Euro jači od dolara

U vrući ponedeljak, 15. jula, na svetskim novčanim berzama vrednost eura preskočila je psihološki važnu granicu od jednog američkog dolara i nastavila da se penje, možda čak i prema kursu s kojim je paradno startovala zajednička evropska valuta, 1. januara 1999. godine, kada se za jedan euro (samo nekoliko narednih sedmica) moglo kupiti 1,17 (a nekoliko dana i nešto više) dolara. Prema sada ažurnoj kursnoj listi Narodne banke Jugoslavije, odnos srednjeg kursa eura prema dolaru (preko dinara) već je sredinom protekle sedmice dosegao paritet od 1,0116, a visinu te kote treba posmatrati u kontekstu činjenice da je proteklih 28 meseci euro bio stalno slabiji od dolara, i to često na koti od oko 0,80.

Zabrinjavajuće posrnuće dolara ne odgovara mnogima u svetu. Pre svega, ne odgovara izvoznicima nafte (dakle, i Rusiji), pa i zemljama koje žive od izvoza na dolarska tržišta (Japanu, na primer), a ni Evropa nije oduševljena što će cene njene robe u dolarskom iznosu postati nekonkurentne na većem delu svetskog tržišta. Evropsko razumevanje za akutne ekonomske teškoće Amerike lepo se vidi po iznenadnoj odgodi starta retorzivnih mera prema američkom čeliku (sa 1. avgusta na 1. septembar) zbog uvođenja taksi na uvozni čelik koje je Džordž Buš odobrio pre nekoliko meseci.

U našoj zemlji, kriza dolara ne odgovara onima koji dobijaju dolarske donacije ili plate i honorare, zatim onima koji prodaju za dolare, a kupuju za eure (takvih je malo), te onima koji su zimus svoje „devizne slamarice“ u nemačkim markama konvertovali ne u eure, već u američke dolare (računajući, valjda, da će se Evropska centralna banka u Frankfurtu nešto „preračunati“ u gužvi oko evropske konverzije nacionalnih valuta, pa naštampati nešto više novca nego što je podnošljivo).

Kako je dolar prema euru samo u proteklih sedam meseci ove godine oslabio za oko 15 odsto, može se primetiti da gubitak onih koji su čak i kod nas igrali na dolar, a ne na euro, nije mali. Na primer, oni malobrojni građani Srbije koji su nekih 100.000 nemačkih maraka konvertovali u dolare, a ne u eure, već su izgubili po jedan mali auto – što je svakako znatan gubitak. Mi ostali koji nemamo svojih deviznih rezervi, nego držimo palčeve Dinkiću i državnim deviznim rezervama, izgleda da nismo prošli loše, s obzirom na to da je guverner nedavno saopštio da su te rezerve ove godine u stabilnom rastu i da su sada narasle na oko 1,8 milijardi dolara. Verovatno je za deo ovog stabilnog rasta zaslužna srećno potrefljena devizna struktura naših državnih deviznih rezervi. Pad dolara, u načelu, trebao bi da odgovara i našim uvoznicima nafte i benzina, ali to ne znači da su naši nadležni ministri i šefovi NIS-a potpisali onakve klizne skale cene uvoza, kakve bi sada donele olakšanje i našim vozačima i našoj industriji.

Neko će reći da se pad dolara morao očekivati posle 20 godina neverovatno stabilnog svetskog prosperiteta u kome je vodeća svetska valuta izigravala vučnu lokomotivu (podsećamo da je to razdoblje u kome smo se mi zabavljali političkim krizama i građanskim ratovima). Iako je već u drugoj polovini prošle godine primećen uzlet eura prema dolaru, to se moglo tumačiti Njujorškom katastrofom od 11. septembra, tim pre što je kasnije primećen relativan oporavak dolara, naročito u vreme avganistanske ratne kampanje. Ipak, kad pogledate dijagram odnosa eura i dolara, vidite da od februara ove godine do danas dolar stalno slabi, a euro uporno jača, mada pokazatelji realnih ekonomskih tokova nisu bili baš u takvoj diskrepanci. Prema tome, ova loša vest za držaoce dolara od 15. jula, nije došla neočekivano, iako je, ne slučajno, koincidirala s naizgled iznenađujućim slomom gigantske američke telekomunikacione kompanije Vorldkom, koja je objavila bankrotstvo zbog toga što se iz knjigovodstveno naduvanog profita (čak 4 milijarde fiktive) i tekućeg prihoda nisu više mogli servisirati dugovi kompanije narasli na 30 milijardi dolara. Ovo najveće bankrotstvo jedne kompanije u američkoj finansijskoj istoriji, koje osvetljava gubitak kapitala od oko 100 milijardi dolara, dolazi posle sličnih samo nešto manjih slomova u nekim drugim američkim kompanijama (slučaj Evron, na primer) – koji su takođe bili posledica „knjigovodstvenih mahinacija“ kojima je kriza poslovanja lažno prikazivana kao uspeh menadžerskog tima (da bi se privukli novi ulagači). Uz nešto patetike mogla bi se iskonstruisati teza da je Džordž Buš Mlađi posle katastrofe od 11. septembra poslao lošu poruku svim menadžerima – da je u očuvanju američkog liderstva u svetu sve dozvoljeno i da se recesione tendencije mogu lečiti veštačkim putem, pa i „jakim optimizmom“. Londonski „Ekonomist“ čak je izneo zajedljivu opasku da je američkoj privredi bivalo sve lošije posle svake optimističke Bušove izjave. Ozbiljni analitičari sada će verovatno napisati i mnoge analize o tome kakve sve negativne posledice može imati politika niskih kamatnih stopa (one su u SAD duplo niže nego u Evropi), kao prastarog leka protiv recesije, itd..

Najviše zabrinjava okolnost da je čovek s „najskupljim izjavama“ Alen Grinspen, šef Federalnih rezervi SAD, već izjavio da posledice finansijskih skandala mogu trajati poduže. Dakle, čitajmo njegovu izjavu nešto slobodnije – kriza dolara i vrednosti akcija i nekretnina, je posledica dubljih poremećaja koji se ne mogu otkloniti nekakvim finansijskim maneurima. Ostaju oni drugi manevri. Možda će se u Bušovom političkom knjigovodstvu rat protiv Iraka, na primer, javiti kao dobar manevar za ponovno jačanje dolara.