Zli dusi više ne stanuju ovde

“Tvoj steg na svakom gradu je, gde ti se neko raduje”, Balaševićeve univerzalne stihove ovoga puta u Dubrovniku sam primenio na Vlahu Bogišića, hrvatskog književnika rodom iz ovog grada. Vlaha i Sanje nije bilo među drevnim zidinama nekadašnje pomorske republike, ali su nam njihove preporuke pomogle da nam boravak u Dubrovniku prođe ugodno i ne previše skupo.

Air Serbia u toku letnje sezone leti iz Beograda za Dubrovnik svakodnevno i ako kartu nabavite na vreme, let od 55 minuta je svakako najbolja opcija. Do hotela smo stigli Uberom koji je vozila šarmantna devojka iz Mostara. Cene prevoza Uberom u Dubrovniku su niže od taksija u Beogradu ‒ od Starog grada do hotela u Orašcu vožnja je za tih 15 km (20 minuta u proseku) koštala 15 evra.

Vlaho nam je za večeru preporučio restoran “Kamenice” na Gundulićevoj poljani u Starom gradu, jedno od retkih mesta u Dubrovniku koje nisu turističke zamke i u kojima se po pristojnim cenama jede dobro. Oko 20 časova sačekao nas je red od nekih 15 ljudi koji su čekali da se oslobodi jedan od stolova u bašti pored spomenika slavnom hrvatskom književniku po kojem je ovaj trgić dobio ime.

Bili smo gladni, pa smo otišli u takođe pristojnu konobu “Pupo”. Te večeri Srbija je igrala protiv Engleske na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Skrenuo sam pažnju Sandri da nije baš najpametnije glasno navijati za Srbiju u bašti u centru Dubrovnika. Međutim, konobarica iz Bijelog Polja glasno je navijala za Srbiju, kao i vlasnik konobe, rođeni Dubrovčanin, pa je par gostiju iz Engleske koji su se zatekli u bašti ‒ ostalo usamljeno. Na kraju nije bilo previše razloga za slavlje kada je o rezultatu utakmice reč, međutim, olakšanje je donela spoznaja da biti srpski turista u Dubrovniku više i nije tako neobično.
Ekavica se čula na svakom koraku, iz usta gotovo svakog drugog konobara, a čini se da ni gosti iz Srbije nisu više retkost. Od desetak vožnji Uberom većina vozača bili su lokalni momci u dvadesetim, kakvi su obično najradikalniji svuda u regionu, međutim, nismo osetili ni trunku nelagode. Svi odreda su hvalili provod u Beogradu i Novom Sadu i kukali na turiste sa kruzera “koji ništa ne troše a prave gužvu”. I da, na dočeku Nove 2024. godine na Stradunu pevao je ‒ Zdravko Čolić.

Narednog jutra, konobar na plaži našeg hotela pozdravio me je sa: “Evo ga onaj naš što ga gledamo u Jutarnjem programu na K1!”. Pitao sam ga odakle njemu K1 u Dubrovniku; odgovorio je da je iz Trebinja gde se u kablovskoj nalaze kanali iz Srbije. Ovog leta sam širom regiona stekao predstavu da se mnogo više nego ranije konzumiraju televizijski sadržaji iz susednih republika. Da uprkos težnjama političkih “elita” da narode drže “u rovovima”, obični ljudi sasvim normalno putuju, rade i konzumiraju sadržaje iz celog regiona.

Još jedna Vlahova preporuka bio je Arboretum Trsteno, najstariji spomenik pejzažne arhitekture u Hrvatskoj i jedini arboretum na hrvatskoj obali Jadrana. Nalazi se u mestu Trsteno, 19 km severozapadno od Dubrovnika, svega 3 evra Uberom od hotela. Hteo sam da idem biciklom, ali su me odgovorili ‒ magistrala je jako uska i prometna, a paraleni put kamenit i pun poskoka, pa je epizoda “Biciklom kroz Dalmaciju” ovog puta izostala.

