Bajka ala kalabreze

Za „Vreme“ iz Italije

Burni protesti koji su izbili u većim italijanskim gradovima protiv uvođenja digitalnih kovid propusnica pomerili su iz fokusa javne pažnje događaj koji se odigrao pre samo desetak dana i još jednom uzdrmao ovdašnju javnost već naviklu na krajnje neobične sudske presude. Za razliku od ranijih skandala izazvanih blagim presudama izrečenim za veoma teška krivična dela, ovoga puta desilo se obratno. Okružni sud u Lokriju, mestu na krajnjem jugu Italije, u Kalabriji, izrekao je optuženom kaznu od 13 godina zatvora iako je javni tužilac tražio upola manju: sedam godina i dva meseca. Otkuda odjednom ovolika strogost unutar pravosudnog sistema poznatog po svojoj bolećivosti prema monstruoznim ubicama, mafijaškim šefovima i njihovim plaćenicima za koje se najčešće i nije znalo koliko su ljudskih života nosili na duši?

Osuđeni, istina, tek u prvom stepenu, zove se Domeniko Lukano, poznatiji pod nadimkom Mimo, koji se (nadimak) veoma često sreće upravo u ovim delovima Italije. Bio je poznat na celom Poluostrvu, ali je njegova slava poprimila svetske razmere. Američka revija Fortune ga je uvrstila među pedeset najuticajnih svetskih lidera za 2016. godinu, uz obrazloženje da je ličnim zalaganjem na stvaranju „modela Riaće“ uneo revolucionarni preokret u rešavanju migrantske krize, sve prisutnije na evropskom tlu.

ČUDO U RIAĆEU

Riaće je mestašce na samom jugu Kalabrije, u priobalju Tirenskog mora, jedno od mnogih pitoresknih naseobina osuđenih na lagano ali sigurno odumiranje. Visoka stopa iseljavanja, već decenijama svojstvena italijanskom jugu, ubrzala je širenja siromaštva, što je uz sveprisutni organizovani kriminal ova mesta, udaljena od obale taman toliko da o turizmu ne može biti ni reči, pretvorilo u „gradove duhova“.

Mimo Lukano je bio član gradske uprave u Riaćeu kada se 1998. na sedam kilometara udaljenu obalu navezla prva barka sa kurdskim izbeglicama. Oni su razmešteni na uobičajen način pošto je izbeglička bujica tek trebalo da tokom prvih godina dvadeset prvog veka zapljusne italijanske obale. U svakom slučaju, Lukana je novonastala situacija navela na razmišljanje. Sa jedne strane je za vratom imao stotinak beskućnika, a sa druge, desetine praznih kuća, školu bez đaka, zanatske radnje bez radnika, prodavnice bez kupaca…

Pošto je odrastao u ovom mestu, znao je svaku napuštenu kuću i svaku familiju koja je tu nekada boravila. Prvo je kontaktirao sa njima. Desilo se nešto što će pre godinu dana, u jednom javnom nastupu na RAI, Roberto Saviano nazvati „pravim čudom“. Svi vlasnici napuštenih kuća su pristali da ih migrantima ustupe na korišćenje. „Oni koji su osetili šta znači migrantski život, dobro su znali o čemu se ovde radi“, rekao je tada ovaj pisac kod nas rado čitanog romana Gomora, koji je vrstan poznavalac italijanskog Juga i njegove rak-rane – mafije.

ISPLATA U ČE GEVARI I GANDIJU

Tako je već od 2001. godine u Riaćeu počela primena nacionalnog programa za organizovani prihvat migranata iza kojeg je stajala država. Za razliku od ostalih formi prihvata, koji su podrazumevali stacioniranje imigranata u za to podignutim kampovima, gde su prvo administrativno i zdravstveno „obrađeni“ a potom ostavljeni da beznadežno čekaju da se nešto desi ili pak budu vraćeni u zemlju porekla, Lukano i Riaće su nudili smeštaj sasvim nalik na normalan život.

