O palim herojima

Ne mogu da se otmem utisku kako je sve pred ključanjem u pismu uglednog docenta i doktora Ivana R. Videnovića. I kako tu nedostaje samo još jedan „novinarski stereotip“ ili „nategnuta i zlobna metafora“ pa da vidimo fazni prelaz u kome bi nam bivši državni sektretar u Ministarstvu nauke objasnio šta i kako novinari treba da pišu u interesu otadžbine i nauke. Ovako, ostali smo samo na tezi da novinari u Srbiji „podsmehom, malicioznošću i razornom malodušnošću“ iskazuju „loše i prezrivo mišljenje o svojoj zemlji“, kakvo ima „malo naroda u zapadnoj civilizaciji“.

Stvarno sam osetio nešto pomenute malodušnosti sa primesama malicioznosti kad sam video da takvim rečima i sa takvim pogledima reaguje doktor Videnović kritikujući istovremeno dva moja teksta, „Poslednji krug pred Veliki prasak“ i „Kasno otkrivanje tumora“, od kojih prvi govori o izgradnji najvećeg akceleratora na svetu, Velikog sudarača hadrona u CERN-u kod Ženeve, a drugi, objavljen sedam brojeva ranije, o neizvesnoj budućnosti Akceleratorske instalacije „Tesla“ u našem Institutu za nuklearne nauke „Vinča“.

Poredeći ova dva teksta, kojima je inače i po formi i po povodu i po sadržaju zajednička samo reč akcelerator, Videnović u svojoj reakciji (koja stiže nekako baš pred podnošenje izveštaja Komisije za procenu opravdanosti daljih ulaganja u izgradnju AI „Tesla“) zaključuje da su oba deo kampanje da se naša nauka i država prikažu u klišeu po kome „u Srbiji ništa osim neuspeha ne može da uspe“, a sve u cilju ukidanja projekta „Tesla“.

O čemu zapravo piše doktor Videnović? Ne sumnjam da dobro zna kako nema nikakve zavere, nema organizovanih kampanja, tajnih društava i propagandne podrške u koju se „Vreme“ uključilo. Nikad se ništa ne može garantovati, ali zasad još ne slušamo ničije diktate, ne uslišavamo želje i pozdrave. Novinski tekst, čak i kad govori o akceleratorima, nije spomenik palim herojima čija se imena azbučnim redom upisuju u mermer. Nikoga nismo izostavili s predumišljajem.

Doktor Videnović je došao do sumnjivih zaključaka o mojim „dubokim kompleksima i nepoznavanju življenja“. Nije poznato gde je, uopšte, među svim onim tekstovima o uspešnim domaćim naučnim radnicima pročitao da „kod nas nikada neće biti bolje“ i kako je, zaboga, na osnovu poziva Društva fizičara Srbije uspeo da zaključi da sam deo organizovane, šire kampanje da se zatvori AI „Tesla“? Imao sam priliku da zajedno sa kolegama iz redakcije posetim ovo postrojenje u Laboratoriji broj 10 u „Vinči“ i da bar na osnovu dosad izgrađenog doživim deo onog „uzbuđenja“ koje je dr Videnović prepoznao i u priči o CERN-u, ali mu je tekst o tome nekako promakao, pa predlažem da pogleda broj „Vremena“ 837.

Međutim, nisu bitni doživljaji. Osnovna teza je pogrešna. Govoriti loše o propalim projektima „svoje zemlje“, ne znači ne voleti „svoju zemlju“. Naprotiv. Smeju li novinari bar da nagoveštavaju da nešto nije u redu sa projektom kad se on sakrije iza statusa – nacionalne važnosti? Kako biste „novinarske klišee“ nazvali da je situacija obrnuta? Da se bez stanke veliča nešto čemu rastu izgledi da zauvek ostane nedovršena skalamerija? Šta bi u tom slučaju bilo ime za iracionalnu medijsku podršku projektu od kog je i nadležno ministarstvo diglo ruke posle 18 godina uzaludnog ulaganja? Kampanja? Malicioznost?

Verovali mi ili ne, uvaženi doktore Videnoviću, razumem i iskreno poštujem što ste svoj lični, politički i naučni integritet, potpuno bez koristi po sebe založili u odbranu projekta u koji u Srbiji više ne veruje gotovo niko osim vas, a da od toga nema lične koristi. Međutim, obratili ste se na pogrešnu adresu, novinari ne odlučuju o budućnosti akceleratora i o tome da li će zauvek propasti ovo što je dosad izgrađeno u „Vinči“, već tu odluku donose državni sekretari i ministri, barem dok ne postanu bivši. Mene, kao novinara nedeljnika „Vreme“, zanima samo kako će se ta tužna priča završiti.

Predlažem vam zato da okupite ta „sva uglednija imena srpske nauke“ koja, po vašim rečima, nisu stavila potpis na „uništenje projekta“ i da trenutnom viđenju vašeg bivšeg ministarstva suprotstavite listu onih koji daju podršku projektu „Tesla“. Lako je napadati novinare; ako još hoćete da spasete nedovršeni srpski akcelerator, okušajte se sa pravim izazovom.

U međuvremenu, pustite na miru moje novinarske alegorije. Ne znam da li ste u naknadnim čitanjima primetili kako ste braneći srbijansko selo od mojih „nategnutih i zlobnih metafora“ i sami svoje dugo, jetko pismo završili jednom alegorijom, onom o blatu koje nas čeka kod kuće ako mislimo da je dovoljno samo da se vozimo po tuđim autoputevima, a ne da zidamo svoje trotoare. Na žalost svih nas „mladih i frustriranih“, nije tu reč o svojim i tuđim putevima, već o pitanju koje se postavlja dok se po blatu valjamo. Koliko je trotoara „zla država Srbija“ mogla da izbetonira za 23 miliona dolara koji su, po svemu sudeći, uzaludno potrošeni na projekat „Tesla“?