Debelo meso

Za masovan odlazak onih koje volite i kojima posle mnogo nedostajete, skovan je prigodan ginekološko-politički eufemizam. Odliv mozgova. Nažalost, nisu smislili i prigodne super upijajuće uloške na granici niti lek koji bi taj odliv zaustavio. Valjda zato što pameti vazda imamo i za izvoz. A gde se ima, tu se i prosipa. I ne treba nama niko sa strane da nam prosipa pamet. Niti da nas nauči pameti. Ne, ne. Sve ćemo to mi sami da napravimo. Pa i gluposti. Nego kako! Naša glupost je proizvod isključivo domaće pameti!

Zato ne treba da čudi što se spot za voćni jogurt usred emitovanja pretvorio u reklamu za sok Solo fruto. Ista ideja, ista priča, osim što je u domaćoj verziji došlo do drastičnog pojeftinjenja. U originalnom spotu, devojka otvori voćni jogurt i sve oko nje se na trenutak zamrzne: i momak u navijačkom skoku sa troseda, i činija iz koje se upravo prosipaju kokice… U domaćem, druga devojka, užasno stroga i poslovna, otvori sok i, gle iznenađenja! – takođe se zamrznu ljudi oko nje. No, domaći ne bi bio domaći kad ne bi imao i titl. Tako nam spiker, valjda zbog već poslovičnog nepoverenja u domaću (a našu) pamet, lepo još i objasni šta smo gledali i natenane razloži da „postoji trenutak u kojem sve stane“. To, valjda, za slučaj da nismo ukapirali foru još u spotu s jogurtom.

Domaća pamet briljira i u reklami za 063 nagradnu igru, samo što je ovog puta u pitanju original. A, evo kako je to bilo – mladiću upadaju u sobu roditelji, sve veselo duvajući u novogodišnje trubice, a spiker nam objašnjava da „ukoliko vam je bližnji sve samo ne normalan, nemojte prerano donositi dijagnozu“, kojom prilikom na ekranu mobilnog vidimo „calling ludara“. Umesto tog ishitrenog čina, nama, gledaocima, preporučuje se da pošaljemo poruku i, kao, osvojimo auto ili bicikl. Moram da podelim sa grupom: moja pamet ne dobacuje tako daleko – da me ubijete ja i dalje nemam pojma kakve veze ima nagradna igra sa situacijom koju smo videli?! Šta – slanje poruka je radna terapija? Ili – ako ste bilmez kojeg nerviraju roditelji, sedite na bicikl i zamišljajte da ste se osamostalili?

Što me je podsetilo na jedan davnašnji pokušaj odliva mozga koji se još na samom početku devedesetih pojavio u malim oglasima lične prirode i počinjao ovako: Pravoslavna Srpkinja. Zaključivši, valjda, da je to dovoljno za reklamu, pomenuta Srpkinja je navela i svoje manje važne osobine: puši, ne voli da kuva i sprema, nije preterano bistra i malo je spora, da bi oglas završila željom da upozna bogatog muškarca koji bi je odveo u inostranstvo. Razmišljam – ako to što je pravoslavna Srpkinja nije bilo dovoljno da je neko izabere, može sad da se okuša na izborima. Za program joj više i ne treba. Kao ni tolikima.

I tako, dok smo mi odlivali mozgove, svet je slavio „brainstorming“ i moždanom olujom dolazio do najboljih rešenja. Onda su shvatili da to nije dovoljno pa su prešli na „heartstorming“ jer, kao što reče Mali princ, čovek samo srcem dobro vidi. Ali smo ih mi ipak sve prešišali i otišli još korak dalje. Odnosno – korak niže. Fetmeatstorming, bre!