Netačno i predizborno

Kao redovan čitalac vašeg lista, bio sam nemalo iznenađen navedenim tekstom, koji po sadržaju i stilu pisanja više priliči lošem tabloidu nego jednom listu koji se uvek trudio da bude visoko profesionalan. Ne pozivam se ovom prilikom samo na Zakon o informisanju nego, pre svega, na novinarsku etiku koja bi trebalo da se podrazumeva za novinare koji pišu za jedan ugledan list. Apsolutno je pravo svakog novinara da sa više ili manje simpatija piše o nekoj ličnosti, njenom radu, pa i da ocenjuje nečiji rad, ukoliko je dovoljno kvalifikovan da daje takve ocene.

Međutim, navedeni tekst vrvi od potpunih neistina koje su lako proverljive. Zato idem redom.

Odgovoran novinar (preciznije, neko ko je uobličavao redakcijski stav) proverio bi koliko je sredstava dostavljeno sudovima u toku protekle godine, te bi veoma lako saznao kako su ta sredstva trošena i koji je razlog kašnjenja u isplatama naknada braniocima po službenoj dužnosti. Ovom prilikom dajem vam podatak da je u protekloj godini sudovima isplaćeno iz budžeta 3,1 odsto, a za sledeću godinu je planirano 4,1 odsto, što je znatno više od prosečne sume koja se u evropskim zemljama izdvaja iz budžeta za potrebe pravosuđa. Za mene je, inače, sasvim nova informacija da se predsednica Vrhovnog suda Srbije zalagala za poseban „pravosudni budžet“.

Takođe je potpuna neistina da je Svetska banka insistirala ili učestvovala u izradi Strategije reforme pravosuđa. Na tome su radili: Ministarstvo pravde uz pomoć Nemačke u sklopu „Tvining projekta“ i OEBS-a. Ministarstvo pravde je uložilo veliki napor u realizaciju Strategije, tako da se već veliki deo poslova predviđenih Strategijom realizuje.

Ne znam da li iza onako usputno napisanih reči „izmene seta zakona“ podrazumevate i obiman posao oko pisanja i usvajanja Krivičnog zakonika, koji je Srbija dobila posle skoro 70 godina? Da li je Zakon o medijaciji i uvođenje medijacije u sudove takođe „samo izmena seta zakona“? Da li je potpuno novi Zakon o maloletničkoj delinkvenciji, koji se već uveliko primenjuje, ili Zakon o sajber kriminalu, što nas svrstava u red retkih zemalja koje su tu oblast zakonski uredile, i da ne nabrajam ostalih desetak sistemskih zakona, „samo izmena seta zakona“?!

Ne znam na šta mislite kada pišete da je u pripremi novi set zakona iz oblasti građanskog prava, jer je i u toj oblasti već donet niz zakona: Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršnom postupku i drugi, a u pripremi je i kodifikovani Građanski zakonik po ugledu na Krivični zakonik. Mislim da za svakog diplomiranog pravnika ili informisanog novinara to nikako ne može biti smešteno u rečenicu „sem donošenja Strategije reforme pravosuđa i izmene seta zakona…, ništa više nije urađeno“.

Dalje se u tekstu govori o tome kako nema ništa od zgrade u Nemanjinoj 9?! Rekonstrukcija te zgrade je već uveliko u toku i biće završena u relativno kratkom roku, a za zastoj u rekonstrukciji je apsolutno odgovorna gradska vlast, koja je odugovlačila sa izdavanjem potrebnih saglasnosti. Ovom prilikom samo pominjem i činjenicu da je prethodna Vlada nenamenski potrošila budžetska sredstva predviđena za apelacioni i upravni sud, i to uoči prethodnih izbora.

Za ostale tri zgrade, buduća sedišta apelacionih sudova, za koje u tekstu kažete da ne postoje, dajem vam adrese:

– Niš, Vojvode Putnika bb;

– Kragujevac, Nikole Pašića 1;

– Novi Sad, Bulevar oslobođenja 58.

Kod svake primopredaje navedenih zgrada predstavnicima pravosudnih organa bili su prisutni novinari, fotoreporteri i TV snimatelji, pa sam nemalo iznenađen da je „Vreme“ tako loše informisano.

Završna rečenica vašeg članka, da sam više puta insistirao na ukidanju Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, prevazišla je i samog Gebelsa. Ponovio sam nebrojeno puta da specijalni sudovi ne postoje, jer su oni karakteristični za diktature i nedemokratske režime i da naš Ustav ne dozvoljava osnivanja specijalnih ili prekih sudova. Još jednom napominjem da se kod odeljenja za organizovani kriminal predviđa otvaranje veća (tog odeljenja) pri sedištima apelacionih sudova, kako ne bi došlo do zagušenja u radu jedinog, za sada, postojećeg odeljenja. Nikada nisam govorio o njegovom ukidanju.

Na kraju mogu samo da izrazim još jednom žaljenje što navedeni tekst više liči na predizborni pamflet nego na ozbiljan tekst koji zavređuje objavljivanje u jednom uglednom listu kao što je „Vreme“, bili mi saglasni ili ne sa stavovima iznetim u tim tekstovima.

U uverenju da ćete ovaj demanti objaviti, ostajem i dalje vaš čitalac.