Upalite svetlo

Slušam povremeno optužnice iz Haga i ne mogu čudom da se načudim. Optužuju se za „nepoštovanje pravila i običaja rata“. Pravila i običaji rata? Kao da je rat „Ne ljuti se čoveče“ ili klikeri! A vi, ako ste se slučajno baš zatekli na polju koje se zove Sarajevo, Srebrenica ili Aleksinac, a neko ga, po običaju rata, bombardovao – šteta za vas. Kolateralna za nas. Kakvo ogromno civilizacijsko dostignuće – uspostavili smo pravila i običaje po kojima neko ima prava da mi naudi! I sve dok ta pravila poštuje, nije odgovoran – kriva sam ja što nisam lepo otišla u okiš nego sam dopustila da me ispiška. Ako ste žensko pa svratite kod nekog na piće, nemojte posle da se žalite zbog silovanja. (Već mi je muka od otrcanog primera kako mač ne možete da ugurate u korice ako se korice mrdaju.) Ako ste ostavili otključana vrata – sami ste mamili lopova. Kao da je najnormalnija stvar na svetu, takoreći običaj, da ljudi šetaju od stana do stana pa, kad naiđu na nezaključana vrata, lepo uđu i sve iznesu. Hvala lepo i dođite nam opet. Ko vam je kriv što niste na vreme podozrevali da ima bitangi na ovom svetu i što se niste unapred obezbedili. Ma, šta – ko vam je kriv? Sami ste krivi. Tako je i JTI-u (Japan Tobaco International) sam kriv što nije i u našoj zemlji zaštitio ime „Monte Carlo“. Time je dao legitimno pravo ovdašnjem JTI (Jugoslav Tobaco International) da proizvodi svoje cigarete pod imenom „monte carlo“ jer, kako reče direktor domaćeg JTI-a, neće valjda da prave brend „ćićevac“ kad naš narod voli stranska imena. (Pitanje: koji „monte carlo“ su reklamirali oni silni bilbordi po Beogradu? Pitam da bih znala ko od ovo dvoje treba da bude tužen jer je kod nas (bilo?) zabranjeno reklamiranje cigareta, alkohola i lekova.) I to nije usamljen slučaj. Sličan spor se vodi i oko „lavlje kandže“ i „lavlje šape“, da i ne pominjem „vranac“ o kojem sam već pisala (nemoj da neko nije čitao!). Šta ako, na primer, „koko šanel“ nije zaštićena robna marka i kod nas? Ili su je zaštitili, ali samo u određenoj oblasti – garderobe i parfema. Da li ja imam pravo da proizvodim „koko šanel“ čokolade s kokosom? Ili da izdam knjigu pod pseudonimom Ivo Andrić? Šta mi ko može – pa valjda i rat za tržište i profit imaju svoja pravila i običaje! Kolateralna šteta se uvek podrazumeva i ide u rok službe. Eh, nikad niko neće moći da smisli toliko zakona koliko rupa u zakonu mi možemo da napravimo. Pa da nismo toliko dovitljivi, nikad ne bismo preživeli sankcije. A sad hoće da nas tuže zbog piraterije, šverca i ekstraprofita. Stvarno nije fer. To vam je kao da sudite nekom umetniku zbog umetnosti. (Nisam mislila na tog umetnika!) Stvarno je tanka linija između pravde i nepravde. Ili smo je mi istanjili? I pristali na polutamu jer nam povremeno odgovara? Manje se vidi kakvi smo. Ali, deca su u pravu – u mraku se zaista kriju strašne stvari (pogledajte koliko je ala i sandžama otkad se pre desetak godina i ovde spustio mrak). Molim vas, budite ljubazni pa upalite neko svetlo – makar neku tinjalicu. Jer, ako i vi odustanete, neće biti nikoga da nas brani. I ne dajte da vas zaplaše jer, kako reče Meša Selimović: „Boj se ovna, boj se govna – pa kad ću živjet’?“ Ajde da popalimo sva svetla i ispiškamo ove barabe.