Arboretrum je osnovan 1948. na prostoru renesansnog letnjikovca sa vrtom, na imanju koje se od kraja 14. veka nalazilo u vlasništvu dubrovačke plemićke porodice Gučetić-Godze. Godine 1949. zaštićen je zakonom kao spomenik prirode. Prostire se na površini od približno 25 hektara i na tom prostoru objedinjuje nekoliko celina: renesansni park sa letnjikovcem, neoromantičarski park s kraja 19. i početka 20. veka, stari maslinjak i prirodnu vegetaciju šume i makije, sa priobalnim stenama.

U okviru kompleksa arboretuma, osim letnjikovca, nalaze se i kapela Sv. Jeronima iz 17. veka, stara presa za masline, akvadukt iz 15. veka i barokna fontana s Neptunom i nimfama, sagrađena 1736. Zajedno sa bogatim biljnim fondom koji čini 465 gajenih i 510 samoniklih vrsta, Arboretum Trsteno na jedinstven način sjedinjuje prirodnu i kulturnu baštinu. Nadležnost nad Arboretumom danas ima Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti.

Parkovski kompleks, od koga je kasnije nastao Arboretum, nastao je krajem 15. veka kada je 1494. dubrovački vlastelin Ivan Marinov Gučetić-Godze na svom poljskom imanju podigao letnjikovac sa parkom. Letnjikovac i park ubrzo su postali središte humanističkog i kulturnog života Dubrovnika i za njih su vezana mnoga poznata imena kulturne istorije Dubrovnika. Između ostalih, tu je boravila i poznata dubrovačka pesnikinja i lepotica Cvijeta Zuzorić, a tokom 16. veka na ovom imanju je poznati filozof i humanista Nikola Vitov Gučetić napisao brojna filozofska dela i rasprave.

Krajem 19. i početkom 20. veka na imanju se gradi još jedan park, prostorno odvojen od renesansnog vrta, uređen u tada modernom pejzažnom stilu. Izgradnja samog letnjikovca završena je 1502. Zgrada je zidana u renesansnom stilu, ali je to prvobitno zdanje srušeno u zemljotresu koji je pogodio Dubrovnik i okolinu 1667. Na njegovom mestu sazidano je novo, koje se i danas tu nalazi.

Na prostoru Arboretuma snimane su brojne scene iz popularnog serijala Game of Thrones, američke produkcijske kuće HBO. Jedinstveni vrt sa letnjikovcem, akvadukt, mlinica, barokna fontana sa skulpturama Neptuna i nimfi i vidikovac sa pogledom na more i ostrva stvorili su neponovljivu prirodnu scenografiju King’s Landinga.

Dani su bili tako vreli da smo odustali od svih drugih planiranih dnevnih izleta na otoke oko Dubrovnika i vreme provodili na plaži, a večeri u Starom gradu. Predveče, kada se raziđu turisti sa kruzera i oni koji dolaze u dnevne ture autobusima, Dubrovnik postaje sasvim pristojno mesto za šetnju dok iznad vas lete i cvrkuću na stotine lastavica.

Kada se popnete Jezuitskim skalama do Crve Sv. Ignacija, na kraju pjace u prostranom dvorištu nalazi se restoran “Ruđer”. Odlično domaće vino i ukusna jela po pristojnim cenama. Preporuku za restoran dala mi je Severina Miletić čiji je čukundeda Svetozar kupio krajem 19. veka stan tu, par koraka dalje. Fascinantno je kako je gotovo vek i po kasnije stan ostao u rukama porodice, niko se nije propio i prokockao, nijedna država ga nije oduzela.

Dok odlazimo iz Starog grada poslednje večeri, negde kod Orlandovog stuba pažnju nam privlači zaglušujuća buka koju pravi osmorica starijih muškaraca obučenih u lokalne narodne nošnje. Dolaze iz Župe Dubrovačke, unajmila ih je Turistička zajednica grada da par puta mesečno prodefiluju Stradunom. Pevaju i okreću čegrtaljke, ili kako se ovde kaže ‒ škrebetaljke, kojima rasteruju “zle duhe”.