Špiclovi

Nisam tv manijak pa ne mogu baš da tvrdim ko je od koga prekopirao, samo primećujem da TV Pink i RTS imaju dve slične špice. Ona na TV Pinku najavljuje blok reklama i u njoj gledamo neku devojku, da ne kažem špîcu, koja nam u facu duva balone od sapunice. Ako vam se čini da je mehur od sapunice jedna cinična metafora za reklamni blok i da taj poslovični simbol kratkotrajnosti i neefikasnosti zapravo šalje obeshrabrujuću poruku kompanijama koje toj istoj televiziji uplaćuju milione sve verujući da će im se isplatiti – moraću da se bespogovorno složim s vama. Stvarno nemam šta da dodam. Te ću zato odmah preći na drugu špicu koja nosi još problematičniju i opasniju simboliku, na špicu RTS-a, takođe sa devojkom. Na prvi pogled, rekli biste da je pravljena za gluve osobe (špica, a ne špiica). Dok glas nabraja: „prvi, drugi, treći program“ devojka pantomimom, odnosno prstima, pokazuje brojeve jedan, dva i tri. E, to „tri“ devojci sreću kvari. I još ponekome, jer ta uzdignuta tri prsta, koja devojka na kraju još i nežno prisloni na srce, mnogo više priliče zakletvi Belih orlova, na primer, nego državnoj televiziji koja, doduše, za sebe lepo kaže da je nacionalna. Ali, mora li da deluje i kao da je jednonacionalna? Zar ne beše imaše u svom okrilju i programe nacionalnih manjina?

E, sad, sasvim je moguće da tri uzdignuta prsta nose neku potpuno drugačiju poruku. Možda su time zapravo hteli da poruče da „svi, svi, svi!“ treba da pohrlite na RTS i u reklamne blokove? Svi, čak i ako ne možete da se svrstate ispod tri prsta, bilo zato što imate neprijatne asocijacije, bilo zato što se drugačije deklarišete, bilo zato što odbijate da se ikako deklarišete? Svi, čak i ako očekujete da se državna institucija, dakle ona koju „svi, svi, svi!“ plaćate, nikako ne deklariše?

No, nije problem u tome što će neki klijenti, oni koji treba da plate emitovanje reklama, možda osetiti da su nepoželjni na ovoj televiziji. Niti što će neki stranci i strani investitori možda doneti neke zaključke kad vide da državna televizija sebe reklamira nedvosmisleno prepoznatljivim pozdravom. Problem je što slogan RTS–a glasi: „vaše pravo da znate sve“. Ako poverujemo sloganu, ne, pogrešno sam se izrazila – normalno je da verujemo da imamo pravo da znamo sve, nego ako poverujemo da nam državna televizija to pravo i ispunjava, onda nam se crno piše. Jer, ako smo kroz ovu troprstu reklamu saznali sve, a bojim se i da jesmo, onda više ne možemo da se pravimo blesavi i da se i dalje nadamo da stvari možda ipak nekako idu napred. Da će mikrotalasne rerne i radijatori postati kurentnija roba od ognjišta. Da poslanici neće podizati sebi plate uz obrazloženje da bi sa manjim platama bili potkupljivi (?!). Da će razne špîce i špiclovi prestati da nas ponižavaju javnim istupima. Da će pod onom jednom šljivom biti mesta i za one koji se drugačije krste, vole, misle…

Neće. Javili na RTS-u. U ime Oca, Sina i Svetoga duha. Kao i u svoje ime. I u ime onih čiji su servis. Dakle – javnosti. Znači – nas. A mi mislili da se ništa ne pitamo. Bože, al´ smo bili blesavi.