Zadah moći

Uz pompezne najave, ove nedelje mogli smo da vidimo novu inkarnaciju Milomira Marića, jednog od najvažnijih medijskih propagandista na ovim prostorima. On pripada generaciji novinara koja je u do tada dosadnu partijsku propagandu unela formu političkog tabloida.

U novinama poput “Duge”, “Intervjua”, “Profila” i drugih, uz pomoć uvek neimenovanih izvora, a obično bliskih vlasti, uvedena je žuta štampa, kao imitacija slobodnih medija. Ta “sloboda” je umesto pluralizma, kritičkog odnosa prema vlasti, izgradnje i odbrane demokratskih institucija društva, u javni prostor uvela priče o našim kriminalcima, “žestokim momcima” , kvazipatriotama, pevaljkama i starletama, smenjenim partijskim moćnicima, doušnicima i saradnicima Udbe i BIA, ukratko svima osim slobodno mislećim ljudima, po pravilu iz opozicije. U našem tranzicionom medijskom cirkusu za tabloide su bila zadužena tri tipa novinara.

Robert Čoban je “pokrivao” estradu, recepte i herc romane, kao i “damsku literaturu”.

Druga vrsta homo tabloidusa jesu oni koji rade najprljavije poslove. Kod nas je tu ulogu preuzeo i sa entuzijazmom je obavlja urednik i vlasnik “Informera”, čiji zadatak je da ga narod mrzi više od Vođe za kojeg trenutno radi. Posao jeste na momente degutantan, zapravo najveći deo vremena je takav, ali veoma se isplati. I ovde se saradnja sa Službom podrazumeva, što se danas na “Informeru” ne krije – emisija se zove “Na merama”, a kanal je praktično ekran tajne službe za kompromitovanje političkih protivnika.

Na kraju, ili na vrhu te piramide koja podrazumeva da niste gadljivi na zadah moći nego vas privlači ta kombinacija Erosa i Tanatosa, tu je Marić na svom. Dok su novinare i novinarke koji su istraživali ubijali mafija, Služba, vođe ili njihove žene, on je umeo da sedi neobično blizu moćnika, pa bili oni Mira Marković, Bogoljub Karić i Peconi čije televizije je vodio ili Vučić danas.

Milovan Đilas je zbog političke jeresi robijao kada je napisao “Novu klasu”, a Marić je od toga napravio bestseler “Deca komunizma”, ali sa sigurne distance. Pitanje stila ili principa?

Vodio je “Parove”, lansirao celu generaciju starleta i rijaliti učesnika, a zvali su ga kada je trebalo da izgleda kako je njegov trenutni poslodavac ozbiljan sagovornik. Od svojih poslodavaca samo Peconija nije intervjuisao – on je stara škola, ne veruje Mariću, čak ni kada ga plaća.

Godinama je Milomir Marić pokušavao da napravi mimikriju neutralnosti, a poslednji sagovornik koji ga je resetovao bio je Boris Tadić, koji ga je naterao da uputi izvinjenje studentima koje su olajavali da protestuju za pare. To se više nije desilo, jer sada mu drugi šalju sagovornike po direktivi.

Poslednja inkarnacija je digitalna platforma “TS media”, koja predstavlja Telekomov info sadržaj koji planira da doda svom portfoliju. Posle serija i filmova, sportskih, dečijih i dokumentarnih kanala, sad ima nekakav kvaziinformativni program, koji će po naređenju prenositi i reemitovati drugi Telekomovi kanali. Ovim je zapravo skinut i poslednji smokvin list kobajagi medijskog pluralizma, jer ćete intervju sa Vučićem sada gledati na najmanje pet kanala uživo, plus na desetinama kanala u reprizi. Marić je glas Velikog brata koji će Telekom preneti na svim kanalima, džaba vam daljinski.

Ova medijska “platforma” je najava centralizacije uređivanja medija, koji se otvoreno finansiraju i uređuju na jednom mestu. Time je potpuno uništeno medijsko tržište, uveden medijski monopol i koncentracija medijske moći, a do apsurda iskorišćena naša zakonska anomalija da provajder ima mogućnost da bude i proizvođač medijskog sadržaja. Nažalost, već godinama je ovo izvor medijskih manipulacija i Telekoma i SBB, samo se sada ponovo obija o glavu gledaocima.

Šta se zapravo emituje na tom kanalu jer je na Telekomovoj mreži to poseban kablovski kanal? Celog dana imate reprize jutarnjeg programa, kao na “Happy televiziji”, uz reprizu intervjua sa Vučićem koji je trajao satima. U ovoj epizodi “Ćirilice” koja je ličila na “Goli život”, opisan je triler u Vučićevoj režiji, u kojem on juri snajperiste, štiti građane, pušta muziku u Ćacilendu, nabavlja naftu i gas, postrojava tužioce i sudije, razvaljuje “obojenu revoluciju” i sigurno ima još nešto, samo sam zaboravio. Ne znam šta će činiti u ostatku programa, ali to zapravo nije ni bitno, jer je u digitalnom svetu nebitno šta je pre a šta posle.

Kako se “Pinkova” platforma “Apolon” za filmski i serijski program reklamira kao “Bog kućne zabave”, pitam se koje bi antičko božanstvo bio Marić kao gospodar podzemlja. E sad, da li je Marić medijski Haron, koji čamcem prevozi duše mrtvih u podzemni svet, a plaćate obol zlatnikom koji se stavlja ispod jezika, ili sa dva – po jedan na svaki kapak – zavisno od toga da li želite i sliku i ton?

Kako drugačije opisati specijalan medijski zadatak u vidu “Ćirilice”, a posle godišnjice pada nadstrešnice koju je trebalo medijski obesmisliti i ukaljati, baš kao i štrajk Dijane Hrke, koja traži pravdu i istinu zbog pogibije svog deteta.

Na kraju – Marićevo prisustvo u medijima biće najbolji indikator da li će se u ovoj zemlji i posle Vučića nešto suštinski promeniti ili će moćnici kroz njega i njemu slične i dalje ­zajebavati gledaoce.