Jedan na svaku žicu

Stepen poniženja građana Srbije obrnuto je srazmeran stepenu bahatosti političke elite u Srbiji i onih koji pod okriljem te iste elite pljačkaju ponižene i unesrećene.

Zbog astronomskog računa za struju čiji postupak obračuna niko od nadležnih nije uspeo da mi objasni, došli su državni uterivači dugova (njih trojica) da za korist države i svoju isključe struju porodici sa šestomesečnom bebom.

Prvo poniženje doživljavam pregovarajući na stepeništu sa polupismenim i nadmenim egzekutorima da svoju odluku odlože za dan-dva kada će im harač biti plaćen. Dobivši njihovu milost, pod uslovom da u centralu Elektrodistribucije donesem potvrdu o uplati, sva trojica su otišli dalje u naplatu.

Nije sporno da se u svakoj uređenoj državi računi moraju plaćati. Takođe nije sporno da se svaka roba, pa i struja mora plaćati po tržišnim, a ne po socijalnim cenama. Pa šta je onda sporno? To što u seču struje Elektrodistribucija šalje trojicu izvršilaca, tačno onoliko koliko trofazni priključak ima žica. Za svaku žicu po jedan.

Sporno je to što kada sam po isteku ultimatuma otišao da platim dug, u kancelarijama iste te Elektrodistribucije u četiri kancelarije zatekao šesnaest (?!) ljudi koji nisu baš najbolje znali ko je nadležan da suspenduje nalog za isključenje po uvidu u izvršenu uplatu.

Nesreća je to što kilovat struje u potrošnji preko određenog limita košta kao suvo zlato. Sto nikoga ne zanima kako ljudi koji nemaju drugu mogućnost grejanja osim struje plate svoje astronomske račune. Ili bi možda trebalo da se kao laste u jesen odsele u toplije krajeve? Jadno je to što vlast u ovoj zemlji nije učinila ništa da tu kamarilu, koja se u javnim preduzećima nakotila preko rođačkih, stranačkih i ko zna kakvih još veza, prečisti i smanji na razuman broj.