Devet nije bezbroj

Kada za neku javnu ličnost kažemo da je dala „bezbroj“ intervjua, kao što je to učinila vaša novinarka Tamara Skrozza, pominjući Vladimira Bebu Popovića, ta nipodaštavajuća kvalifikacija može samo da implicira zaključak da ih je bilo previše, odnosno da su bili nevažni, nedovoljno zanimljivi, bespotrebni, gotovo egzibicionistički.

Upotrebiti u jednom analitičkom tekstu ovakvu stilsko-jezičku „ofrljotinu“, govori ne samo o nedopustivom profesionalnom amaterizmu, već ostavlja i utisak ličnog animoziteta prema učestalosti medijskog pojavljivanja pomenute osobe.

Da su intervjui Bebe Popovića dizali prašinu „do nebesa“ – to stoji. Da odjeci i reagovanja na njih traju još uvek, iako je poslednji intervju dao pre više od godinu dana, i to stoji. Pretpostavljam da su to razlozi zbog kojih se vašoj novinarki pričinilo da ih je bilo „bezbroj“.

No, šta god bilo povod tom grubom „lingvističkom“ propustu, bar nam se pružila sjajna prilika da precizno utvrdimo ono što ni matematičkoj nauci dosad nije uspelo – koliko tačno iznosi „bezbroj“.

U navedenom slučaju – devet.

Na iskrenu žalost njegovih poštovalaca, Vladimir Beba Popović je, za sve vreme svog prisustva u javnom životu, dao samo devet intervjua. Hronološkim redom: 1) RTS (jun, 2003), 2) „Plejboj“ (mart, 2004), 3) „Dani“ (nov., 2004), 4) „Insajder“ (feb., 2005), 5) „Vreme“ (mart, 2005), 6) „Građanski list“ (mart, 2005), 7) RTCG (dec., 2005), 8) „Nezavisne novine“ (feb., 2006) i 9) „Poligraf“ (mart, 2006).