “Ona ne želi da izlazi sa tobom, Džulijane. Želi da te strpa u zatvor.”

Sudija je ocenio da su prekršaji optuženog Asanža “prilično ozbiljni”, ali da je on delovao iz “intelektualne radoznalosti” i da nema dokaza da je optuženi tražio ličnu korist. Izrekao mu je uslovnu kaznu.

Asanž je bio uvređen zbog samog čina suđenja – i zbog sudijine bezlične naredbe “neka optuženi ustane” dok svi sede.

U to vreme Džulijana je više okupirala druga pravna bitka. Pokušavao je da dokaže da su njegova odbegla Tereza i njen novi dečko opasni po sina Danijela. Državna agencija za zaštitu dece nije se složila. A kada agencija odluči da dete živi sa svojom majkom u bezbednom domaćinstvu, nije bilo načina da se odmah uputi žalba na tu odluku. Tek 1999. godine, nakon više od trideset saslušanja i žalbi, Asanž je sklopio dogovor o starateljstvu sa svojom bivšom suprugom. Posle te pravne bitke osećao se kao da se vratio iz rata i da ima posttraumatski sindrom.

VIKILIKS PROTIV SISTEMA

Kada je ponovo sreo svog nekonvencionalnog biološkog oca Džona Šiptona, koji nije igrao nikakvu ulogu u njegovom životu sve dok on nije napunio 25 godina, otkrio je da je nasledio njegov “logičan i nepristrasan intelekt arhitekte” i – “pobunjenički gen”.

Izgleda da je smatrao kako nije odlučujuće važna borba levice protiv desnice, niti vere protiv razuma, već borba pojedinca protiv institucije. U vreme kada se suočavao sa potencijalnom kaznom od deset godina zatvora, tri puta je pročitao Prvi krug Aleksandra Solženjicina, roman o naučnicima i tehničarima u Gulagu. “Kako su bliske paralele sa mojim sopstvenim avanturama!”, napisao je kasnije.

“Njujorker” piše da je Asanž, kao učenik Kafke, Kostlera i Solženjicina, verovao da su istina, kreativnost, ljubav i saosećanje iskvareni institucionalnim hijerarhijama. Skicirao je svojevrsni manifest pod nazivom “Zavera kao upravljanje”.

U svom blogu IQ.org možda je opisao svoju “operativnu teoriju”: “Što je organizacija tajnovitija ili nepravednija, to više curenje izaziva strah i paranoju u njenom vođstvu i planiranju…”

“Gardijan” ističe Asanžovu rečenicu koja ukazuje na važnu životnu odluku: “Ako možemo da živimo samo jednom, neka to bude smela avantura koja crpi sve naše moći… Zadatak je ljudi u najboljim godinama da deluju u skladu sa uverenjima, ako ih imaju…”

O svom tajnom planu obaveštavao je potencijalne pristalice: “Ovo je ograničena interna razvojna mejling lista za v-i-k-i-l-e-a-k-s-.-o-r-g. Molimo vas da ne pominjete tu reč direktno u ovim diskusijama; umesto toga pogledajte ‘VL’.”

U decembru 2006. sa grupom istomišljenika registrovao je domen vikiliks.org. na ime svog oca Džona Šiptona i 29. decembra 2006. počeo da objavljuje poverljive dokumente, dobijene iz anonimnih izvora.

U održavanju više od dvadeset servera širom sveta, te stotina domena, čitave te komplikovane infrastrukture, pomagalo je stotine volontera iz celog sveta. A po opisu “Njujorkera”, Vikiliks nema plaćenog osoblja, nema stolova, nema kancelarije. Asanž čak nema ni dom. On putuje od zemlje do zemlje, boravi sa pristalicama ili sa prijateljima prijatelja.

