Unutrašnji dijalog

Ideja o unutrašnjem glasu zasniva se na romantičarskoj opsesiji jedinstvenim, monolitnim glasovima, pre svega onima za koji Rilke kaže da bi se jedino nekoliko usamljenih lavova, uprkos buri koji bi on izazvao u njihovoj krvi, usudilo da mu se približe, koji, na primer iz “Apasionate” ili čak samo prvih nekoliko taktova “Sudbinske” simfonije, progovara nekim nadljudskim intenzitetom. Istovremeno se, međutim, pojavila i fascinacija dramatičnim opisima stanja u kojima progovara više unutrašnjih glasova. O čemu se zapravo radi i zašto bi nam te dvoumice mogle biti zanimljive?

U svetu psihijatrije, jednim od najtežih simptoma smatra se kada neko čuje glasove koje drugi ljudi ne čuju. Tih glasova može biti mnogo i dinamika među njima zna jako da varira (sećam se pacijentkinje čiji su se glasovi radovali zagrevanju ulja pred prženje i patili kad dođe vreme za pranje suđa). Između ostalog, oni mogu biti u dijalogu ili sukobu, pa čak i potpunom haosu, a sve u potpunosti izvan kontrole osobe koja to doživljava.

Drugi, izrazito upečatljiv primer za ovo jeste Tolkinov Smigol/Golum, koji živi krajnje izolovano, hrani se poput zveri i baš i nije sasvim jasno kojoj vrsti živih bića pripada. On je, zapravo, usled potpune usamljenosti, razvio dve različite ličnosti koje različito govore, često se ubeđuju i svađaju, a to će se promeniti (nažalost, samo nakratko) tek kad bude ponovo stekao poverenje u nekoga.

POZORIŠTE U GLAVI

Ali, ovde, naravno, ne mislim na tako dramatične primere (koji dobro izgledaju na televiziji). Unutrašnji dijalozi su svakodnevna iskustva ogromnog broja ljudi, a pitanje je jedino koliko na njih obraćamo pažnju. Svi imamo trenutke sumnji, dilema, slabosti, svi se nekad pitamo kako da postupimo ili preispitujemo svoje odluke… Kad je napetost iščekivanja velika, različite potencijalne reakcije prolaze nam kroz svest ogromnom brzinom: šta bismo mogli da učinimo, da kažemo. Ili se zbog nečega mnogo kajemo, pa sebe grdimo kako smo mogli drugačije da postupimo. Nekad se, pre velikog izazova, hrabrimo kako ćemo uspeti, ali sumnja i dalje nije skroz utihnula. Zaplet je u tome što se prirodno može javiti i neki odbrambeni ili utešni glas koji nas uverava kako nijedna od tih izmaštanih opcija ne bi donela znatnu razliku. I ovo lako može da preraste u “pozorište u glavi” i traje do unedogled.

Detalj koji je meni uvek zanimljiv jesu lične zamenice. Neki ljudi i “u svojoj glavi” koriste ja (“Kako sam mogao toliko da se prevarim?”), dok se drugi sebi obraćaju sa ti (“Kako ti je to uopšte palo na pamet”?), neki čak koriste i svoje ime (“I ja to sebe pitam – ‘Petre, čoveče, šta ti bi!?’”). Sve bi ovo mogli da budu pokazatelji stepena rascepljenosti u odnosu na problem koji nam izaziva tako duboku dilemu ili čak anksioznosti. Ako naš um spontano poseže za “drugim licem”, glasovi u tom dijalogu daleko su jedan od drugoga i njihova bi rasprava mogla biti burnija, napetija, ili makar duža. A oslovljavanje samoga sebe kao da je neki pokušaj da se usidrite usred bure.

ISPRAVLJANJE PROŠLOSTI

Neki unutrašnji dijalozi nisu mnogo više od neispoljenih besova. Neko vas je uvredio, vi, iz kojeg god razloga, niste uspeli da se odbranite, besni ste na njega zbog bezobrazluka i na sebe zbog neveštosti (koju možda krstite mnogo strožim imenima). Prođe samo pola sata, ili naprosto skrenete u drugu ulicu, i odjednom vam je glava puna mogućih odgovora kojima biste mu zauvek zapušili usta. Mada u realnosti za to više nema prilike, ne možete a da ne fantazirate o tome kako bi svaki od tih dijaloga tekao, i tako sve dok se bes ne istutnji i konačno se ne vrati prostor za mišljenje o nečem drugom.

Na mnogo načina slične mogu biti i situacije koje uključuju duboko kajanje, ako nešto više ne možete da ispravite ili još niste stigli da pokušate da ispravite, pa, kao pred sudom, sebe na mahove grdite i branite. Za razliku od besa, koji, makar u najvećem broju slučajeva, zna da mine, neka kajanja mogu da traju beskrajno dugo i takvi dijalozi kao da progone čoveka, a potpuno isto može biti i sa pokrenutim osećanjem krivice. Obično je drugačije sa jakim strahovima, gde potreba za unutrašnjim dijalogom može da nestane dok ponovo ne budemo izloženi izvoru straha i osećanja nam izmaknu kontroli.

