Reditelj nevidljivog

Izraz “reditelj nevidljivog” zvuči stilski nezgrapno, pa i logički besmisleno. Kako bi uopšte nešto nevidljivo moglo biti predmet filma? Ali najčudnije od svega je što je taj izraz savršeno precizan, jer je postojao jedan čovek koji ne samo da je snimio mnoštvo filmova o nevidljivom već ga i pamtimo isključivo po njima.

Kšištof Kješlovski rođen je usred Drugog svetskog rata, u Varšavi, gde je taj rat bio beskrajno surov. Odrastao je u siromaštvu “tvrdog” komunizma, otac mu je bolovao od tuberkuloze, stalno su se selili. Sve i da neki od njegovih kasnijih bliskih saradnika i prijatelja nisu svedočili da je celog života bio sklon depresivnim osećanjima, to se vidi na skoro svakoj fotografiji. Nije jasno otkud potiče njegova ideja da se bavi umetnošću. Izvesno je da je jedna od motivacija bila pokušaj da izbegne služenje vojnog roka. Nije poznato ni otkud Kješlovski u svetu filma, pošto je počelo s pozorišnom režijom, pa kostimografijom, a filmsku režiju je upisao tek iz trećeg pokušaja.

Nakon studija, karijeru počinje bez mnogo ambicija. Kješlovski godinama snima samo dokumentarne filmove i uticaj toga se može videti u njegovim kasnijim ostvarenjima – sve je blisko životu, kamera vrlo često kao da samo svedoči događajima ili stanjima, zapleti su jednostavni, moglo bi se reći i banalni. Takođe se vidi i autorova duboka usmerenost na etička pitanja, što je u Poljskoj onog vremena bilo potencijalno opasno, posebno kad se filmovi bave političkim suđenjima.

Prelomni događaj u karijeri Kješlovskog odigrao se nakon što je on već bio snimio nekoliko igranih filmova. Sredinom osamdesetih počinje da se konsultuje s mladim advokatom, strasnim borcem za ukidanje smrtne kazne Kšištofom Pjesjevičem. U narednih dvanaest godina njih dvojica će napisati scenarije za sve što je Kješlovski snimio – ukupno petnaest filmova. Reditelj već ima svoju ekipu kamermana i redovnih glumaca (ponajviše je u pitanju Jerži Štur, koga bi se stariji posetioci Bitefa mogli sećati kao Porfirija Petrovića iz Vajdine adaptacije Zločina i kazne), a njoj se u to isto doba priključuje i Zbignjev Prajsner, čija će muzika biti vrlo aktivan element svih budućih filmova Kješlovskog. U jednom će imati i glavnu ulogu.

POGODAK PRAVO U SRCE

Prilikom slučajnog susreta na ulici u Varšavi, Pjesjevič predlaže da napišu scenarije po motivima Deset zapovesti i da svaki film snimi drugi reditelj. Kješlovski shvata koliko je napisani predložak dobar i sam snima deset televizijskih filmova, među kojima su dva celovečernja. Čitava serija verovatno je koštala koliko jedna reklama za pastu za zube. Sve se dešava u istoj višespratnici, sivoj i ružnoj na način koji lako prepoznaju stotine miliona ljudi, niko od glumaca nije maneken, automobili bi mogli da se zapale samo od starosti. Da ne govore poljski, mogli biste pomisliti da je u pitanju naš crni talas. Ali reč je o remek-delu kakvo verovatno nijedna televizija na svetu nije stvorila.

S Dekalogom počinje serija filmova koji su pravi primeri onoga što je Vagner voleo da naziva Gesamtkunstwerk. Svaki detalj ima svoj smisao i doprinosi ukupnoj lepoti svakog filma i svakog kadra. Boje, svetlost, muzika, imena likova – ništa tu nije slučajno. U poslednjim filmovima tih detalja i slojeva značenja biće kao kod Šekspira.