“KOLATERALNO UBISTVO”

I u tom sistemu su mnoge državne tajne postale javno dobro – od materijala o korupciji članova porodice bivšeg kenijskog predsednika Danijela Arapa Moija do Kejblgejta (ratnih dnevnika iz Iraka i Avganistana, kao i depeša Stejt departmenta).

Otkrivena su 144 slučaja napada koalicionih trupa na prijateljske snage u Avganistanu; u “iračkom dosijeu”, datiranom od 2004. do 2009, objavljeni su dokumenti o smrti desetina hiljada iračkih civila;

objavljeno je više od 250 hiljada poverljivih dokumenata američkih vojnih lica i diplomata, izveštaji obaveštajnih agencija, informacije o prisluškivanju telefonskih razgovora rukovodstva niza zemalja; u 779 dokumenata izneti su podaci o tome da je u zatvoru Gvantanamo od 2002. do 2008. američka vojska mučila zatvorenike da bi od njih izvukla informacije…

Najveću medijsku pažnju Asanž je privukao u aprilu 2010. kada je objavljen video-snimak pod nazivom Kolateralno ubistvo, a koji pokazuje kako dva američka helikoptera pucaju na civile 2007. u Bagdadu. Među poginulima su i dva novinara novinske agencije Rojters koji su se, u pratnji sedam nenaoružanih Iračana, kretali jednom od ulica u nameri da rasvetle okolnosti sukoba između američke vojske i iračkih militanata koji su se dogodili nekoliko sati ranije.

Upitan o snimku, sekretar odbrane Robert Gejts, očigledno iznerviran, rekao je: “Ovi ljudi mogu da iznesu šta god žele i nikada ne odgovaraju za to… Video je kao da gledate na rat kroz slamčicu za sodu… Ne postoji pre i nema posle”.

U početku je odgovor medija bio u skladu sa Asanžovom interpretacijom, ali u narednim danima, veliki deo izveštaja nije bio fokusiran na napad na civile, već na ubistvo novinara i na to kako bi vojnik mogao razumno da zameni kameru za RPG. Asanž je na Tviteru optužio Gejtsa da je “lažov” i zamolio pripadnike medija da “prestanu da spinuju”.

Na početku su sa Asanžom i Vikiliksom na uređivanju materijala sarađivale redakcije “Špigla”, “Njujork tajmsa” i “Gardijana”. Činili su to u koordinaciji sa Stejt departmentom SAD, koji nije dozvolio objavljivanje oko 15 hiljada dokumenata.

Ali ti listovi su relativno brzo odustali od saradnje s Vikiliksom, sve više se oslanjajući na anonimne obaveštajne izvore. A Asanža su prepustili sudbini.

“DIGITALNI PERL HARBOR”

Kontraobaveštajna služba američke vojske je već te 2008. nazvala projekat Vikiliks potencijalnom opasnošću za vojsku i platformom za promovisanje napada, dezinformacija i propagande.

Američko tužilaštvo okrivljuju Asanža zbog toga što je objavljivao dokumenta Stejt departmenta u kojima su se nalazila neredigovana imena Avganistanaca i Iračana koji su sarađivali sa američkim okupacionim snagama, i tako stvorio ozbiljan i neposredan rizik da će nevini ljudi biti oštećeni, fizički povređeni ili uhapšeni.

Međutim, tokom suđenja 2013. Čelsi Mening, tim od 120 kontraobaveštajnih službenika nije uspeo da identifikuje nijednu osobu među hiljadama američkih agenata i tajnih izvora u Avganistanu i Iraku koji su stradali zbog otkrića Vikiliksa. Naime, Bredli Mening, američki obaveštajni analitičar u Iraku, priveden je 2010, tri meseca nakon što je Vikiliksu predao gigabajte dokumenata o iračkoj kampanji, te osuđen na 35 godina zatvora. Promenio je pol i ime u Čelsi, a pušten(a) je iz zatvora 2017. nakon što joj je tadašnji predsednik Barak Obama – koji je Zakon o špijunaži primenio osam puta, više nego bilo koji drugi predsednik – ublažio kaznu.

