U proseku sarma

„Statistika je kao žena u bikiniju – pokaže vam sve, osim najvažnijeg.“ Izuzev što je seksistička, jer podrazumeva da srce, glava, duša nisu najvažniji, ova definicija je sasvim prigodna.

Primer prvi: struja će u proseku malo da poskupi, ali ako za indeks uzmemo obećanje da ona uopšte neće poskupeti, dobijemo laž 100 odsto. Primer drugi: u proseku je četvrtina nas gledala istu novogodišnju emisiju. Da li ta četvrtina spada u onu trećinu (ili polovinu po drugim istraživanjima) koja živi „na ivici bede“ te „najluđu noć“ provodi pored malih ekrana? (Ili ona druga stvar beše zabava za sirotinju, zaboravila sam?) Da li su onda to oni isti ljudi koji u „prosečnu potrošačku korpu“ mogu da stave samo najjeftinije i najneophodnije (često čak ni to) pa je, samim tim, potpuno besmisleno njima reklamirati luksuznu i skupu robu? Jer, kada planirate objave u medijima, gledanost i čitanost nije najvažniji podatak – svakog klijenta (treba da) zanima koliko će ga koštati da njegova ciljna grupa vidi i čuje reklamu.

Primer treći: u proseku kupovina je ženski posao. Da li je baš tako? Već desetak godina statistika pokazuje da trećinu kupaca čine muškarci (osvrnite se sledeći put po samoposluzi pa sami proverite ovaj podatak). Pa ipak, reklamne kampanje se obraćaju u proseku samo ženi u proseku od 18 do 50, u proseku udatoj i, u proseku, zaposlenoj. Možda zato što računaju da je ona vrat koji pokreće glavu porodice.

Kad smo već kod statistike i reklama, imam jednu molbu za vas. Ne bih vas molila da mi nije velika nužda u pitanju. Kad budete sledeći put na šolji, molim vas uzmite ogledalce pa proverite kako izgledate dok obavljate veliku nuždu: da li i vi onako sladostrasno oblizujete usne kad stvar krene? Razumećete da ne mogu da idem okolo i anketiram ljude kako izgledaju tom prilikom, a strašno me zanima da saznam, onako statistički.

Primer četvrti: političari su u proseku uglavnom muškarci. Da proverimo i to. Vole mnogo da pričaju; stalno ogovaraju i spletkare; dure se (e, sad ne mogu da se vidim sa tobom, perem kosu); ne daju na prvom sastanku (šta ćeš ujutro misliti o meni), a posle na sve pristanu; jogunasti su (PMS?); obećaju pa pogaze; uvek kasne ili se ni ne pojave i sujetni su do bola (našeg). Obožavaju da (za)kuvaju i jedva čekaju da se udome (gornji dom ili donji, svejedno, samo nek’ je funkcija). Imaju snažnu potrebu za potomstvom (ali ne i za naslednikom) i izražen materinski instinkt, čak u tolikoj meri da deci ne daju da budu samostalna, a kamoli da izađu iz gnezda (ako se to ipak desi, odreknu ih se preko novina). Imaju poslovično kratko pamćenje, lako se posvađaju, ali i lako opraštaju (pa nećete valjda revanšizam, lustraciju ili, ne daj bože, krivično gonjenje?). Ne preuzimaju inicijativu (jes’, pa da pomislite da su kurve), a još manje odgovornost. Nerazdvojni su sa „najboljim drugaricama“ koje su spremne i život da daju za njih (što i jeste u opisu posla telohranitelja) i uopšte su veće žene od samih žena. Mislim, onako – u proseku.

Pa kad je već tako, zašto onda nema više žena u politici? Možda zato što žene uopšte nisu takve, što će jednog dana možda da utvrde i oni koji prave reklame.