Porodice ili manje grupe rođaka i prijatelja su useljavane u napuštene kuće koje su obnavljale sopstvenim radom, a potom im je pronalažen i posao. Prvo su domaće zanatlije dobile kardovska pojačanja u ljudima koji su svoja znanja doneli sa sobom ili su bili voljni i sposobni da uče. Posla je bilo i u poljoprivredi, sezonskog, doduše, ali se nalazilo načina da se obezbedi kontinuitet rada, a samim tim i prihoda.

U međuvremenu, godine 2004. Mimo Lukano je postao i gradonačelnik Riaćea, tako da su njegove inicijative mogle mnogo lakše da prođu kroz opštinsku administraciju. A da je trebalo inventivnosti i hrabrosti, trebalo je. Na primer: pošto su državne dotacije za pomoć imigrantima poslovično kasnile, Lukano kreira lokalnu „valutu“, novčanicu ili bon sa naštampanim likovima Gandija, sa jedne i Če Gevare sa druge strane. Kada dotacije ponestanu, žitelji Riaćea su svoje novčane obaveze prema imigrantima podmirivali ovim bonovima, kojima su mogli da kupuju životne namirnice u lokalnim prodavnicama. Kada novac od države stigne, svi koji su želeli mogli su da ga, na opštinskoj blagajni, zamene za zvaničnu valutu.

foto: le città invisibili – riace

POVRATAK ŽIVOTA

Kada se javio problem u prikupljanju komunalnog otpada i njegovog transporta kroz uske uličice Riaćea, a u okolnostima kada opština nije mogla ni da sanja o nabavci specijalnih komunalnih vozila, Mimo dolazi na originalnu ideju. Od lokalnih Roma poručio je da mu izrade nekoliko drvenih dvokolica nalik onima kojih se sećao iz ranog detinjstva i u njih upregao nekoliko magaraca nabavljenih od opštinskih sredstava.

Tokom deceniju i po, kroz Riaće je prošlo više od šest hiljada ljudi koji su poticali iz dvadesetak nacija Afrike i Bliskog istoka. Broj stanovnika je udvostručen, a pedeset posto njih su bili imigranti. Posle dugo godina, osnovna škola u Riaćeu otvorila je svoja vrata prvim učenicima. Proradili su i obdanište i ambulanta. U Riaće se vratio život. Opština, čije su osnovne funkcije zavisile od državnih dotacija, postala je administrativna zajednica koja je počela da uplaćuje doprinose u državnu kasu.

foto: le città invisibili – riace

UTOPIJA NORMALNOSTI

Sve ovo ne izmiče pažnji svetske javnosti. Sa Univerziteta u Kembridžu Lukanu stiže poziv da održi predavanje o iskustvima na pružanju humanitarne pomoći. Svoju radnu filozofiju Mimo definiše kao „utopiju normalnosti“ i za njen osnov predlaže „promenu ugla gledanja na problem imigracije“, jer bi „umesto troška za državu, prihvat imigranata mogao da preraste u dobrobit za lokalne zajednice“.

Godine 2016. u Riaće stiže i poznati reditelj Vim Venders, koji snima dokumentarac pod naslovom Let, inspirisan prilikama u ovom mestu, a italijanska novinarka Ticijana Barila obrađuje ovaj fenomen u knjizi pod naslovom Mimi, tvrda glavo: Mimo Lukano i model Riaće. Na promociji knjige održane pod krovom italijanskog Parlamenta, autorka je glavnog junaka svoje knjige definisala kao „gradonačelnika anarhistu“. „Neki će reći“, naglasila je ona „da je to kontradiktorno, ali je upravo ta pojmovna protivrečnost proizvela jednu malu revoluciju preko koje je, izlaskom izvan normativnih okvira, otvorena mogućnost da se oni sami prošire, a njihov sadržaj poboljša.“

OD BAJKE DO ROBIJE

„Da je ovo bajka“, rekao je u već pomenutom TV nastupu pisac Roberto Savijano, „sve bi se završilo zaključkom kako su svi zajedno nastavili da žive srećni i zadovoljni. Ali, ovo nije bila bajka“. Lukano je već odrađivao treći mandat gradonačelnika, pa je sva ta gužva oko malog Riaćea nekima postala trn u oku. Zaključak: počelo je da se šuška, a tamo gde se šuška, obično se za kratko vreme pojavi policija.

