Zaboravljeni grad

Bio je vreo julski dan i ja sam, preznojen, vukao svoje teške torbe po beogradskom aerodromu. Očekivao sam da će me neko sačekati i odvesti u grad, barem sam ja to u jednom pismu zatražio od mojih domaćina. I zaista, jedan čovek mi je prišao i doviknuo na lošem engleskom: „Mister! Ti iz Turske! Ajd’ sa mnom.“ OK, to je znači osoba koja je poslata da me dočeka, pomislio sam i bez puno razmišljanja zaputio se sa stvarima ka njegovom taksiju. Na moje iznenađenje on me je povezao do parkinga na autoputu gde se zaustavio pitajući me: „Dakle, kuda da idemo?“ Bio sam šokiran. Ko je u stvari ovaj čovek? Gde sam dospeo? Gde je centar grada? Dovezao me je na mesto gde se grad ne vidi ni na horizontu. U tom trenutku počela je da me hvata panika i pomislio sam da sam se uvalio u veliku nevolju.

To su bile moje prve impresije po dolasku u Beograd. Pitao sam ga o časopisu u koji sam se zaputio, on je okrenuo nekoliko brojeva telefona, rekao mi da se malo strpim i onda mi zatražio 50 DM za vožnju i za telefoniranje. Najpre sam odbio da mu bilo šta platim, no on je počeo da diže glas i, kako sam se nalazio na vrlo nesigurnom mestu, moja odlučnost je popustila te sam mu dao novac. Po mom mišljenju on je bio pravi gusar, a tetovaža (gusara) na njegovom ramenu predstavljala je ironičan autoportret.

Već je padalo veče i on me je odbacio do najbližeg drumskog svratišta u mestu za koje sam saznao da se zove Surčin. Za divno čudo, ispostavilo se da gazda odlično govori engleski i da je veoma gostoljubiv. Pokazao mi je čist krevet i rekao da mogu tu da spavam i jedem besplatno dok se ne snađem. „Čuvaj pare, dečko. Ovde niko nikad nije platio za spavanje. Naplaćujemo samo hranu i benzin“, rekao mi je. Hrana je bila odlična, a budući da sam Musliman, gazda je naredio kuvarima da mi spremaju jela bez svinjetine. Sutradan me je svojim kolima odvezao do centra grada gde se nalazi redakcija lista „Vreme“.

SAVETI ROĐAKA: Osnovni razlog za dolazak u Beograd je moja ambicija da postanem novinar. Kao 22-godišnji student imao sam ogromnu želju da svoju letnju praksu obavim negde izvan Turske, a Beograd je delovao kao najinteresantnije mesto. Poslao sam imejl redakciji „Vremena“ i dobio odgovor da mogu da dođem i provedem nekoliko nedelja kao volonter. Bio sam oduševljen i tu radost mi nisu kvarili ni moji rođaci i prijatelji svojim uspaničenim komentarima: „Ti nisi normalan! Zašto, za ime Boga, ideš u zemlju gde se vodi rat?“ Kao i većina ljudi u Turskoj, oni su naprosto bili ubeđeni da se na celoj teritoriji Jugoslavije razbuktava rat između Srba i Albanaca. Osećao sam obavezu da razjasnim taj nesporazum i zaista sam želeo da dođem na praksu u Beograd koji je, po meni, miran kao bilo koji švajcarski gradić.

No, da bih počeo da uživam u lepotama grada i obavezama koje mi je nametala praksa, trebalo je prvo da se pobrinem za smeštaj. Koleginica iz „Vremena“, koja je odlazila na odmor, ponudila mi je da desetak dana provedem u njenom stanu, dok ne nađem nešto drugo. To je ujedno bio moj prvi „novinarski“ zadatak, posmatranje Beograda iz ugla stranca koji je tu prvi put i traženje jeftinog smeštaja.

Pre nego što sam došao u Beograd, već sam pokušao da pitanje smeštaja rešim pomoću interneta, ali sam nailazio samo na hotelsku ponudu sa najnižom cenom od 50 DM za noć. Uz to, Jugoslavija ima vrlo neobičan sistem naplaćivanja koji sprečava da Beograd postane turistički grad budući da stranci smeštaj plaćaju duplo skuplje u odnosu na jugoslovenske državljane. Pri tom, bila je tek sredina jula, a ja sam planirao da ostanem do kraja avgusta sa 450 DM u džepu.