U SVAČIJIM CIPELAMA

Sa sasvim drugog nivoa dubine potiču unutrašnji dijalozi do kojih dovode moralne dileme. Ima trenutaka u životu kada ste emocionalno sasvim mirni, ali ne možete da donesete odluku, zato što su, kao u staroj filozofskoj definiciji, oba motiva podjednako pozitivna. Važno vam je da ostanete pošteni, ali se ispostavlja da je krađa jedini način da dođete do leka koji bi vama važnoj osobi mogao spasiti život. Teško je zamisliti da ćete prelomiti bez višestrukog preispitivanja tih pozicija, što će vam se, zbog napetosti, u glavi pretvoriti u svađu i da nećete svako malo menjati stav o tome kako bi trebalo da postupite. U stara vremena, ovo je bila potka mnogih proslavljenih umetničkih dela. Ne znam da li bi bilo pogrešno reći da je osnovno majstorstvo Dostojevskog u tome kako prikazuje porast pritiska u svojim likovima i različite unutrašnje glasove koji usled toga nastaju; najuzbudljiviji delovi romana Derviš i smrt predstavljaju opise unutrašnjih dijaloga izazvanih prvo strahom pa onda kajanjem; nešto skorije, u romanu jedne brazilske spisateljice ne dešava se ništa osim što neka žena u svom stanu nađe bubašvabu i onda pokušava da odluči šta bi tim povodom trebalo da uradi.

Dramatični unutrašnji dijalozi mogu biti važan deo religijskih iskustava. Sumnjam da sam ikad bio u muzeju i da nije bilo barem jednog Iskušenja svetog Antonija (o kojem su pisani i celi romani), prikaza ranohrišćanskog iskušenika koji se povukao u egipatsku pustinju, samovao i postio tako dugo da je počeo da “viđa” različita čudna bića, izazovne žene, primamljivu hranu… Kroz vekove, mnogo je bilo ljudi uverenih da ih je mučio i proveravao neki đavo ili demon, čiji su glas često mogli da čuju “u svojoj glavi” (mada ne baš onako elaborirano kao Faust ili Ivan Karamazov) i koji ih je uvodio u iskušenje, slabio, obeshrabrivao… Pobeda vere značila bi da jedan od glasova nadjača drugi, mada Bonhefer mudro podseća da bi bila gordost misliti da je ta pobeda trajna.

Kao psihoterapeutu, uvek su mi sumnjive situaciju u kojima nema unutrašnjeg dijaloga. Možda ja idealizujem, ali empatičnost bi valjda trebalo da označava kapacitet da se stavite u svačiju poziciju, pa čak i u one međusobno suprotstavljene ili one koje su vama lično strane, pa konačno i u sopstvene protivrečne težnje. Ali mnoge religiozne osobe žele svoju veru da iskoriste ne samo kao temelj već i kao tvrđavu, za moralnost se često, doduše uglavnom na engleskom govornom području, koristi izraz integritet, koji bi trebalo da kaže da u sebi imate samo jedan glas i dileme vas i ne dotiču, a slična bi mogla biti i definicija hrabrosti. Jedan romantični film o dvoje starih ljudi govori o “osećaju izvesnosti koji se javlja samo jednom u životu” i tipičan je za stanja “akutne” zaljubljenosti, kada nam razumevanje socijalnih odnosa na neko vreme prestane da radi i čini se da znamo sve ne samo o sebi već i o budućnosti, pa nikakve sumnje, upozorenja ili razočaranja ne mogu da dopru do nas.

Nedostatak unutrašnjeg dijaloga postaje opasan u slučajevima fanatizma, kada se čitav psihološki život vrti oko uverenja u ispravnost samo jednog glasa i odbacivanja bilo kakvog dijaloga, unutrašnjeg ili socijalnog. Kao što nas je istorija naučila, ovo može voditi diktaturama, ratovima, istrebljenjima. Psihologija je među tim užasima tek fusnota, ali ona jasno pokazuje da je svaki oblik fanatizma – svođenja sebe na jednu dimenziju, bila ona religijska, ideološka, politička, društvena, profesionalna ili pripadanje određenoj grupi – odbrambeni pokušaj neke osobe koja ne može da otkrije stabilan lični identitet i onda, sebi koliko i drugima, baca prašinu u oči ubeđivanjem da ne samo da ima identitet nego je on tako očigledan da niko nikad ne bi smeo u njega da posumnja.

UNUTARGRUPNI DIJALOG

Na sasvim drugoj ravni, mogućnost da se uspostavi dijalog unutar jednog društva od presudnog je značaja za saradnju, takmičenje, razvoj, artikulisanje i razrešavanje sukoba… Niže životinjske vrste imaju više instinktivne pristupe, dok one nama sličnije uspostavljaju hijerarhiju, ali znaju i da se igraju ili zajednički rešavaju probleme s kojima se suočavaju. Pošto ljudi teže tome da grade složene civilizacije i kulture, naše su interakcije neverovatno složene i utvrđivanje osnovnih vrednosti i iz njih proističućih ciljeva pogotovo je proces koji zahteva mnogo vremena i veština pregovaranja. Ipak, uzroci za slabljenje demokratskih institucija i procedura najčešće nisu u njihovoj glomaznosti. U ljudskoj prirodi ima više mogućih uzroka za to da kad uđemo u grupe, a posebno kako veličina grupa raste, možemo poželeti da svoj glas nametnemo kao jedini ispravan i dozvoljen, te da obeshrabrimo, obesmislimo ili čak ućutkamo dijaloge unutar svoje društvene zajednice. Ovo se može odnositi na brakove, porodice, radne organizacije, neformalne grupe i čitave države, a na svim nivoima osnovno merilo zdravlja grupe jeste funkcionalnost komunikacije. Drugim rečima, kapacitet za konstruktivan unutargrupni dijalog.

Autor je psiholog