Prvi element su priče o najkomplikovanijim pitanjima na svetu, pretvorene u zaplete iz svakodnevnog života. Mlada žena dolazi po svoju kćerku, ali devojčica veruje da je njena majka neko sasvim drugi – majka glavne junakinje, njena baka, koja ju je odgajila. Njih dve beže i kriju se, čekaju voz, a baka ih traži. Ne morate biti nikakav Imanuel Kant da biste osetili kolika je dubina dilema vezanih za krađu, kako to izgleda kad vam je neko toliko dragocen da razmišljate i o tome da ga otmete, odnosno kad vam neko tako dragocen nestane i vi jurite, bez glave i bez daha, da biste ga pronašli. Zvuči neverovatno da je u centru epizode o zapovesti da nemate drugog Boga, snimljene u Poljskoj pre četrdeset godina, kompjuter. Dečak – kome je prethodno tetka bila objasnila da je Bog ljubav koju on oseća kad se njih dvoje zagrle – moli oca da ga pusti na klizanje, ali ovaj brine da led nije dovoljno debeo. Ukuca parametre, kompjuter mu da procenu i on donosi odluku da je klizanje bezbedno. Led, naravno, puca.

Vrhunac serijala je centralna scena Kratkog filma o ubijanju, verovatno najjezivija scena u istoriji kinematografije. Mladić čija je mlađa sestra poginula odluči da ubije taksistu koga ne poznaje i koji mu ništa nažao nije učinio. Sa zadnjeg sedišta davi ga konopcem, pa ga udara, a ta scena traje toliko dugo da vam se čini da vam je uzela pola života. Svi zvuci su krajnje realistični, žrtva u nekom trenutku, bez ikakvog razloga i smisla, skine cipelu, film je najvećim delom snimljen u različitim nijansama zelene kakva mene asocira na truljenje i propadanje. Ta je scena tako mučna da morate osetiti koliko je strašno da neko koga volite bude ubijen, da sami nekoga ubijete i nijednog trenutka se ne pokajete i odustanete, koliko je to neljudski postupak i neljudsko iskustvo. Ona je i tako beskrajno duga da vam ne dozvoljava da pobegnete od empatije i pitate se, na primer, “Što ne završi kanelone?”

INTIMNI SVET I METAFIZIČKA ZNAČENJA

Neposredno po pojavljivanju ovih filmova granice su se otvorile i Kješlovski je započeo saradnju s francuskim producentima. Prvi film u ovoj fazi jeste Veronikin dvostruki život. Film izgleda bolje, “umivenijije”, glumci su uglavnom Francuzi, ali su kamerman i kompozitor stari saradnici. Od samog naslova je, međutim, očigledno koliko je Kješlovski varao Francuze onako kako je ranije morao komunističke cenzore. Pomislili biste da se u filmu radi o jednoj duboko licemernoj ženi, dok on opisuje neobičnu povezanost između Veronike koja živi u Krakovu i Francuskinje Veronik, koje se nikad ne upoznaju ali mogu da osete da nisu same, šta se s onom drugom dešava i pevaju istu muziku. Nakon božjih zapovesti, na red je došao film o duši, o neromantičnoj povezanosti dve žene koje kao da u sebi nose istu dušu.

Najlepši i najvažniji filmovi Kješlovskog svakako su oni iz trilogije Tri boje. Vizuelno, sve je snimljeno vanredno lepo: plavi lusteri i boja vode u bazenu, prljavobeli sneg i neonske reklame u Poljskoj, crveni bilbordi, automobili i džemperi. Muzika je od centralne važnosti za sva tri filma, potpuno je različita, a izmišljen je i jedan barokni kompozitor. “Filmska naracija” je, posebno u Crvenom, savršena: vrlo brzo vidimo da su Valentin i Ogist u problematičnim vezama, te da se stalno mimoilaze za po par sekundi, pa počinje da raste iščekivanje da se to rasplete; kad oboje, u nezavisnim telefonskim razgovorima, dogovore odlazak na kuglanje, nakon što on odluči da napravi pauzu u spremanju ispita, budemo uvereni da će to biti taj presudni trenutak; ona, nasmejana, gura crvene kugle, kamera je napusti i prelazi preko redova crvenih stolica, da bi kratko zastala iznad stola s polomljenom čašom i zgužvanom kutijom cigareta, od kojih se jedna još dimi – tu je sedeo neko jako nervozan i naglo je otišao.

