I ja sam zviždao Ejmi

Kao veliki poštovalac pokojne Ejmi, kao čovek koji je prisustvovao njenom kalemegdanskom debaklu, ali i kao Beograđanin, ne mogu da pređem preko dela teksta koji se odnosi na njen poslednji nastup u mom gradu. Od tog osamnaestog juna zaključno sa ovim člankom često smo imali prilike da čujemo da se „Beograd obrukao“.

Možda me to ne čini dovoljno Beograđaninom ili možda nisam bio dovoljno veliki fan pokojne Ejmi, ali priznajem da sam te noći i ja zviždao. So bloody what? Kako sam time i zbog čega obrukao Beograd? Verujte mi na reč, kada sam zimus saznao da će doći ovamo, mojoj sreći nije bilo kraja. Mesecima unapred sam se radovao tom danu.

Preko štampe su nas ubeđivali da joj je dobro, da je bila na rehabilitaciji i da je čak izrazila želju da obiđe grad pre svirke. Naravno, sve laž do laži – čim se isteturala na binu, videlo se da nije u stanju da govori, a kamoli da peva. I sada smo mi koji smo na taj način prevareni (da, u pitanju je klasična prevara) krivi jer nismo imali dovoljno sluha za traumu kroz koju ona prolazi pred našim očima?

Mislim da neće biti tako. Jer, kao što piše na ulaznici, prodavane su karte za koncert Ejmi Vajnhaus. Koliko me pamćenje služi, niko nam nimalo jeftine ulaznice nije prodavao uz reklamu „dođite da vidite kako se raspada Ejmi uz pratnju sjajnog benda“. Jer, da je to bio slučaj, smelo pretpostavljam da bi ih bilo prodato znatno manje. Kako ja to vidim, „Beograd“ se nije obrukao nimalo. Divna letnja noć, 20.000 sjajno raspoloženih ljudi, Kalemegdan blista, ambijent fenomenalan, bina i ozvučenje vrhunski… Svi preduslovi za jedan od najboljih koncerata u istoriji Beograda bili su tu. Ostaje nejasno kako je onda sasvim razumljiva reakcija razočarane publike (koju su britanski izveštači nazvali „oštrom, ali opravdanom“) „brukanje“? A pogotovo ostaje nejasno kako se to Beograd time „pretvorio u palanku“?! Ja, naprotiv, smatram da je glavna odlika palanačkog mentaliteta upravo potreba za konstantnim „slanjem slike u svet“. A Beograda neka tu gde jeste, ako je nešto lepo u našim malim beogradskim životima jeste to da je lepši i sređeniji iz godine u godinu. Neće valjati ukoliko njegov status zavisi od ponašanja publike na koncertima. Jer, da li smo sada manje metropola nego posle koncerata Stonsa, Kleptona ili Koena? Sumnjam. Užasno u celoj priči jeste to što je prekinut jedan mlad život i što je zauvek otišao jedan bogomdani talenat. Na samom kraju, želeo bih da umirim autorku: ulaznicu sam sačuvao i nema tih para za koje bih je prodao. Baš zbog Ejmi. I baš zbog Beograda.