Posle otkrića Edvarda Snoudena 2013. (koji je dobio azil u Rusiji) o tome da je Američka agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) prisluškivala i Amerikance i lidere prijateljskih zemalja, u martu 2017, pod imenom Vault 7 (“Trezor 7”), otkriveni su alati CIA za hakovanje, pa je Vikiliks počeo da objavljuje 9.000 fajlova Centra za sajber obaveštajne službe u Lengliju. Softverski inženjer CIA Džošua Šulte (35) osuđen je nakon tog curenja na 40 godina zatvora zbog “zločina špijunaže, hakovanja kompjutera, nepoštovanja suda, davanja lažnih izjava FBI-ju i dečje pornografije”. Sudija Džesi M. Furman je ocenio da su Šulteove akcije dovele do “digitalnog Perl Harbora”, dok je tadašnji direktor CIA Majk Pompeo ocenio da objavljivanje “Trezora 7” predstavlja najveći gubitak podataka u istoriji CIA.

Tada važne političke figure obeju glavnih partija SAD, Mič Mekonel i Džo Bajden, nazvali su Asanža “haj-tek teroristom”. Razlog je bio curenje 40.000 kompjuterskih fajlova elektronske pošte sa privatnog servera tadašnje predsedničke kandidatkinje Hilari Klinton, koja je, prema Foks njuzu, u nekoj prilici pitala: “Možemo li mi da napadnemo dronom tog tipa?” Asanž je više puta tvrdio da kompromitujuće podatke sa tog servera nije dobio od Rusa već od insajdera. Tada je u Vašingtonu vladala rusofobska groznica, a Asanž je često opisivan, u najmanju ruku, kao Putinov “korisni idiot”. Donald Tramp je u vreme predizborne kampanje uzvikivao na mitinzima “Volim Vikiliks!”. A potom su neki od visokih zvaničnika CIA tokom Trampove administracije razgovarali o otmici, a neki visoki zvaničnici Trampove administracije tražili “skice” ili “opcije” za ubistvo Džulijana Asanža.

ŠVEDSKA, VELIKA BRITANIJA I EGZIL U AMBASADI

Kafkijanska faza u životu Džulijana Asanža kao da čini aktuelnim savet Danijela Elsberga (1931–2023), koji je iz kompanije Rand 1969. izneo Pentagonske papire o glibu Vijetnamskog rata, a koji glasi: “Nemojte to da radite osim ako niste spremni da prihvatite visok rizik da će vaša karijera biti uništena i da ćete otići u zatvor…”

Džulijan Asanž je uhvaćen u mrežu paragrafa kada je došao i podneo zahtev za boravišnu i radnu dozvolu u Švedskoj gde je Vikiliks hostovan na provajderu internet usluga pod nazivom PRK.se, koji je kreiran da čuva anonimnost svojih klijenata i da izdrži i pravni pritisak i sajber napade. U avgustu 2010. tokom skupa na temu “U ratu istina je prva žrtva”, odnosno na švedskoj tradicionalnoj letnjoj svečanosti na kraju sezone lova na rakove, zvanoj kräftskiva, Asanž je stupio u višestruke intimne odnose sa dvema ženama, koje su ga optužile za silovanje i seksualno uznemiravanje, što on negira.

Posle mnogo peripetija, sud u Stokholmu je izdao nalog za hapšenje Asanža pod optužbom za silovanje i uznemiravanje. Uprkos naređenju da ne napušta Švedsku, strahujući od izručenja Sjedinjenim Državama, gde je već bio pod istragom zbog sumnje da je prekršio Zakon o špijunaži iz 1917, otišao je u Veliku Britaniju.

fotografije: ap

Na zahtev švedskih vlasti, londonska policija ga je uhapsila nakon što se 7. decembra 2010. dobrovoljno pojavio u policijskoj stanici u Londonu. Britanski sud ga je 24. februara 2011, uz kauciju od 240 hiljada funti sterlinga, pustio na slobodu do razmatranja zahteva Švedske za ekstradiciju.