Producentima je prodata priča da su filmovi o bojama francuske zastave i idealima revolucije – slobodi, jednakosti i bratstvu. Uistinu, u svakome od njih pojavljuje se poneki detalj povezan s tim (koncert posvećen ujedinjenju Evrope, Poljak kome treba prevodilac u francuskom sudu, švercovanje u koferu). Istovremeno, filmovi vas toliko uvuku u intimni svet likova (možda najviše kada Žili koriguje Olivijeovu muziku) da potpuno zaboravite na tu političku dimenziju.

Na dubljem nivou deluju kao delo nekoga ko je čitav život studirao psihologiju. Plavo je moguće koristiti u nastavi o tugovanju i oporavku od gubitka, s pokušajem samoubistva, gubitkom granica i njihovim ponovnim uspostavljanjem, bekstvom od ljudi i otkrićem ljubavi, dok je Belo odličan prikaz muškog straha od impotencije i svih odbrana od njega, a Crveno portret dobrote, solidarnosti i požrtvovanosti. Zbog ovoga su, pored same estetske dimenzije, ti filmovi postali popularni i o tome je već dosta pisano.

Najskriveniji sloj značenja filmova je ponovo metafizički. Kroz vrlo upečatljive životne priče, Kješlovski se bavi time kako mi danas doživljavamo hrišćansku veru u Svetu Trojicu. Glavna junakinja Plavog, čiji su inicijali J. C. (kao Jésus Christ, francusko ime Isusa Hrista), prolazi kroz užasnu patnju nakon što joj poginu suprug i kćerka. Jedan mladić dolazi da bi joj vratio ono što je našao pored automobila – lančić s krstom, koji nekoliko sekundi ispunjava čitav kadar. Muzika, o kojoj je u filmu sve vreme reč, prati “Himnu ljubavi” apostola Pavla, a do nje Žili dolazi tek nakon što se spusti u pakao, kada je komšinica Lisil pozove u noćni klub u kome radi kao striptizeta. Belo, s druge strane, počinje tako što nešto bukvalno padne s neba. Film je pun belih golubova, tipičnog prikaza Svetog Duha u hrišćanskoj ikonografiji, vidimo i svete tajne kao što su venčanje i sahrana, ključna tema filma je brak, a prikazuju se i čuda poput hodanja po vodi, glavna junakinja se zove Dominik, što je izvedeno iz latinske reči za boga i za nedelju kao liturgijski dan. Konačno, glavni muški lik Crvenog je penzionisani sudija, Žozef (što je francuska varijanta imena Isusovog oca) Kern (što znači srž), koji živi potpuno izolovano, zna sve misli i reči svojih komšija, može da najavi svetlost i pije rakiju od krušaka (dok je ime drugog glavnog lika Ogist), a na kraju filma vidimo i potop. Jedna od inspiracija za Crveno bila je pesma Šimborske o ljubavnicima koji nikako da se prepoznaju, ali međupovezanost likova i događaja upućuje i na ideju o božjem promislu.

Čak i ako mi ne budete poverovali da su ovi filmovi posvećeni prikazu nevidljivog, oni su izuzetno lepi i duboki, pa je moguće uživati u njima na mnogo načina. Sredinom devedesetih osvojili su mnogo nagrada i postali jako popularni. Nažalost, Kješlovski je umro neposredno nakon toga, 13. marta 1996, u 55. godini, tokom operacije na srcu. Radio je na scenarijima za još jednu trilogiju – Raj, Čistilište i Pakao – a Pjesjevič je pokušao da dovrši njegove skice, pa su dva filma kasnije i snimljena. Teško je, međutim, ne patiti zbog svega što smo mogli dobiti da je ovaj reditelj jedinstvene poetike mogao da stvara i tokom minulih trideset godina.

Autor je psiholog