Čovek je čoveku saradnik

...

Sigurno ste čuli za neobičnu ideju da smo mi vrsta koju treba zvati Homo sapiens. Valjda bi time trebalo istaći kako smo razumniji od drugih životinjskih vrsta, ali meni to zvuči prilično apsurdno. Ne samo da nikad nisam sreo uistinu, ili makar dominantno, razumnu osobu, već smo – posebno kada se udružimo u velike grupe – često najnerazumniji i najopasniji deo čitavog živog sveta.

Ali, ako ključ nije u razumu, ako nismo, prosto rečeno, pametniji, šta nas tako fundamentalno razlikuje od drugih vrsta životinja, pa čak i od primata i delfina? Jer, uprkos nekim njihovim izvanrednim sposobnostima i našoj povremenoj tendenciji da se ponašamo “zverski”, ipak je samo jedna vrsta dala Mikelanđela, sletela na Mesec i ume da napravi đelato od đanduje. Kako to?

Važna otkrića u različitim naučnim disciplinama dovela su do toga da različite stare koncepcije o specifičnosti ljudske vrste padnu u vodu. Za uverenja, na primer, da druge životinjske vrste nisu sposobne za mišljenje, učenje i osećanja, da se ljudske bebe rađaju bez ikakvih kapaciteta i sve moraju da nauče, da jedino ljudi imaju osećaj za pravdu, moralnost i empatiju, danas znamo da nisu tačna. Isto se odnosi na filozofske i psihološke poglede na ljudsku prirodu kao inherentno dobru odnosno lošu, broj i tipove nagona koje nosimo u sebi te njihovu “vaspitljivost”, i, konačno, na poreklo naše intelektualne (mada ne nužno i moralne) superiornosti čak i u odnosu na naše najbliže evolucione pretke.

ŠTA ODOJČE ZNA

Već dosta dugo nedvojbeno znamo da ljudske bebe mogu da prežive jedino zahvaljujući bliskom odnosu vezanosti sa odraslim osobama koje će ih nositi sa sobom, štititi od opasnosti, hraniti, presvlačiti i godinama podučavati brojnim veštinama neophodnim za opstanak. Ako samo na trenutak pokušate da zamislite svet od pre stotinak hiljada godina – bez tople vode, pelena, obdaništa, pedijatara, a sa oštrim zimama, glađu, opasnim predatorima, vatrom koja ume da se ugasi – sigurno će vam odmah biti jasno koliko ljudske bebe, više nego bilo koja druga bića u prirodi, ništa ne mogu same i nemaju nikakve šanse da prežive bez nečijeg ogromnog truda.

Sada, zahvaljujući snimanju i pažljivoj analizi interakcije odojčadi, čak i uzrasta od svega četiri meseca, i njihovih majki, znamo mnogo više o detaljima tog procesa, odnosno kako se on odvija. Vrlo robustan sistem istraživačkih nalaza pokazuje da se bebe rađaju bez motoričkih veština ili intelektualnih znanja, ali sa fascinantnim kapacitetom da prepoznaju ljudska lica, socijalne aktivnosti, svoje roditelje, namerne od nenamernih postupaka. Najvažniji “paket” koji donosimo na svet čine socijalne veštine, koje su istovremeno i garancija našeg preživljavanja i srž naše ljudskosti. Već sa četiri meseca bebe vrlo efikasno iniciraju, moderiraju i prekidaju igru i “druženje” sa odraslima, kroz niz složenih i preciznih neverbalnih znakova. Dok smo ranije mislili da deca moraju sve da nauče, sada vidimo da ona odlično vode, a odraslima preostaje samo da se našteluju i prate.

SARADNJA – PREDUSLOV ZA OPSTANAK

Istovremeno, primatolozi su nam pokazali da u prvih osamnaest meseci za mladuncima šimpanze zaostajemo u skoro svemu, da bismo onda stekli prednost u samo jednom – doduše, presudno važnom – svojstvu. Jedinstven za nas jeste kapacitet da se zajednički usredsredimo na rešavanje istog problema, ma koliko dugo taj proces mogao da traje, i da po njegovom završetku podelimo nagradu. Zajednička pažnja čak i primatima “puca” relativno brzo, a opseg problema koji rešavaju zajedničkim snagama sasvim je ograničen. I majmuni umeju da prepoznaju kad za isti eksperimentalni zadatak dobiju manju nagradu, kao i da se pobune zbog toga, ali im je užasno teško da se dogovore ko bi trebalo da dobije koliki procenat dohvaćenih banana i da se tog dogovora pridržavaju.

Onog trenutka kad se pojavi mogućnost za efikasnu saradnju – a potreba za udruživanjem tu je oduvek, zbog naše krhkosti – ljudi počinju da žive duže i češće da preživljavaju, bolje skupljaju i love hranu, leče se, obrađuju zemlju i putuju, kao što, nažalost, postaju i opasniji prevaranti i ratnici. Potom stiže podela rada, pa planiranje, naizmeničnost, alati i instrumenti. I, u za istoriju kratkom roku, relativno mala grupa slabašnih dvonožnih primata počinje da vlada planetom (i, nažalost, sada već preti da uništi sebe i većinu drugih životinjskih i biljnih vrsta na njoj), da osniva demokratske institucije, formira gudačke kvartete, organizuje saobraćaj na putevima i prugama, kao i ratove i genocide.

