U Beogradu je u ulici Kralja Milutina 23 postavljena spomen-ploča na kući u kojoj je živeo Karlo Bulić, čime je odato priznanje velikom glumcu, ali i svojevremeno jednom od najpopularnijih Jugoslovena jer je kao doturo Luiđi u seriji Naše malo misto bio opštepoznato lice u celoj državi. Ploča je postavljena na inicijativu opštine Vračar, a povodom stogodišnjice glumčevog rođenja.
Karlo Bulić rođen je u Trstu, a glumom je počeo da se bavi tridesetih godina u putujućem pozorištu „Talija“. Početkom Drugog svetskog rata mobilisan je i poslat u Mostar, a odatle u Nikšić gde je prisustvovao odlasku kralja Petra II iz zemlje. Bulić je pričao da je gledao kako posle kraljevog odlaska neki piloti uzleću i potom se obrušavaju na zemlju, kako drugi sebi pucaju u glavu i kako je narod sa kamiona razgrabio zlato iz Narodne banke koje su potom Italijani povratili. Posle puštanja iz italijanskog zarobljeništva, Bulić se pridružio partizanima. Posle rata glumio je u Splitu i Zagrebu, a 1947. godine dobio je poziv od Bojana Stupice da se pridruži Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Poziv mu nije bio upućen zbog partizanske prošlosti, već zbog toga što je Stupica procenio da je Bulić potreban JDP-u, a njegova očekivanja on je opravdao ulogama u Kralju Betajnove, Albatrosu, Dundu maroju, Ledi, Braći Karamazovima, Ribarskim svađama, Don Karlosu… Glumio je i u mnogim filmovima, a bio je pred penzijom kada je pozvan da glumi u Našem malom mistu po scenariju Miljenka Smoje. Uloga dotura Luiđija, koji se mnogo više ponosi svojom veštinom u balotama nego diplomom lekara, donela je Buliću ljubav Jugoslovena. Kada je Naše malo misto prikazivano ulice su bile prazne. Svi su želeli da vide šta će se dogoditi sa Luiđijem i njegovom Bepinom, koju je tumačila Asja Kisić. Bepinino pitanje „Luiđi, kad ćeš me vodit prid oltar?“ postalo je nacionalna pošalica.
Njegova slava dostigla je neslućene razmere, i Bulić se uplašio da će ga publika vezati za tu ulogu u toj meri da više neće moći da glumi ništa drugo. Kada je Miljenko Smoje odlučio da se serija završi, Bulić ga je svesrdno podržao uprkos protestima javnosti u kojima nisu učestvovali samo obični građani, već se i Mika Antić oglasio otvorenim pismom Buliću moleći ga da se serija nastavi, ali ni to nije pomoglo. Karlo Bulić je umro u Beogradu 1986. godine.
Postavljanjem ove spomen-ploče Beograd se poneo kao „velo misto“ jer su na njeno otkrivanje pozvani hrvatski i italijanski ambasador kao, i Maša Bulić, Karlova ćerka, koja je rekla da je to „gest ljubavi i poštovanja koji mi je vratio nadu da ne zaboravljamo jedni druge“. Ipak, vest o postavljanju spomen-ploče nije bila zanimljiva hrvatskim medijima, ali se pojavila na internetu. Jedan hrvatski forum preneo je vest uz komentar da je u pitanju „sramna reakcija hrvatskih medija“.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odao se vojnim temama, a to obično znači da mu trebaju popularne reči i još popularnija obećanja
Pobunjeni studenti i narod mogu da bace pokoju kamenicu, ali ne mogu biti zbilja „nasilni“. Jer, Srbija je odavno u modusu samoodbrane od režimskog nasilja, onog koje uništava i briše živote
Kome smeta generalni ton u kom se odvijao jučerašnji protest “Vidimo se na Vidovdan”, nek se seti: 28. juna 2025. godine pod pendrecima su krvarile glave jer je Aleksandar Vučić “branio” zapišani, smrdljivi vašar u koji je pretvorio Pionirski park. Nemamo druge studente koji će vam se više svideti. Ovo je jedina prilika da se oslobodimo represivnog režima, druge biti neće
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