FUDBALSKA GROZNICA: Najpre sam se zaputio u turist-biroe, kako mi je sugerisano. Svuda sam se predstavio kao strani student koji je došao da volontira preko leta u beogradskom listu i pitao mogu li mi naći neki jeftin smeštaj. Na moje iznenađenje, u većini turist-biroa jedva da bi se našao neko ko pristojno govori engleski i svi su me upućivali na iste, već pomenute, meni skupe hotele.

Kao i većina ljudi u Turskoj, zagriženi sam ljubitelj fudbala koji sanja da sretne poznate fudbalere, voli da kupuje dresove i ide na utakmice. Za mene je Jugoslavija simbol velike fudbalske nacije, tako da sam uporedo sa traženjem smeštaja obilazio i radnje sa sportskom opremom u potrazi za dresom jugoslovenske reprezentacije. To bi za mene bio najlepši suvenir iz Beograda, a naročito sam bio zainteresovan za dres Nikole Lazetića, najmlađeg i najpopularnijeg jugoslovenskog fudbalera u Turskoj kome svi proriču veliku fudbalsku budućnost. Kako je on tek počeo da igra za reprezentaciju, njegov dres nije baš lako naći, tako da sam ulazio u svaku radnju koja mi se našla na putu. U jednoj sam video mnogo postera turskih timova, a na moje interesovanje prodavac mi se predstavio kao brat Radeta Zalada, nekadašnjeg velikog golmana Partizana i istanbulskog Bešiktaša. Pozvao me je da ostanem u radnji jer Rade samo što nije stigao. I zaista, nije prošlo mnogo, a u radnji se pojavio jedan od heroja mog detinjstva. Ljubazno mi se obratio na turskom i proveli smo neko vreme u prijateljskom razgovoru. Za mene je bilo fascinantno da sam u Beogradu naišao na ljude sa sličnim interesovanjima sa kojima sam mogao da razgovaram na maternjem jeziku. Zalad mi je rekao da redovno odlazi na Partizanov stadion i pozvao me je da mu se nekom prilikom pridružim što sam, razumećete, prihvatio sa najvećim oduševljenjem.

NOVI PRIJATELJI: Iako mi je smeštaj bio izuzetno komforan, hvatala me je nervoza jer je uskoro trebalo da se preselim. Pomislio sam da, kao student, možda najpre mogu da se smestim u neki od studentskih domova. Najpre sam otišao u „Lolu“, ali su mi tamo rekli da ne izdaju sobe u tu svrhu i preporučili da odem u dom „Rifat Burdžević“. U „Burdževiću“ su mi pokazali prelepu sobu, ali mi je cena od 600 DM za mesec dana bila previsoka. Otišao sam u Studentski grad gde je smeštaj za strance bio znatno jeftiniji (300 maraka mesečno), ali za mene ipak skup. Tamo su mi objasnili da uz pismenu saglasnost Saveza studenata, koju bih mogao da dobijem kao student na praksi, cena može biti i duplo niža, ali još uvek znatno veća od cene koju preko leta plaćaju domaći studenti (oko 35 maraka). Srećom, dok sam tražio Studentski grad, upoznao sam kolege koji tamo žive i koji su mi rekli da dobar a jeftin smeštaj u Beogradu može da se nađe i privatno. To se pokazalo kao najbolje rešenje, budući da sam posle vrlo kratkog traženja uz njihovu pomoć došao do sobe u centru grada gde je spavanje sa hranom za mesec dana koštalo 150 maraka. U stanu žive starija gospođa i njen odrasli sin, koji su ranije odlazili u Tursku i čak mogu da se sporazumevaju na turskom. Ipak, zaključio sam da stranac u Beogradu da bi se lepo smestio mora imati ili puno sreće ili puno para.

Sa rešenim problemom smeštaja krenuo sam da bazam gradom sa prijateljima koje sam upoznao u Studentskom gradu. Išli smo na Kalemegdan, istorijski spomenik iz vremena kada su ovim gradom vladali Turci. Iznenadio sam se da tamo ima veoma malo turista. U gradu sam naišao na još nekoliko spomenika iz turskih vremena i povremeno sam imao utisak kao da se nalazim u nekom neobičnom gradu u svojoj zemlji. U Beogradu ima mnogo tragova turske kulture, a bio sam nemalo iznenađen kada sam ustanovio koliko je turskih reči preživelo u srpskom jeziku do današnjih dana.