Prva službena poseta okončana je sa dve prekršajne kazne koje su se ticale izvesnih previda računovodstvene prirode. Ali, ma kako bili sitni, ovi su prekršaji motivisali nadležno ministarstvo da smesta obustavi finansiranje ovog projekta. Štaviše, u Riaće biva upućena ekipa inspektora Finansijske policije, čija misija oktobra 2018. biva krunisana odlukom Tužilaštva u Lokriju da Mimu Lukanu odredi kućni pritvor. Optužnica je zasnovana na dva ključna delikta: pomaganje pri ilegalnom ulasku u zemlju i protivzakonitoj nabavci sredstava namenjenih prikupljanju komunalnog otpada. U prevodu, ova druga optužba se odnosila na one dvokolice poručene od lokalnih Roma (nije bio raspisan tender) i nabavku magaraca u čemu su otkrivene određene nepravilnosti.

Da bi se razumela prva optužnica, treba znati da bi svaki ubogi ribar kome bi se desilo da na moru naiđe na obeznanjenog brodolomca, koji bi uz to bio i stranac, uvuče ga na svoju barku i preveze do obale, mogao rizikovati višegodišnju robiju zbog „pomaganja ilegalnog ulaska u zemlju“. Poenta je u tome, da je nekome kome želiš da „polomiš noge“, a imao je bilo kakvih poslova sa imigrantima, veoma lako pronaći fleku u poslovanju, čije će dimenzije zavisiti od toga ko je optuženi, a ko onaj koji ga tuži.

SOMNABULNA PRESUDA

Određivanje kućnog pritvora Mimu Lukanu bio je signal za uzbunu progresvne javnosti u Italiji, već uveliko umorne od sudskih gafova slične vrste, koji su uvek išli u prilog onima za koje smatralo da zaslužuju mogo teže, ako ne i rigorozne kazne. Organizuju se tribine podrške, Lukano učestvuje u televizijskim debatama posredstvom internetske veze, pišu se peticije…

Apelacioni sud ukida kućni pritvor, ali određuje mere kojim se osumnjičenom zabranjuje dalji boravak u Riaćeu i ostanak na funkciji gradonačelnika, a u proleće 2019. biva pozvan pred sud u Lokriju pod optužbom koju je delio sa još 26 svojih saradnika, za zloupotrebu službenog položaja i pomaganja pri ilegalnom ulasku u zemlju. Tome je dodata i optužba za nelegalno izdavanje ličnih dokumenata nekim od korisnika prihvatnog centra. Mimo svih očekivanja javnosti, uključujući samog tužioca koji je zatražio kaznu od sedam godina zatvora, sud odlučuje da je udvostruči: trinaest godina i dva meseca. Usledile su mnogobrojne reakcije, izgovorene teške reči na račun sudova i sudija, opet se pišu peticije, a već pominjani reditelj Vim Venders je u vezi sa ovom presudom rezignirano izjavio: „Očekujem sada da će uhapsiti i papu Franćeska“.

Epilog svega ovoga je da prihvatni centar u Riaćeu ne postoji već tri godine, a njegovi korisnici su ili raseljeni ili su se razbežali po Italiji, mesto je opustelo, škola i vrtić zatvoreni, prodavnice su bez kupaca, zanatske radnje bez radnika. Sve je kao što je i bilo. Lukano sasvim sigurno neće odslužiti kaznu donetu u prvostepenom postupku. Njegovi advokati su već izjavili da je „presuda somnabulna“ i da će biti srušena kao kula od karata, što je više nego verovatno. Njen cilj i nije bio kažnjavanje samog Lukana. Ovdašnja birokratija je samo želela da svima onima kojima je stalo do progresa zemlje u kojoj žive, pošalju jasnu poruku: nema promene! Stajati i čekati! U ove dve rečenice sadržana je celokupna tragika današnjeg italijanskog društva.