Maj = Mocart

...

Mada obećanja mogu stići ranije, priroda se uistinu ponovo probudi u maju. Može i dalje biti hladnih dana, večeri traže oprez, a u stara vremena je bilo dosta kiše. Ali sve cveta i lista, zuji i lepeće, a ako ima sreće, stignu rane jagode i trešnje. Maj je, verujte mi na reč, još dragoceniji na severu, gde zima počne jako rano (takoreći sredinom jeseni) i donese višemesečno sivilo, ponegde čak crnilo, a grejna sezona traje do kraja marta. Lako ćete primetiti da su društva koja moraju da se izbore protiv severnjačkih klima organizovana, usmerena na rad, često preozbiljna, bez mnogo spontanosti i osećaja za humor. Neki severnjaci reaguju na proleće jače nego mediteranci na avgust – na prve pojave sunca, niko više ne sedi u kući, sunčaju se po parkovima, džogiraju bez majica, kupaju se u jezerima…

To je kontekst u kome jedan nemački pesnik, u ciklusu o godišnjim dobima, piše kako je mesec maj “Mocart kalendara”. Ja to razumem kao pesnikovu želju da kaže kako je Mocartova muzika tako prirodna da se čini da sama priroda imitira Mocarta, i to u onim trenucima kada se budi i cveta, kad nam donosi prvo ostvarenje svoje pune lepote. Teško je i zamisliti veći kompliment, a to je dobra mera posebnosti Mocartovog mesta u istoriji muzike i nemačke kulture (mada on nije bio Nemac).

Ne morate uopšte mariti za klasičnu muziku, ili za muziku uopšte, da biste za Mocarta čuli bezbroj puta. On je sinonim za “čudo od deteta”, jedno vreme se smatralo da njegova muzika stimuliše mozak kod beba, kao i da leči, čuven je dovoljno da slatkiši budu nazvani po njemu. Svemu je mnogo doprineo izvanredni film Miloša Formana, koji dramatično suprotstavlja praktično mitologizovani talenat i odsustvo discipline i socijalnog prilagođavanja. A i realno je moguće da ste, kao što se opisuje u filmu, neku njegovu melodiju čuli samo jednom i pamtite je nakon mnogo godina.

KAO DA JE SAMO KOMPONOVAO…

Antička ideja o inspiraciji kao božanskom nadahnuću nigde nije našla toliku potvrdu kao u pričama o Mocartovom detinjstvu. On spada među svega nekoliko umetnika za koje nije bilo nikakve pripreme, koji se dešavaju i nikome nije moguće da ih objasni. Kao petogodišnjak, Mocart izgubi kompoziciju svog oca i, da bi izbegao kaznu, napiše potpuno novu. U tom uzrastu svira klavir i violinu tako dobro da drži koncerte, ima neko “prirodno čulo” za muzičku harmoniju, lako “čuje” nove melodije, ali je već dovoljno “muzički pismen” da sve to ume i da zapiše. Sa osam, videvši da mu je otac razočaran što izvođenje nekog Mocartovog gudačkog kvarteta mora biti odloženo zbog bolesti muzičara, prvi put u životu uzima violu u ruke i, naravno, svira bez greške. U Sikstinskoj kapeli čuje neku melodiju koju crkva čuva kao tajnu i po sećanju je zapiše celu (što je u filmu transponovano u čuvenu scenu sa Salijerijevim maršem dobrodošlice). Do dvanaeste godine je već napisao barem po jednu kompoziciju u svakom žanru: simfonije, opere, koncerti, mise – sve kao da odnekud teče kroz njega.

Priznaću vam odmah da nisam verovao u ove priče, misleći da su se desile tako davno da je mogućnost provere njihove verodostojnosti ništavna. Ali ne samo da nam je Mendelson blizu a intervjua sa svedocima Šostakovičevog genija ima koliko hoćete, već je tu i Mocartova legendarna produktivnost. Zamislite da ste napisali 41 simfoniju, 27 klavirskih koncerata, 22 opere, nebrojena dela kamerne i crkvene muzike, koncerte za violinu, hornu, klarinet, trubu, flautu, flautu i harfu, obou, fagot… A sve se to odvija u siromaštvu, između turneja, podučavanja, borbi s cenzorima i burnog privatnog života, kojeg su brak i roditeljstvo samo jedan deo. I to sve stane u svega trideset pet godina!? Ili pokušajte to da sagledate komparativno: Betoven je napisao devet simfonija, Šuman i Brams po četiri, Čajkovski šest, Šubert, Brukner i Maler po desetak svaki, Šostakovič petnaest; većina njih uopšte nije pisala opere ili kamernu muziku; niko nije uneo toliko inovacija, “izmislio novih žanrova”, otvorio muzičku formu za nešto u baroku potpuno neslućeno (a između Bahove smrti i Mocartovog rođenja prošlo je svega šest godina).

Mada znamo da to nije tačno, deluje kao da Mocart nikad nije provodio vreme s ljudima, da je sve vreme pisao, kao kad, na primer, u Pragu, za vreme proba “Don Đovanija”, tokom šest letnjih sedmica završi tri simfonije. Ta muzika kreće se u opsegu od uzvišene, sakralne (kao što je “Et incarnatus est” iz “Velike mise u c-molu”), preko duboko ličnog, gotovo romantičarskog izraza (na primer u sporim stavovima klavirskih koncerata 20–23), do očaravajuće maštovite, razigrane, u najlepšem smislu detinjaste “Čarobne frule”, mračnog i gotovo zlokobnog “Don Đovanija” i bezbrojnih nezaboravnih melodija koje ne zahtevaju nikakvo udubljivanje (kao što svako zna za “Malu noćnu muziku”).

