Piše: Aleksandar Dimitrijević, psiholog
Uveren sam da se sve što volimo da zovemo politikom može svesti na dve suprotstavljene strategije – pokušaje da se tuđa pohlepa obuzda i da se sopstvenoj ukinu sva ograničenja. Drugim rečima, ja zapravo ne verujem da politika van ovoga uistinu postoji, što je verovatno “svetogrđe” napisati u “Vremenu”, par excellence političkom nedeljniku.
Različita društva su se zato, u različitim epohama, a baš kao i mi danas, bavila tim temeljnim problemom ljudske prirode – da najveći broj nas želi da poseduje više i više, često i uprkos tome što to podrazumeva gaženje preko leševa, te pristupala strategijama obuzdavanja te pohlepe na sve one načine koje je Marks opisao.
U komunizmu je ovo bilo bolje skriveno, narativ je bio odlično uigran, gotovo se niko nije usuđivao da postavlja pitanja. Delovalo je da smo svi okruženi ljudima koji su imali manje-više isto, da su razlike samo u nijansama. Oni koji su prisvojili tuđe i imali mnogo vešto su to tajili, a ostali nisu žudeli za bogatstvom jer nisu videli da ga iko oko njih poseduje. Kad sam prvi put otputovao u Čikago, uhvatio sam sebe da stojim pred izlozima i mislim: “Ovde je baš teško biti siromašan, mnogo teže nego kod nas”. Zapravo sam osetio kako se u meni budi pohlepa, kako bih i ja da imam mnoštvo tih svetlucavih predmeta, više nego što mi je neophodno, mnoge koji mi ne bi služili ničemu ili bih vrlo brzo zaboravio da sam ih ikada kupio.
IDENTITET I POSEDOVANJE
Kad posmatrate decu, pohlepu primećujete tako rano da biste mogli pomisliti da je urođena. Već u veoma ranom uzrastu deca tačno znaju koje su igračke njihove, ljute se ako neko pokuša da ih na tren uzme, plaču ili se tuku, teško je objasniti im ideju razmene ili “poigraće se, pa će ti vratiti”. Više puta mi se desilo da od dece predškolskog uzrasta čujem da žele da poseduju sve igračke na svetu i da ništa ne može da ih pokoleba u tome. Šta god da ih pitam – a šta će onda druga deca, a šta ćeš raditi s tolikim igračkama, a gde ćeš ih čuvati – odgovor je uvek isti: “Baš me briga!”
Ovo se, začudo, ne odnosi samo na predmete. Mi koristimo prisvojne prideve uz sve imenice koje su nam važne – moji roditelji, moja škola, moja devojka, moja kuća, moj posao… Još od Vilijama Džejmsa potiče uvid da u opis naše ličnosti ne ulaze samo osobine i identitet, već i ono što posedujemo (I, me, & mine). Kao da sve što nam je važno, jednako kao i svako ko nam je važan, postaje deo nas, izmeša se s nama i popunjava nas iznutra. Novina takođe igra ulogu, pošto je jasno da nam kupovina donosi mali i kratkotrajni skok dopamina i doživljaja zadovoljstva.
Reklo bi se da i ovde ima razlika među kulturama. Mada svuda na svetu ima pohlepnih osoba, deluje da je pohlepa belih ljudi bila nešto posebno dok njome nismo inficirali celi svet. Na dalekom istoku i u Amerikama ljudi su bolje znali da je obuzdaju, mnogi narodi nisu poznavali ideju svojine nad zemljom, neki drugi su visoko vrednovali prosjake lutalice koji nisu imali ništa osim najosnovnije odeće, a deluje da mnogi Indusi i dan-danas uživaju u životu potpuno nevezano za količinu materijalnih stvari koje (ne) poseduju.
Ima svuda i skromnih ljudi, ali broj ratova vođenih oko Mediterana upadljivo je velik, a teško da je kolonijalizam slučajno baš evropski izum. Nakon što je svako ratovao protiv svakoga, porobljavao i eksploatisao, jedan papa (zloglasni Bordžija) dao je Špancima, prosto zato što je bio rođen u blizini Valensije, “blagoslov” da na novootkrivenim kontinentima rade šta god hoće, i tako je počeo period od gotovo četiri veka u kojem su besomučno uništavane druge civilizacije, religije, tradicije i jezici, a nametano katoličanstvo, evropski jezici i vrednosti, uz licemernu tezu da mi njih spasavamo i obrazujemo (nije loše obratiti pažnju i na Kiplingovu pesmu “The White Man’s Burden”), dok smo zapravo opljačkali neverovatne količine zlata, srebra i praktično svega vrednog, odnosno uništili sve što nam je bilo konkurencija, kao Englezi tekstilnu industriju u Indiji. Ovaj proces okončan je Prvim svetskim ratom, “samoubistvom Evrope”, kada su zemlje koje nisu imale kolonije napale velike kolonijalne sile, i to ne da bi oslobodile potlačene i opljačkane, već zbog ambicije da ih i one eksploatišu.
