Stranačka genetika

Da li postoje stranački geni? Odnosno, genetičke predispozicije za pripadanje bilo kojoj od političkih stranaka u Srbiji? Ako ste se slučajno zamislili nad tim pitanjem, ono je samo neumesna šala, i uz to, ne posebno duhovita. Stvar je u tome da je besmislenost tog pitanja jednaka kako u slučaju stranačkih tako i kod takozvanih nacionalnih gena. Međutim, u javnosti u Srbiji se genetička osnova nacije neprekidno podrazumeva, mada je naučno sasvim neutemeljena i još društveno pogubna. Poslednji slučaj u kome je kritikovana Srpska napredna stranka (SNS) zbog širenja eugeničkih, odnosno ideja o unapređenju naslednog potencijala u Srbiji, pokazuje da su čak i oni koji su zgroženi trapavošću naprednjaka po ovom pitanju sasvim svikli da o naciji potpuno pogrešno razmišljaju kao o grupi ljudi koji imaju iste gene. Naime, beogradski mediji su prethodne nedelje zapazili da se na strani 112 nedavno predstavljenog stranačkog programa SNS-a govori o pročišćenju genetičkog potencijala, odnosno stvaranju genetičke baze podataka „koja bi sadržala podatke o genetičkom potencijalu kako u pogledu predispozicija za napredak tako i prema naslednim predispozicijama za određene poremećaje“. Uz to, u istom programu se ko zna kako našla rečenica da bi se „zbog toga, smanjilo rađanje dece sa određenim naslednim poremećajima što bi društvu umanjilo finansijska potraživanja“. Istina je da ova ideja ima sumorni prizvuk Nirnberških zakona o rasama, kojim su nacisti 1935. ozakonili eugeniku (zakon o državljanima Rajha, zakon o zaštiti genetskog zdravlja i zakon o zaštiti nemačke krvi i časti). No, nije baš osnovano samo na osnovu toga misliti kako Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i njihovi partijski drugovi stvarno imaju u planu sve one neugodne aktivnosti na uvođenju „genetske higijene“ koje obuhvataju širok spektar užasa, od merenja lobanja do gasnih komora. Najverovatnije je piscima programa SNS-a samo izgledalo sasvim logično, pa čak i poželjno, da se i o pitanju nacionalnih gena bar deklarativno može voditi briga. Nažalost, ideja „nacionalnog gena“ je sveprisutna i nije uopšte isključeno da bi i mnoge druge stranke u Srbiji, a sve zarad opšteg dobra, mogle da uvedu eugeniku u svoj program. No, prva nevolja sa nacionalnim genetskim potencijalom je besmislenost bazične ideje – možda ste suviše navikli na opšte podrazumevanje, ali u krvi i DNK bilo koga od nas ne postoji ništa što, kad se izvadi i analizira u laboratoriji, pokazuje da pripadamo bilo Srbima, bilo Romima, Hrvatima ili Albancima. Sasvim isto kao demokratama ili naprednjacima. Individualne varijacije su uvek dramatično veće od bilo kakvih zajedničkih, „nacionalnih“ karakteristika – genom svakog pojedinca je bliskiji šimpanzama, nego što ima sličnosti unutar bilo koje populacije. Druga nevolja sa tim je što je svet već prošao kroz pakao zbog takvih „dobrih ideja“. Eugeniku je, naime, kao naučni pokret 1883. godine uveo prirodnjak i Darvinov sledbenik, Francis Galton (1822–1911) i to u najiskrenijoj želji da se ljudska vrsta usavrši. No, ona je nacističkom režimu u Nemačkoj poslužila kao izgovor za masovne egzekucije, zatvaranje i mučenje miliona ljudi – svih onih koji nisu pripadali „rasi prirodnih vladalaca“.