Čovek koji je oživeo kamen

...

Priča počinje pre tačno petsto pedeset godina. Isprva ne obećava nikakva uzbuđenja. Neki nebitni italijanski činovnik dobio je petoricu sinova. Žena mu je slaba i bolešljiva, teško brine o deci. Umire prerano.

Jednog od dečaka, koji se najverovatnije rodio tačno 6. 3. 1475, daju na podoj ženi iz susedne kuće, u selu gde mu otac službuje. Mada je nizak i mršav, raste u izvor čudesne energije. Ali, među tolikom decom niko i ne obraća mnogo pažnje na njega. U toj susednoj kući se nalazi i radionica. Domaćin je kamenorezac.

I tako, igrom slučaja, junak naše priče odrasta uz prah mermera i zvuk čekića i dleta. To će mu biti prve igračke i do poslednjih dana – najveća strast. Sve ostalo u životu radiće samo da bi dobio priliku da kleše mermer. A mermer je jako skup, posebno kad se uzmu u obzir kvalitet i kvantitet koje on zahteva, pa će ga neprestano nervirati što mora da gubi vreme na mnoge druge poslove. U toj strasti je čitav njegov identitet, pa pisma, čak i članovima porodice, ponekad potpisuje sa “Michelagniolo, sculptore”.

Oca mu ubrzo vraćaju u Firencu. To, međutim, dečaku ne donosi ništa, jer je otac pohlepan, škrt, uskogrud, nezainteresovan za saznanja i lepote koje nudi izvorište renesanse. Sledi škola koja bi trebalo da ga pripremi za iste takve administrativne poslove. Ispostavlja se da on ne uči ništa, da na časovima sve vreme crta. Uspeva da ubedi Girlandaja, već važnog umetnika i vlasnika radionice, ne samo da ga primi za šegrta već i da mu za to plati, jer mu otac drugačije ne bi dozvolio da promeni školu. Ne znamo šta je majstor primetio u dečaku, što ga je ponukalo da pristane na takav presedan, ali ljudi koji danas obilaze Kapelu Tornabuoni pitaju se na kojim li je figurama radio mladi Mikelanđelo.

Ova epizoda traje kratko. Već tada je njegovo slikanje nešto na šta drugi reaguju, dive se, proriču mu veliku budućnost, ali on u tome ne vidi sebe. Pravi izraz njegovog unutrašnjeg glasa nije u sedenju, bojama i čistoći. Lako napušta svog prvog majstora i prelazi u neobičnu zajednicu umetnika, prevodilaca i filozofa koji žive i rade pod patronatom Lorenca Medićija, već prozvanog Veličanstveni, jer mu se tu ukazuje prilika da se posveti vajarstvu. Neka od ovih dela danas se mogu videti u “Casa Buonarotti”, ali mnogo umetničkog treninga i humanističkog obrazovanja stoji između njih i onoga čemu se i dan-danas divimo.

OSLOBAĐANJE IZ MERMERA

Mikelanđelo ume da ispolji vrlo nezgodnu narav. Prgav je, nabusit, mnoge ljude odbija od sebe, standardi su mu užasno visoki – navodno je Vazariju, nakon što je video neke njegove slike, rekao da je bolje da nastavi da se bavi arhitekturom – svađa se i s papama. U mladosti dobije jedan namerni udarac u nos koji će mu zauvek izobličiti lice. Nema mnogo prijatelja, otac mu je opsednut mogućnošću da preko njega dođe do mnogo novca, s većinom braće nije blizak. Prema umetnicima koji su mu jednaki po talentu, pre svega Leonardu i Rafaelu, oseća mešavinu zavisti, rivalstva i prezira… Nema ženu ni porodicu, sasvim je moguće da se nikada nije upustio ni u kakvu romantičnu ili seksualnu vezu.

Tvrdi da u velikom bloku mermera može da vidi skulpturu koju samo treba osloboditi od naslaga što je skrivaju. Odlazi i u kamenolome verujući da ume da prepozna koji će mu komadi odgovarati, jer naslućuje “tokove” u njihovoj unutrašnjosti. Po svemu sudeći, Mikelanđelo nijednom nije pogrešio, sve do samog kraja; nije sve skulpture završio, ali je samo poslednju pokušao da uništi otkrivši da neki slojevi mermera ne slede njegova očekivanja. Uništio je većinu skica (nadajući se da će ljudi verovati da ga je Bog inspirao, pa i sami postajati pobožniji), pa nije lako rekonstruisati kreativni proces, ali deluje da je verovao kako ne radi ništa više od prostog oslobađanja unutrašnjeg glasa mermera.

BESMRTNOST STVORENOG

Prvi pravi rezultat ovog procesa desio se u Rimu. Petnaesti vek se još nije bio završio. U Vatikanu, dok je Rim ruševina, Mikelanđelo stvara svoju prvu Pijetu – Bogorodicu s mrtvim Hristom. (Uzgred, to da renesansni geniji ne pamte svoje majke i stalno slikaju jednu drugu majku više je nametnuto običajima tog vremena nego što bi ga trebalo psihoanalitički tumačiti.) U kompoziciji koja u velikoj meri ima formu krsta, jedan odrasli muškarac leži na krilu ženske osobe koja deluje da joj je barem duplo manje godina od njegovih jasno definisanih trideset i tri. Ne samo da je njena patnja bolna i za posmatrača, mada joj je spoljni izraz sveden i nimalo teatralan, već je ona Devica gotovo doslovno, lica poput devojčice. Još je čudesnije, međutim, formalno savršenstvo: svaki najsitniji detalj – mišići, krvni sudovi, izrazi, gestovi – deluje kao da se radi o živim telima. To je ujedno i jedino njegovo potpisano delo. Pošto prisustvuje situaciji u kojoj posetioci ne znaju za ime tada dvedesetčetvorogodišnjeg Florentinca, Mikelanđelo odlučuje da naknadno ukleše svoje ime u kamen besmrtne skulpture. Danas možda sve deluje i dramatičnije: u ogromnoj Crkvi Svetog Petra, lice i šake ove devojčice deluju još nezaštićenije, izloženije, bespomoćnije… Nažalost, sada je između skulpture i nas neprobojno staklo, pa nam samo fotografije mogu pokazati sve uglove iz kojih treba sagledati ovo remek-delo.

