Kremer protiv Kremera

Očigledno sam pogrešio kada sam Dragana Kremera stavio na listu deset privilegovanih novinara kojima Rolingstonsi plaćaju karte i obezbđuju, kako stoji u dokumentu, njihove agencije za publicitet, „najbolja mesta na koncertu“. Tih deset karata dobio sam, kako procedura nalaže, sat i po pre koncerta Stonsa. Procedura Rolingstonsa se, međutim, nije dopala Kremeru; iz teksta koji je napisao očigledno je kako on misli da je kartu trebalo da dobije ranije. Uz izvinjenje što nisam znao da mu je trenutak uručivanja ulaznice važniji od njenog ranga, savetujem mu da sledeći put ode na blagajnu i kupi kartu za koncert. Tako će moći sam da bira momenat u kojem će se karta naći u njegovim rukama. Ja ga u planiranju njegovog vremena sigurno više nikada neću ometati.

Dalje, moram da se izvinim čitaocima „Vremena“ zbog toga što sam, tražeći da se Kremeru obavezno obezbedi karta za Stonse, na neki način postao saučesnik u objavljivanju njegovog teksta koji vrvi od pogrešnih pretpostavki, materijalnih grešaka (Kremer bi bar mogao da nauči kako se tačno zovu neki od najvećih hitova Stonsa) i, uopšte, gluposti raznih vrsta. Pored ostalog, Kremer piše kako je sumnjivo što su sve novine objavile da je na koncertu Stonsa bilo 50.000 ljudi. „Otkud su sad svi jednoumni“, pita se on, „da nisu svoje mišljenje dobili iz istog (PR) izvora?“ Potom dodaje kako se „golim okom“ moglo videti da je na Ušću bilo „mnogo više“ ljudi, sugerišući kako je broj od 50.000 pušten u opticaj da bi Raka Marić, organizator koncerta, izbegao plaćanje poreza i većeg procenta Rolingstonsima. „PR izvor“ koji Kremer pominje trebalo bi, naravno, da budem ja, što bi značilo da sam bio učesnik navodne kriminalne radnje. Da nemam pametnija posla, tužio bih Kremera sudu; umesto toga, zarad čitalaca „Vremena“, biću slobodan da objasnim kako stvari funkcionišu kada su u pitanju Stonsi. Njihovi ljudi za PR/marketing, nekih dvadesetak minuta posle početka šoua, PR menadžeru koncerta daju informaciju o poseti te večeri. Po protokolu, PR menadžer koncerta obavezan je da tu cifru dâ zainteresovanim novinarima. „Večerašnja poseta: 49.000“, pisalo je u informaciji koju sam na Ušću dobio od menadžmenta Stonsa. To sam rekao svim novinarima koji su me zvali, a oni su, prirodno, broj zaokružili na 50.000. Rolingstonsi su rigorozni i precizni u svemu, ali Kremer, naravno, bolje od njih zna da nije bilo 50.000 ljudi nego „mnogo više“. Kako je to primetio? Pa, kako sam kaže, „golim okom“. Pouzdan metod, nema šta. I najzad, pošto podatak o 50.000 ljudi potiče od menadžmenta Rolingstonsa, to bi, kada bismo verovali Kremeru, značilo da su Stonsi, odrekavši se dela svog novca, pomagali Raki Mariću da sakrije pravi broj posetilaca, izbegne dodatna plaćanja itd. Čak i za srpske mozgove, koji obožavaju teorije zavere, ova, verujem, zvuči previše maštovito.

Očigledno dekoncentrisan i iznenađujuće aljkav, Kremer za jednu pesmu nije bio siguran da li je uopšte svirana na Ušću ili ne, pa me je zvao da proveri. O istom trošku mogao je proveriti i ostale stvari koje su ga mučile. Umesto te vrste profesionalizma, on je, međutim, izabrao da se, narodski rečeno, nalupeta, čime je najpre naštetio sebi, a potom i listu u kojem je objavio tekst.