RADOSNA MUZIKA (NE)ZABORAVLJENOG GENIJA

Koja god da je muzička forma u pitanju, Mocart je prepoznatljiv po nekoj vrsti “svežine”, po lepoti i privlačnosti svih svojih tema. Sve tranzicije i razvoji deluju savršeno, bez ikakvog “trenja”, nikad se ne oseća napor, od svega može da se stvori nešto novo i posebno (kao kad Tri dame na početku “Čarobne frule” neko vreme pevaju samo “Nein, nein!”). Mocartova muzika uvek teče savršeno, baš kao da je proizvod prirode. Još jedna njena neobičnost u tome je što tako često prenosi veselje i radost, što je velika retkost, ako ne i unikum, u nemačkoj kulturi. Zato Mocart, posebno u operskoj produkciji, zvuči kao da je italijanski kompozitor, ponajviše u “Cosi fan tute”, ali i Papageno deluje kao da je Rosinijev junak, a nemoguće ga je zamisliti kod Betovena.

A ukoliko imate utisak da je Mocartova muzika jednostavna, repetitivna, nedramatična (u romantičarskom smislu), za to postoje jedan verovatni razlog i dva moguća rešenja. S jedne strane, ne sme se gubiti iz vida da je veliki deo njegove muzike pisan za zabavu bogatih aristokrata i da zato, na prvi pogled, deluje površno. Važnije od toga, ako vam je utisak takav, pokušajte da slušate njegove opere, gde ćete otkriti ne samo tu nepresušnu maštu i živost, već i praktično sva osećanja ili tipove odnosa i probleme u njima poznate ljudskom rodu: Papagenovu usamljenost, paklenu osvetoljubivost Kraljice noći, Taminovo zaljubljivanje na prvi pogled, Leporelovo posredno uživanje u tome kako njegov gospodar koristi i odbacuje žene, Cerlinine nedoumice, Almavivino moralno i emocionalno propadanje… Neki autori tvrde da je Mocart “oživeo” jednak broj likova kao i Šekspir! A ako vam je tako draže, možete da počnete od samog kraja, od nezavršenog “Rekvijema” ili neke druge sakralne kompozicije, gde Mocart nije ni težak ni veseo, ali njegova muzika zvuči uzvišeno i ushićujuće. Kad se posle ovoga budete vratili na, recimo, 29. simfoniju, ona bi mogla zvučati drugačije u tom sasvim novom kontekstu.

Ne sme se gubiti iz vida ni to da su sva ova remek-dela nastala takoreći uprkos tome što je Mocart verovatno prva zvezda u istoriji muzike. Kao nekog ranog Majkla Džeksona, otac ga kao dečaka vodi u Beč, Minhen i razne druge prestonice još razjedinjene Nemačke, te Pariz, Englesku, Prag, Italiju, pokazuje njegovu virtuoznost, zarađuje na njoj i nada se uvek većim uspesima i količinama novca. Zbog ovoga se za Mocarta nekada kaže i da je bio prvi Evropljanin – od detinjstva živi u različitim kulturama, tečno govori italijanski, francuski i engleski, latinski mu je na nivou vrlo obrazovanog intelektualca tog vremena, a služi se i holandskim, češkim, poljskim, zna poneku reč turskog. On piše i prve opere koje nisu na italijanskom (što bi mogla biti i njegova najveća profesionalna greška).

Mocartova smrt nama deluje kao da je prerana i objektivno i stvaralački. Mada su udovica i siročad mnogo patili i oskudevali bez njega, u njihovo doba trideset pet nije bilo tragično rano. Nema sumnje, s druge strane, u to da mu je život prekinut usred niza remek-dela. “Rekvijem” je nezavršen, mada ga je pisao do “poslednjeg atoma snage”, njemu su prethodili “Čarobna frula”, 27. klavirski koncert, koncert za klarinet – sve dela koja su i dan-danas na repertoaru svuda u svetu. Ko zna kakve bismo sve još darove dobili da je organizam izdržao još nekoliko godina ili decenija.

Za nas je Mocart simbol kreativnosti, deluje da će njegova muzika zauvek biti popularna i prisutna. Međutim, samo nekoliko meseci pre njegove smrti, 1791. godine, on je u Beču praktično bio zaboravljen i mogao je da nastupi tek kao jedan od više muzičara na nekom skoro nevažnom koncertu, pa ni tu kao prvi. Bio je tako siromašan da udovica nije mogla da plati za grobno mesto i spomenik, pa ne znamo ni gde je sahranjen. Mada mu je duh to teško prihvatao, najvećim delom života bio je sluga ili učitelj, a kao dečak bio je smatran čudom prirode i prikazivan u nekom obliku softiciranog cirkusa. Od šestoro njegove dece samo su dva dečaka preživela, obojica pokazala talenat za muziku i jezike, ali se jedan okrenuo administrativnim poslovima i prevođenju, a drugi se bojao da će njegove kompozicije biti poređene s očevim. Obojica su bili introvertirani, neženje, bez dece. Tako Mocart ostaje jedinstven, neuporediv, zauvek neobična pojava u istoriji muzike, poput bića iz neke druge dimenzije koje nas je nakratko posetilo da bi donelo harmoniju i lepotu na koju uvek možemo da se ugledamo, kao što priroda već čini, posebno u maju.

Autor je psiholog