Nakon što je Vrhovni sud Velike Britanije 19. juna 2012. odbio sve žalbe i naložio izručenje Asanža švedskim vlastima, on se, prerušen u kurira, na motociklu dovezao do ambasade Ekvadora. Ušao je i zatražio politički azil, koji je dobio 16. avgusta 2012, a 21. decembra 2017. levičarski predsednik Rafael Korea mu je dodelio i ekvadorsko državljanstvo, što je tumačeno i kao hrabar otpor male zemlje velikoj sili.

foto: ap

Asanž je živeo i radio punih sedam godina u ambasadi Ekvadora oko koje su britanske vlasti uspostavile 24-časovnu stražu. Bežeći čitavog života, oprezni Asanž je pazio i na to da hrana koju bi mu neko od poverenja donosio ne bude nabavljana svaki put na istom mestu, jer se bojao ne smrtonosnog trovanja, već onog koje bi zahtevalo njegovo prebacivanje u bolnicu i time omogućilo hapšenje…

Povremeno bi izašao na terasu da pročita neki proglas i da pozdravi demonstrante koji ga podržavaju. Povremeno ga je posećivala glumica Pamela Anderson, koja je pokrenula peticiju za njegovo oslobađanje. Ponekad su mu solidarnost pokazivali Anđelina Džoli i Bred Pit, australijski umetnik Džordž Gitos i njegova žena Helen Rouz…

Foto: AP

Tokom egzilu u ambasadi Ekvadora, u kome samo jedna prostorija nije bila pokrivena kamerama koje su beležile svaki minut, Džulijan je postao otac dvoje dece, Maksa i Gabrijela. Njihova majka je advokatica za ljudska prava Stela Moris, rođena kao Sara Gonzalez Devant 1983. u Johanesburgu, u Južnoj Africi, od majke Španjolke i oca Šveđanina, pa tako ima i oba državljanstva.

Asanž i Stela Moris su vezu prikrivali od 2015. Ona se žali da su neki agenti CIA krali Gabrijelove pelene kako bi na osnovu analize DNK zaključili da li su deca Džulijanova.

Posle mnogo peripetija dobili su dozvolu da se venčaju 23. marta 2022. godine u prisustvu dva svedoka i još četvoro gostiju, njegova dva sina, njegovog oca Džona Šiptona i brata po ocu Gabrijela Šiptona.

Međutim, na čelo Ekvadora došao je Lenjin Bolter Garses Moreno, koji, zanimljivosti radi, nosi takvo ime zato što je njegov otac obožavao Vladimira Iljiča Lenjina, a majka je volela Voltera, ali je lokalni matičar pogrešno zapisao srednje ime kao Boltaire umesto francuskog Voltaire.

Asanžu je 11. aprila 2019. odbijen azil i odlukom suda 26. jula 2021. oduzeto mu je državljanstvo. Nova akvadorska vlast je pozvala britanske vlasti, koje su blokadu ambasade uklonile još u oktobru 2015, da uđu u ambasadu (koja je formalno pravno teritorija Ekvadora) i uhapse Danijela Asanža.

Zbog ukidanja azila Asanžu, Korea je Lenjina Morena nazvao “najvećim izdajnikom u istoriji Ekvadora i Latinske Amerike”. Spekuliše se da je Ekvador pristao da ukine zaštitu Asanžu da bi dobio američku podršku pri sklapanju aranžmana o zajmu sa MMF-om.

