Udarac za hiljadu muva

Za neverovati je da se u Srbiji još uvek ne čuje niti jedan glas političkih stranaka, nevladinih organizacija ili novinara o glomaznosti i suvišnosti postojećeg državnog i političkog aparata.

Takav sistemski dinosaurus je sam sebi dovoljan, i očito je i predmet postojanja mnogih stranaka i političara, zajedno sa desetak hiljada njihovih sledbenika.

U demokratskom sistemu u kome je broj narodnih poslanika znatno umanjen, tj. sveden na odgovarajuću meru, npr. pedeset, gde je takođe broj ambasada sveden na manje od deset i gde bi ministarske pozicije bile u potpunosti prepuštene stručnjacima, da li bi vladao isti interes za politiku?

Opet, kako bih bio precizniji, da li bi tada politika i dalje bila centar korupcije u državi, kao i glavna zamajacija i duševna briga svim slojevima društva, od čistača do potencijalnih poslanika i ministara?

Da li je moguće išta učiniti da se politika konačno povuče u odgovarajuće okvire i postane, umesto samozadovoljne smetnje razvoju, zreo činilac u artikulisanju državnih nada i napora? Čini mi se da nisu u pitanju samo loši političari već da je sam aparat pogodan i podstiče korupciju i neodgovornost na gotovo svim nivoima izvršne vlasti. Političar koji ovo ili slično predloži uvek će dobiti moj glas. Plašim se, doduše, da je naša ustaljena politička korupcija postala perpetuum mobile – političari na kraju krajeva nemaju potrebe da ga zaustave. Perpetuum mobile pokrećemo mi, besposleni, zarobljeni hrčci. I dok mi stojimo, oni se kreću.