Bezbroj je načina za izbegavanje patnje i svi ih redovno primenjujemo. Umrtvljivanje unutrašnjeg života i socijalnih odnosa, bežanje od novih iskustava, površnost u doživljaju ili razumevanju osećanja, intelektualizacije tamo gde je jasno da se probudilo i nešto što razumu izmiče, bes da ne bismo osetili tugu… Niče je pisao kako je hrišćanstvo nastalo da bi rasteretilo ljudsku dušu, pa bi moralo nestati, verovao je, zato što bi duše ljudi njegovog vremena prvo trebalo nečim opteretiti da bi im rasterećenje ponovo postalo potrebno. A on, pre otprilike 140 godina, uopšte nije znao za epidemiju narkomanije, sedative i antidepresive, opsednutost televizijom i zavisnost od interneta, obožavanje političkih vođa i nikad veće otuđenje u porodičnim odnosima.
STRAH OD SEBE
Kad vidimo da neko pušta da ga boli i ne preduzima ništa, obično se zabrinemo i poželimo da ga zaštitimo, a mnogi se odmah daju u izlistavanje psihijatrijskih dijagnoza. Najveći broj ljudi razvije tokom odrastanja ne samo slojeve odbrana, već i “oklope” od grubosti koji bi trebalo da ih sačuvaju od bolnih iskustava, mada ih oni, prvenstveno, otuđuju od njihove prirode. Mi smo (postali?) vrsta koja se boji sebe, svojih osećanja i unutrašnjih doživljaja.
Od svih osnovnih osećanja, nijedno ljudima ne pada tako teško kao tuga. Verovatno za to postoje dva razloga. Prvi je da tuga ume jako da boli, nekada toliko da vam se čini kako je ispunila sav vaš unutrašnji prostor i u njemu nema mesta ni za jedno drugo osećanje, interesovanje ili inicijativu. Dok bes zna da vam da dodatnu energiju, a strah može da se obuzda izbegavanjem onoga čega se bojimo, lako se može desiti da ćete tugu nositi sa sobom kud god da krenete i da će vam ona zatamnjivati svaki pejzaž u koji se zagledate. Drugi razlog je u tome što tuga zna da traje tako dugo da izgubite nadu da će ikad u potpunosti nestati. Ukoliko vam je neko “stao na žulj”, a nije napao temelje vašeg doživljaja sebe, bes može da prođe kao da ga nije ni bilo, pa, kod većine ljudi, i da u odnos donese osveženje, dok se čak i prestrašena beba umiri u majčinom zagrljaju, obično prilično brzo i potpuno. Nasuprot svemu tome, iskrena tuga nekih udovica traje decenijama, moglo bi se reći da nostalgija po definiciji nikada ne prolazi, a gde su “žal za mlados””, fantomski udovi ili traume siročadi. Ko bi još tako nešto mogao da voli ili priželjkuje!
PROCES KOJI TRAJE DUGO
Sve to zato što su ova osećanja duboko ukorenjena u našoj evolucionarnoj istoriji. Patnja nas primorava da brinemo za one koji su nam važni – pre svega potomstvo – ne bismo li izbegli bol koju donosi gubitak. Tugovanje nam omogućava da gubitke, kako tako, preživimo. Nije reč samo o tome da nedaće stvaraju (ili makar ojačavaju) karakter. Patnja može da prođe, mada onome koga boli može biti teško da u ovo poveruje. Ponekad, nedostajanje liči na pokušaj da “na suvo” prekinete neku zavisnost, kao da morate ispočetka, često u odraslo doba, da učite kako da živite bez te osobe koje u vašem životu više nema i neće je biti. Ako neko ode svojom voljom, čini vam se da u levu ruku morate da uzmete jednu po jednu svoju ćeliju i nekakvom pincetom ga iz njih izvadite; ako ode protiv svoje volje, čini vam se da su vam iz organizma nestali presudno važni vitamini i minerali, te da je sve što vam se nudi bedni suplement. Zamislite, na primer, četvorogodišnjeg dečaka čija je majka na višemesečnom lečenju i koji svaki put kad vidi bilo koji voz ili autobus sa velikim uzbuđenjem kaže “Možda će mama doći ovim vozom!”, onda se razočara, da bi nekoliko minuta kasnije čuo isti daleki zvuk i pomislio “Možda će mama doći ovim vozom!”, pa tako iz dana u dan, praktično otkad zna za sebe, tako da je jedina konstanta u njegovom životu – nedostajanje.
Izlaz iz toga je samo jedan (malom detetu, nažalost, nedostupan). Nije poenta u tome da, kako se prečesto kaže, vreme leči sve. Tokom tog vremena koje prolazi, u nama mora da se odvija proces tugovanja, ono što se u psihoanalizi naziva radom tuge (Frojd je pisao apsolutno previše, bez dovoljno samokritičnosti i iskrene drugarske kritike, ali ako bi jedan njegov tekst trebalo baš svako da pročita, to je svakako onaj o tugovanju i melanholiji). To znači da, za početak, kad doživimo neki gubitak, skupimo snagu da od toga ne pobegnemo, da se suočimo s boli. Ali i mnogo više.