Taj kapacitet za saradnju od velike je pomoći kad treba udružiti fizičku snagu da bi bio obavljen posao za koji je jedna osoba preslaba. Još važnije može biti da se organizovana grupa lakše brani od neprijatelja, podiže zaklone, postavlja zamke. Sinhronizacija uloga i aktivnosti vodi do još bitnijih rezultata, pošto zanati mogu da se kombinuju, scenske umetnosti postaju moguće, kao i bezbroj isključivo ljudskih aktivnosti, poput hirurgije, građevinarstva, vožnje bicikla u velikom gradu. Neki timovi stvaraju nove ideje, dolaze do revolucionarnih otkrića, drugi donose i sprovode socijalne i zdravstvene mere koje spasavaju milione života. Ni jedan od nas sam ne bi mogao ništa od toga. Gde god saradnja nije prioritet – zbog čestih konflikta ili neusmerenosti na rad – grupa ili zajednica slabije napreduju.

Iza saradnje stoje brojni kapaciteti na koje često ne obraćamo pažnju. Prva bi mogla biti koncentracija, bez koje bismo sve vreme “ispadali iz ritma” u kome grupa radi ili se igra. Za saradnju je neophodan medijum za razmenu pitanja, ideja, predloga i instrukcija, pa je često očigledno da specijalizovani timovi pored jezika svoje zajednice razvijaju i svoj žargon ili sistem neverbalnih signala bez koga ne bi ništa uraditi. Da bi se moglo sarađivati, mora da postoji sposobnost planiranja, a uz nju i mnogo naporniji kapacitet za odlaganje zadovoljstva i kontrolu impulsa, jer neke saradnje moraju da traju godinama. U timovima moramo umeti da razumemo tuđe namere, da prihvatimo tuđe ideje, da zahvalimo i izvinimo se. Ako gledamo samo rezultate, može nam promaći da iza njih stoje ove bezbrojne veštine.

Da bi saradnja bila moguća, nekad su dovoljni mašta i razgovor, ali često su potrebni aparati, alati, instrumenti, prevozna sredstva – predmeti koji povećavaju našu snagu ili preciznost, izoštravaju naš vid ili sluh, podižu nas u vazduh ili spuštaju na dno okeana. Neki timovi mogu da rade samo u posebno pripremljenim prostorijama ili zahtevaju neke druge specifične uslove.

Nažalost, saradnja mora da uključuje i različite oblike kontrole. Mnogima je neophodna podrška ili poduka, pomoć da razumeju zadatke i proces ili da se sinhronizuju sa ostatkom tima. Problematičnije je kada član ili mala grupa žele da dominiraju procesom, nametnu svoje ideje, pristupe, metode, pa moraju postojati institucije i procedure koje to kontrolišu i ograničavaju. Barem jednak problem može da donese i pohlepa, sklonost tome da izigramo pravednu podelu nagrade i za sebe prigrabimo više nego što smo zaslužili. Institucije za borbu protiv korupcije neophodne su na svim nivoima društva, ali je ograničenost njihove moći, čak i tamo gde postoje i funkcionišu, očigledna čim se setimo opšte pobede kapitalizma, sistema zasnovanog na pohlepi.

Najvažniji predskazatelj uspeha saradnje mogao bi biti poistovećenje s njenim ciljevima. Ako sam na nju nateran, otaljavaću ono što moram, izbegavati, misliti na nešto sasvim drugo. Gde pak ima entuzijazma, spremni smo da se žrtvujemo, izgaramo, ne pitamo ima li bilo kakve nagrade i daćemo sve od sebe da saradnja uspe. (Neko bi rekao da je sve, uvek, u unutrašnjem glasu.) Zbog ovoga su pravilan izbor profesije, projekata i saradnika od presudnog značaja.

KONCEPCIJE KOJE UBIJAJU DRUŠTVA

Uprkos svim izazovima i tamnim stranama, saradnja je svojstvo bez kojeg nam nema opstanka i koje određuje ko smo kao pojedinci i vrsta, pa je važno pomenuti i dve uticajne koncepcije o ljudskoj prirodi koje ovo ne uzimaju u obzir. Prva je, na moju veliku žalost, Frojdova ideja o tome da je suština ljudskog uma sukob, da smo mi poput bojnog bolja po kome neprekidno ratuju suprotstavljene psihičke sile. Da bi svoje sledbenike i čitaoce uverio u ispravnost ovog modela, inače netestiranog, Frojd je otišao još i korak dalje i uveo pojam nagona smrti. Ne samo da nauka još nije našla nijednu potvrdu za postojanje “nagona smrti”, već bi moralo biti očigledno da su ljudska odojčad toliko krhka i bespomoćna da bi uz postojanje inherentnog sukoba i “nagona smrti” opstanak naše vrste bio potpuno nemoguć. Upravo suprotno, mi zbog te bespomoćnosti stižemo na svet kao majstori interakcije i saradnje, ako hoćete i zavođenja.

Druga pogrešna koncepcija još je opasnija, pošto nije samo teorijska, već je postala dominantna u većini društava i retko se dovodi u pitanje. Mislim na besomučno insistiranje na tome da sve treba pretvoriti u takmičenje, da se ljudi dele na pobednike i gubitnike, da deci treba usađivati pobednički mentalitet, na rang-liste (nagrade za umetnost!?), prebrojavanje, tabele… Ovakav trend direktno razara osnovno tkivo društva, našu usmerenost na podršku i saradnju, svest da smo ovde zbog drugoga, da se jedino smisleno takmičenje sastoji u tome ko će kome uspeti više da pomogne.

Autor je psiholog