Ovde je sada

Belef je završen. Bilo je zanimljivih sadržaja za videti, u najavi makar. Od velike ponude, ja sam ispratila par događaja. Ne zbog nedostatka želje, već iz nemogućnosti da finansijski ispratim progam Belefa. U „Vremenu“ od 19. jula najavljen je početak Belefa, koji je ove godine išao pod sloganom „Tu i tamo je ovde“. Direktorka Belefa Milena Stojićević nam je tu pojasnila da se slogan odnosi na fenomen napuštanja mladih ljudi ovih prostora u potrazi za boljim životom negde tamo. A sam Belef bi trebalo da svojim programom pomogne u toj dilemi i da, naravno, odluči u korist ostajanja u Srbiji. Sve bi to bilo smisleno da karte za program Belefa nisu išle preko svih platnih mogućnosti tih istih mladih ljudi kojima se Belef i obraća. Koncerti, koji su pri tom održavani na javnim, slobodnim prostorima, koštali su 800 dinara; predstave, takođe igrane na slobodnim javnim prostorima, koštale su 400 dinara. Kojim mladim ljudima je bio namenjen ovogodišnji Belef, da li onima koji su možda već otišli, zaradili neku paru, pa svratili preko leta u rodni grad, ili onima koji su još uvek ovde, u besparici, i koji uglavnom „tamo“ nisu nikad ni bili? Belef je finansiran iz budžeta grada, koliko znam, a sami prostori na kojima je većina programa održavana su javni i ne koštaju ništa. Možda bi trebalo podsetiti „kulturnu elitu“ grada da je „ovde“ „sada“, i da to „ovde“ bez tog „sada“ nema nikakvog smisla. Ili možda svi ne živimo u istom „sada“. Koliko god to želeli, još nije došlo vreme da zanemarujemo socijalni kontekst ovog „ovde“, jer ga on još uvek bitno određuje. Svest o tome mora postojati, pogotovo kada se šalju poruke kakvu je ovogodišnji Belef slao sa sloganom „Tu i tamo je ovde“. Inače, šaljemo poruke koje samo lepo zvuče i koje u praksi nemaju nikakav značaj.