Dok nas ta patnja odvaja od nekadašnjih interesovanja, drugova i zadovoljstava, u nama počinje da se odvija proces poistovećenja s onim koga više nema. Ako pažljivo posmatrate, videćete kako vam se odjednom sviđaju romani koje je voleo vaš otac, spavate u majici svog bivšeg momka, kuvate tačno kako je vaša majka kuvala, nervozni ste poput… Počinjete u sebi da gradite sliku izgubljene osobe, ne bi li vam ona manje nedostajala. Kao da vam je deo tela amputiran i vi pokušavate da sami stvorite što sličniju zamenu za njega, nekakvu protezu koja bi se sama izlučila iz ostatka vašeg tela.
Istovremeno, dozvoljavate sebi da ispoljite svoju patnju. Meni proces lučenja suza iz očiju deluje kao besmisleno evoluciono rešenje, osim što one našu tugu pretvaraju u centralnu informaciju za svakoga ko nas okružuje – da tuga ne boli koliko boli, suze bi nam tekle iz laktova ili peta i niko za njih ne bi znao. Nije, dakle, problem ako vam se plače, muka je ako plačete i to ne donosi nikakvo olakšanje; nije problem u tome što vam se svakog dana ide na groblje, problem može biti ako se dok ste tamo ništa ne menja u vašim osećanjima; prirodno je da biste stalno pričali o tome, strašno je jedino ako bol ne umete da pretočite u reči koje do drugih dopiru.
ŽIVETI PONOVO
Jedan razlog zašto se nekim ljudima ovo nikada ne dogodi jeste to što ovo predstavlja konačni rastanak. Ako prebolim, ako život krene dalje, osoba koja mi je bila onoliko važna “definitivno će umreti”, jer kao da i dalje živi u mojoj uzaludnoj vezanosti za nju. Otud crnina višegodišnje korote označava da se život završio i za mene, da se nikad neću rastati od ideje o posebnoj vrednosti ovog odnosa. Nesvesno osećam da bi tugovanje vremenom dovelo do slobode i mogućnosti da ponovo živim, ali mi to daje utisak da nekoga koga sam voleo izdajem ili čak ubijam – kao kad Gertruda kaže “A second time I kill my husband dead, When second husband kisses me in bed” (valjda više nikoga ne zbunjuje da je cela psihoanaliza opisana u “Hamletu”).
Ako je negde nemogućnost da nastavite razumljiva, to su tragedije koje uključuju gubitak deteta. Za nas je danas to nešto o čemu je nemoguće i misliti. Pre sapuna i antibiotika, deca su umirala tako često da ljudi nisu smeli da pamte imena svoje dece, očevi im često nisu znali ni broj (umetnička referenca na ovo je Malerov Kindertotenlieder). Ipak, u nama očigledno postoji i neka nedokučiva snaga, pošto smo i dalje ovde. Psiholozima cena toga što smo i dalje ovde nije jasna, a ne znam da li će istoričari uspeti da je odgonetnu.
Koja god da je situacija u pitanju, tugovanje znači da je neko ostao s viškom ljubavi i mora da nauči kako da učini da ta ljubav nastavi da živi, da bude preusmerena. Pitanje je da li ću u jednom trenutku uspeti da izađem iz rituala fokusiranih na prošlost i, makar kroz dobrotvorni rad nevezan za jednu meni posebnu važnu osobu, ponovo osetiti životnu radost, spontanost, razigranost, uživanje u seksualnoj razmeni. Jedini potpuni poraz je da patnja dovede do nemogućnosti da ikada ponovo osetimo ljubav.
Tugovanje se najverovatnije završava kada jednu ljubav uspete u dovoljnoj meri da sahranite u sebi da bi druge ljubavi postale moguće. Ona time dobija potpuno posebno mesto u vašem unutrašnjem svetu i verovatno ga nikad više neće napustiti. Ali to mesto više nije centralno i ne gravitira sve k njemu. Ovo ima i vanredno važne teorijske implikacije: moglo bi se, naime, reći da smo mi u ogromnoj meri sačinjeni od bezbrojnih takvih poistovećenja s onima kojih u našim životima više nema, da su naši identiteti, na koje možemo biti i poprilično ponosni, talog senki gubitaka. To bi pak značilo da je moguća samo delimična autentičnost, da do sebe (koliko je to uopšte moguće) dolazimo samo uz mnogo završavanja tugovanja, obično kroz dug i bolan psihoterapijski proces.
Ako patnja, jednog dana, ne ostane iza vas, onda postoji opasnost od pojave depresije. Jer nekim ljudima, pa i grupama ljudi, može da se desi da provedu decenije u neprekidnoj opsesiji izgubljenim, ali da u njima sve ostane zamrznuto, okamenjeno, da unutar sebe više nikad ne ožive. I dok bi prvi utisak mogao da bude kako je u pitanju neka beskrajna ljubav, verovatnije je problem u ambivalenciji, nepriznatom besu koji “zaglavi” tugovanje, mada može biti i da je neizgrađenost identiteta zahtevala simbiotski odnos i osoba ne zna kako da se vrati sebi i bori za samostalnost.
Patnja često zna da bude bezlična, anonimna. Nešto vas budi iz sna ili boli u kostima, ali ne znate šta. U tugovanju, patnja ima ime, lice, miris, često i prste koji su vas dodirivali, pa to zna da boli i dublje i jače. Nažalost, čini se da nema drugog puta, nema zrelosti bez suočavanja sa smrću ili odbačenošću. U tugovanju, patnja boli aktivno, direktno, fokusirano. Ali oslobađa.
Autor je psiholog
