Prizrenska izjava Redžepa Tajipa Erdogana – „Ne zaboravite, Turska je Kosovo, a Kosovo je Turska“ – svakako nije ni prvi, a mislim, ni poslednji put, da aktuelni turski premijer na ovakav način, euforično i zapaljivo, govori o Balkanu. Za potpunije razumevanje, ovu izjavu valja staviti u širi kontekst koji bi obuhvatio nekoliko elemenata: suštinski loše odnose Turske i Evropske unije, glib u kojem se na Bliskom istoku našla politika Ankare „nula problema sa susedima“, kao i zastoj u rešavanju sve aktuelnijeg kurdskog pitanja u samoj Turskoj.
U odnosu na turska unutrašnjopolitička previranja i predstojeće lokalne i predsedničke izbore, Erdoganova nedavna izjava o pokojnom Aliji Izetbegoviću – da je jedan od najvećih državnika 20. veka – i „prisvajanje“ Kosova i Metohije u Prizrenu, suštinski predstavljaju još jednu potvrdu raskida vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) sa onom politikom Turske koju je ustanovio i vodio njen osnivač i prvi predsednik Kemal-paša Ataturk. Ataturkov, u praksi dosledno primenjivan, moto „Mir u zemlji, mir u svetu“, zamenila je unutrašnja reislamizacija, koja se kroz agresivne javne nastupe i te kako ispoljava u spoljnopolitičkoj ravni.
Ovakve izjave premijera Erdogana nikako ne treba posmatrati kao provokaciju upućenu samo našoj zemlji, odnosno privremenim institucijama u Prištini. Poznajući spoljnopolitička razmišljanja turskog lidera, one su, na prvom mestu, svojevrsna rukavica bačena u lice Evropskoj uniji, odnosno njenoj najuticajnijoj zemlji Nemačkoj. Opravdano isfrustrirana zastojem u evropskim integracijama, odnosno odbacivanjem od strane ovoga kluba zemalja, (od kojih većina u poslednjih deset godina ima daleko manje uspešnu ekonomiju i daleko sporiji razvoj nego Turska), zvanična Ankara koristi svaku priliku da Brisel i Berlin podseti na svoje postojanje. Ne možemo, sa druge strane, da isključimo ni mogućnost da je, u projekciji sopstvene moći i uticaja, turski premijer nezadovoljan što njegova zemlja, za razliku od Berlina, Moskve i Vašingtona, ne igra nikakvu ulogu u dijalogu Beograda i Prištine.
KRAH NA BLISKOM ISTOKU: Posle kraha turske spoljne politike na Bliskom istoku, koja se od parole „nula problema sa susedima“ izmetnula u „nula prijatelja među susedima“, Balkan je, sve do prizrenske izjave, za vladajuću partiju u Ankari mogao da bude dobra prilika da se uhvati vazduh ispumpan brojnim udarcima koje je Turska primila na istočnoj strani. Sirijska kriza, u kojoj je zvanična Ankara, takođe odbacujući načela Ataturka, a rukovodeći se na prvi pogled isključivo verskim motivima, nedvosmisleno stala na jednu stranu, našla se u središtu turske unutrašnje politike. Činjenica da u ovom trenutku, prvi put u novijoj istoriji, Turska zbog svoje spoljne politike nema ambasadore u Damasku, Kairu i Tel Avivu, može predstavljati laku metu za protivnike vladajuće AK partije i njenog predsedničkog kandidata.
Važno je na ovom mestu osvrnuti se i na činjenicu da je Erdoganova prizrenska izjava izazvala određene polemike u samoj Turskoj. Opoziciona (Ataturkova) Republikanska narodna partija i dobar deo intelektualne javnosti odavno osuđuju ovakvu retoriku u spoljnopolitičkim nastupima svog premijera. Još češće turska štampa ruglu izvrgava Erdoganovog ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua, svojevrsnog ideologa ove politike. Poslednjom izjavom turskog premijera, lako je pretpostaviti, ne može biti zadovoljan ni umereni predsednik Turske Abdulah Gul, koji je, prvo kao ministar spoljnih poslova, a zatim u ulozi šefa države, mukotrpnim i strpljivim delanjem presudno uticao na politiku Ankare prema Balkanu u poslednjoj deceniji. Predsednik Gul je, upravo svojim odmerenim nastupima, u najvećoj meri bio zaslužan za onaj deo imidža Turske u našem regionu koji se može okarakterisati kao pozitivan.
Na samom kraju, za srpsku javnost biće veoma interesantno da sazna koje će to konkretne poteze i mere, povodom izjave turskog premijera, povući aktuelna vlada Srbije, pošto diplomatskim kanalima dobije objašnjenje od zvanične Ankare. Ovako provokativne izjave turskog premijera, na koje zvanični Beograd ovoga puta sa pravom nije ostao uzdržan, lako bi mogle da predstavljaju ozbiljan povod za obostrano preispitivanje sveukupnih srpsko-turski odnosa. Najavljeno zamrzavanje učešća u trilateralnim samitima neće imati efekta sve do 2014. godine, za kada je dogovoren sledeći susret na vrhu. Pitanje svih pitanja jeste – ko će, ako do sarajevskog samita uopšte dođe, na njemu govoriti u ime Turske? Redžep Tajip Erdogan, Abdulah Gul ili neko treći?
(Bivši ambasador Srbije u Turskoj i predsednik spoljnopolitičkog odbora DS-a.)