UNIŠTAVANJE I POSLEDICE
Možda bi, da su mogli, ovo radili i Inuiti, Peruanci ili Maori, ali to nikad nećemo saznati. Nama, međutim, uopšte nije neophodno da idemo daleko da bismo razumeli pohlepu. Devedesetih godina prošlog veka bilo je u Srbiji ljudi koji su ratovali vikendom, ubijali i pljačkali, dovozili traktore, frižidere, pa i hektolitre vina, kao i onih koji su u istom trenutku beogradskim hotelima preprodavali “devize” koje bi onda izlazile na ulice, dok su njihovi sugrađani umirali od gladi. Ima sigurno različitih objašnjenja za genezu ratova u SFRJ, ali koje god da vam deluje najubedljivije, ne smete zaboraviti na snagu pohlepe, na spremnost nekih ljudi da ubijaju, sakate, spaljuju ili bombarduju samo da bi narednog jutra bili malo bogatiji.
Isto važi i za sve kompanije koje predvode “napredak” naše civilizacije. Ne samo da našu odeću i obuću često šiju i deca u, na primer, Bangladešu, za platu od pola dolara na dan, već je i računar na kome ja ovo pišem sklopljen u Kini, a kompanija “Amazon” ima armiju ljudi koji pronalaze izgovore da se ne plati nikakav porez. Svaki izum, svaka tehnološka inovacija odmah se stavlja u pogon veće zarade, vrlo često bez obzira na posledice bilo koje vrste, a retki pojedinci koji su, poput Tesle, svoje izume ili lekove stavili na uslugu čovečanstvu deluju kao da su s druge planete, dok je svaka samoposluga prepuna artikala štetnih po naše zdravlje i niko ih ne povlači sa rafova, već se samo razmišlja o strategijama za bolju prodaju (gde je dodavanje šećera u testo za hleb prava sitnica).
Možda je u prethodnim epohama moglo biti neke tolerancije za sva ova pitanja. Naš problem je u tome što pohlepa ne preti da uništi druge, što nije izvezena na druge kontinente ili makar s one strane reke. Mi sada svake godine izvučemo iz zemlje sve što može da nam da već pre kraja jula i ne ostavljamo joj vremena za regeneraciju, trošimo, bacamo, putujemo i zagađujemo u tolikoj meri da je sve izvesnije da ćemo narednim generacijama ostaviti planetu na kojoj će retkost postati čak i pijaća voda i zdrav krompir. Ogroman broj ljudi je svestan da zbog još jednog automobila, čokolade, ručka u restoranu ili leta avionom ugrožavaju budućnost svoje dece (a oni koji to ne mogu da priušte često osećaju intenzivnu zavist i jedva čekaju priliku da sve to rade). I nigde se ništa dramatično ne menja. Neke zemlje prelaze na određeni procenat zelene energije, ali nijedan političar nigde nije izašao pred birače s porukom da moramo pristati na manje ako želimo da naša deca imaju barem nešto.
NEUTOLJIVA GLAD
Neobično je i to da psihologija o pohlepi može da nam kaže tako malo. Mnogi izvori motivacije koje istražujemo – kao što su seksualnost, ambicioznost, agresivnost ili potreba za pripadanjem –u savremenom svetu deluju manje prisutno nego pohlepa. Ali psiholozi su se prvo upustili u to kako da pohlepu u ljudima razvijaju, kako da ih porukama koje se šalju kroz različite oblike reklama podstiču da kupuju što više, pa su tek onda počeli da je sistematski proučavaju, što je samo potvrdilo da na nju retko ko imun.
Ako mislite o prošlosti, deluje logično da je pohlepa povezana s glađu i siromaštvom. Kad su ljudi morali stalno da brinu o tome da li će i kako preživeti, verovatno su želeli da imaju obilje svega, a pre svega hrane. Mi smo danas dovoljno razmaženi da ne znamo šta znači biti gladan, ali taj je nagon tako jak da može čoveka potpuno da izmeni i natera na najrazličitija ponašanja. U praistoriji, grupe ljudi bile su male, alata i oružja jedva da je bilo, pa se verovatno skupljalo sve što se moglo naći, a za fizičke objekte, svejedno da li voće, meso ili oštar kamen, vezivala se nada da je opstanak verovatniji, da sutra neće biti tako neizvesno kao što je bilo juče. Imati više krušaka značilo je osećati više spokoja, nade, bezbrižnosti.
Najveći problem s pohlepom jeste to što je ona još jedan od fenomena za koje najveći broj ljudi nema ugrađen “termostat”. Retko ko ume da se obuzda i da, kad počne da zarađuje više, kaže sebi da mu ne treba još jedna stvar i još jedna i još jedna. Dok se zadovoljeni nagoni neko vreme ne oglašavaju, pohlepa je bliža zavisnostima i retko prestaje da od nas zahteva sve više i više. Nekad počne s jasno određenim ciljem (na primer, muškarci mogu težiti bogatstvu ne bi li njime impresionirali žene), ali se lako otrgne kontroli i postane strast nezavisna od svega ostalog. A ovo je sve važnije, pošto mnoga deca već dugo odrastaju bez iskustva da nešto ne mogu da dobiju i, kasnije, bez razumevanja veze između rada, zarade i potrošnje.
Velika usmerenost na sticanje i uvećavanje materijalnog bogatstva često je znak unutrašnjeg siromaštva, usamljenosti ili čak depresije, koje čovek ne prepoznaje niti pokušava da prevaziđe. Nažalost, pribavljanje novih dobara – bez obzira na njihovu veličinu ili vrednost – pruža tek kratkotrajan osećaj ispunjenosti, a neretko vodi još dubljoj praznini. Jer, kao što bi trebalo da zna svako dete, našim možemo nazvati samo ono što sami stvorimo i one koje smo voleli.