KAFKIJANSKA ZAVRŠNICA

Kraljevski sud Velike Britanije osudio je potom Asanža na 50 nedelja zatvora zbog kršenja uslova kaucije. Zatvorska kazna je istekla 22. septembra 2019, ali Asanž nije mogao da izađe na slobodu. Prepreka tome više nije bio švedski zahtev za izručenje, jer je istraga o seksualnom uznemiravanju prekinuta u avgustu 2015. zbog zastarelosti, a istraga o silovanju obustavljena je još u maju 2017. zbog neubedljivih dokaza.

Odlukom specijalnog suda, Asanž je zadržan u zatvoru do ishoda ekstradicionog postupka na zahtev SAD gde je optužen za zaveru, za šta mu preti 175 godina zatvora.

Saslušanja o američkom zahtevu za ekstradiciju Asanža počela su 24. februara 2020. u sudu Vulvič u Londonu, ali su prekinuta zbog pandemije kovida. U septembru iste godine u londonskom Centralnom krivičnom sudu (Old Bajlej) nastavila ih je sudija Vestminsterskog magistratskog suda Vanesa Barajtser, koja je 4. januara 2021. prihvatila optužbe američkih vlasti protiv osnivača Vikiliksa kao legitimne i opravdane i odbacila argumente odbrane da je njegovo gonjenje politički motivisano, ali je ipak presudila da Asanž ne može biti izručen jer pati od poremećaja iz autističnog spektra i kliničke depresije i spreman je da izvrši samoubistvo.

Prema specijalnom izvestiocu UN za mučenje Nilsu Melceru, Asanž je u zatvoru Belmarš u maju 2019. patio od ekstremnog stresa, hronične anksioznosti, duboke psihološke traume i Aspergerovog sindroma.

Tokom pojavljivanja 27. oktobra 2021. u Višem sudu u Londonu iz zatvora Belmarš u Londonu, putem video-veze, Džulijan Asanž je doživeo moždani udar. To se desilo nakon što je Ministarstvo pravde SAD početkom jula 2021. obećalo Višem sudu u Londonu da, ako bude izručen, Džulijan Asanž neće biti smešten u zatvor maksimalne bezbednosti. Prema pisanju lista “Tajms”, Vašington je garantovao i da će na izdržavanje kazne, koju će odrediti američki sud, biti prebačen u Australiju, koja je nakon mnogo godina ipak zatražila da njen građanin bude njoj izručen. Australijski advokati su u žalbi ponovili zahtev da se Asanžu sudi u njegovoj domovini umesto u SAD, ali je Vrhovni sud Velike Britanije 15. marta 2022. odbio njihovu žalbu.

Ali je zato Apelacioni sud Engleske i Velsa 10. decembra 2021. uvažio žalbu američke strane dozvoljavajući izručenje Sjedinjenim Državama, pa je 17. juna 2022. odlučeno da se Džulijan Asanž izruči Sjedinjenim Državama. Tadašnji sekretar unutrašnjih poslova Priti Patel potvrdila je nalog za ekstradiciju.

foto: ap

Kafkijanska drama Asanža, koji je do sada ležao četiri godine u londonskom zatvoru Belmarš bez suđenja, a koja je počela pre više od deset godina, 21. februara 2024. približavala se završnom činu. Odvijala se u palati na kraju Flit strita, koju je otvorila kraljica Viktorija 1882. godine, a koja više podseća na pozorište nego na sud. Događaji su pratili novinari s raznih strana sveta. Grupa demonstranata se okupila napolju s parolom “Free Assange!” i sa slikama Asanža s američkom zastavom preko usta. Unutra, dvojica vodećih britanskih advokata Edvard Ficdžerald i Mark Samers postavili su ključno pitanje: kako bi razotkrivanje zločina i mučenja moglo biti gore od njihovog činjenja? Posle saslušanja kojem Asanž nije prisustvovao zbog lošeg zdravstvenog stanja, sud se povukao radi većanja. Dankan Kembel piše u “Gardijanu” da je nakon saslušanja u slučaju Džulijana Asanža postalo jasno: ekstradicija bi bila jednaka smrtnoj kazni.