BOŽJI INSTRUMENT

Samo jedno od pitanja je – kako je ovo uopšte moguće, kako je jedan mladić, u to doba praktično bez pomoćnika, stvorio prvu skulpturu koja se može meriti s antičkim (kažem ovo uz sve poštovanje prema Donatelu)? Odgovore na pitanja talenta ili genija nemamo. Ali, očigledno jeste da je čitav Mikelanđelov život posvećen stvaranju. Kad ga nateraju, on slika po čitave dane, a onda se odmara tako što kleše mermer. Kada više nema dovoljno svetlosti, često hoda po čitave noći, da bi u jednom trenutku, kako bi mogao da radi bez prestanka, eksperimentisao sa šeširom u čiji je obod bilo moguće staviti sveće.

Radi u bilo kakvim uslovima, umor mu je potpuno nepoznat, hrana, novac ili udobnost nebitni. Na jednom mestu o sebi piše: “Io sono fuoco”. Nekad se ne kupa nedeljama ili mesecima, spava kad se sruši od iscrpljenosti, obučen. Jednom je neki od učenika pokušao da mu skine čizme, ali sa njima je “otkinuo” i komad od nagomilanog znoja slepljene kože.

Istovremeno, Mikelanđelo vidi sebe kao božji instrument na Zemlji, smrtnika koji ljudima približava nevidljivo, religioznost mu s godinama samo raste, pa je spreman da nauči sve što je neophodno da bi taj cilj ostvario. Očigledno odlično poznaje finese onovremenog tumačenja Biblije, savršeno poznaje anatomije jer je još kao dečak u tajnosti secirao leševe u jednoj crkvi u Firenci, a ni jezik ni matematika za njega nemaju nikakve tajne.

Fascinantne skulpture i freske se nižu (jedina slika na platnu verovatno je najmanje zanimljiva od svih), a tokom njegovog bezmalo devedeset godina dugog života, Mikelanđelov genij prepoznaju Medići i brojne pape. Umetnici njegove generacije ga imitiraju – Rafael ga, u znak divljenja i zahvalnosti, uprkos ličnom animozitetu na Atinskoj školi prikazuje kao Heraklita – oni mlađi pokušavaju da izmisle način da pobegnu iz njegove senke. Prvi je autor o kome se piše biografija, i to još za njegovog života, mada se sumnja da ju je sam diktirao iznerviran Vazarijevom knjigom. Ukratko, on postaje najčuveniji umetnik čitave Evrope. I kao da sve to nije dovoljno, u kasnim pedesetim počinje da piše poeziju, u nekom čudnom, moguće neerotskom, zanosu znatno mlađim, oženjenim muškarcem. I te pesme postale su popularne, komponuje se muzika na njegove stihove i do danas ostaje jedan od najvećih pesnika u bogatoj istoriji italijanske književnosti. Možda se i sećate kako Crnjanski piše: “… kad mi se čita poezija, čitam Mikelanđela…”.

A po papskom naređenju, pred kraj života, Mikelanđelo postaje i arhitekta, projektuje kupolu Svetog Petra i jedan od lepših rimskih trgova.

Milioni ljudi se danas svake godine tiskaju u “Akademiji” i bilo kom drugom mestu gde je moguće videti makar jedno Mikelanđelovo delo, o njemu se pišu knjige, snimaju filmovi, neke njegove freske, kao što je Stvaranje Adama, znaju i ljudi koje umetnost ili hrišćanstvo uopšte ne interesuju, a David je često sinonim za vajarstvo ili za mušku lepotu. Ali deluje, nažalost, da sam Mikelanđelo nije od toga imao ništa. Na Strašnom sudu, veličanstvenoj fresci koja neopravdano ostaje u senci svoda Sikstinske kapele, nalazi se najpoznatiji Mikelanđelov autoportret: njegove crte lica prepoznaju se na odranoj koži koju neki drugi lik drži u rukama – nema tela, mišića, iskre života ili pogleda, već samo smežurani ostatak osobe surovo ubijene.

Šta je prinudni slikar ovime želeo da izrazi? Možda da mu je svakodnevni, “ovozemaljski” život bio isprazan, da ga nisu ispunjavali odnosi, uživanja, status ili udobnost, da je sve posvetio tome da postane instrument kroz koga će provejavati glas njegovog Boga? Da je bio sluga koga su pape primoravale da slika protiv svoje volje? Ili da je emotivni bol neminovni pratilac potpune posvećenosti umetničkom stvaralaštvu? Ili da ga je, u trenucima slabosti, naprosto bolelo što nema više podrške i priznanja? Nikad nećemo saznati.

A bilo bi utešno kada bismo znali da je bio siguran u to da unutrašnji glas kamena, koji je verovao da otkriva i obelodanjuje, i danas dopire do miliona ljudi ne ostavljajući nikoga ravnodušnim, te da je teško zamisliti da će ikad biti drugačije.

Autor je psiholog