Ali, moj život u Beogradu imao je i težu stranu. Najveći problem bila je ishrana. Na svim mestima gde se moglo jesti jeftino provlađivala su jela od svinjetine, koja nisam mogao da jedem. Čak i vegeterijanske pice često se prave na svinjskoj masti, što je isključivalo i jeftine pekare. Kad god bih u mesari tražio teletinu, pokazivali bi mi meso koje meni nije ličilo na teletinu kakvu mi jedemo u Turskoj. Još gore, juneća salama koju sam jednom prilikom kupio uopšte nije imala ukus junetine. Tako sam uglavnom jeo ribu i piletinu, sve dok nisam otkrio da pored jedine džamije u Beogradu, Bajrakli džamije, postoji mesara koja prodaje meso u skladu sa islamskom tradicijom. Nakon toga meso sam kupovao samo tu.

VEKOVNO NASLEĐE: Pre nego što sam došao u Jugoslaviju, prijatelji su mi skretali pažnju da nipošto ne otkrivam svoj identitet zbog vekovne mržnje između Srba i Turaka. No, situacija u Beogradu bila je sasvim obrnuta. Gde god sam se predstavio kao Turčin, nailazio sam na veliko razumevanje i ljubaznost domaćina tako da sam se u Beogradu osetio bezbednije nego u nekim delovima Istanbula, na primer. Za vrlo kratko vreme sreo sam dosta ljudi i stekao prijatelje. Išli smo na žurke, izlazili uveče, šetali uz reku. Osetio sam da kao običan čovek iz Turske mogu sasvim dobro da se razumem sa običnim ljudima iz Jugoslavije, što našim političarima nikako ne uspeva.

Primetio sam da Turci i Srbi imaju vrlo sličnu sudbinu: Zapad i na jedne i na druge gleda kao na varvare iako imamo 12 vekova stare kulture. Srpski istorijski spomenici potpuno negiraju ove predrasude. Hram Svetog Save napravljen je pod vizantijskim uticajem koji je ostavio velikog traga i na tursku arhitekturu, a posebno mi je bilo zanimljivo koliko podseća na džamije u Turskoj, naravno nema minareta.

Nekoliko dana nakon mog susreta sa Zaladom ponovo smo se našli da bismo otišli na Partizanov stadion. Proveo me je kroz ceo kompleks, od terena do administrativnog dela, i gledajući slike fudbalera iz osamedesetih zaključio sam da su svi najbolji jugoslovenski fudbaleri koji su tada igrali u Turskoj zapravo bivši igrači Partizana.

BUVLJAK: Jedno od zanimljivijih iskustava bila je poseta buvljaku na Novom Beogradu. Cene na tezgama bile su znatno niže nego u prodavnicama i stoga je tamo bila velika gužva. Drugi razlog za gužvu bile su mlade prodavačice koje su mi više ličile na manekenke i za koje mi je rečeno da su tu da bi privukle što više kupaca, očito uspešno. Međutim, pored mladih video sam i mnogo starijih ljudi od sedamdeset pa i osamdeset godina koji su prodavali stvari od kojih teško da su mogli da zarade dovoljno za život.

Pored buvljaka je mnogo betonskih zgrada i solitera za koje su mi rekli da su izgrađeni u vreme komunizma i koji predstavljaju spomenike toj epohi. Danas su u potpunoj kontradikciji sa siromaštvom koje se očitava na nekima od obližnjih tezgi.

Tezge su neizbežne čak i u Bulevaru Kralja Aleksandra iako ulica vrvi od brojnih prodavnica. Zapravo, situacija je slična onoj koju smo mi u Turskoj imali početkom osamdesetih. U tim godinama Turska je prolazila kroz tešku tranziciju od socijalno orijentisane do liberalne ekonomije, slično onome kroz šta Jugoslavija prolazi danas. Gotovo celu deceniju većina ljudi u Turskoj živela je od ulične prodaje. Početkom devedesetih situacija se konačno popravila i ekonomija je postala stabilnija.

TURSKA ROBA: Obilazeći tezge i prodavnice naišao sam na mnogo proizvoda iz Turske, naročito kvalitetne odeće. Ono što me je iznenadilo bile su cene, znanto više od onih koje mi plaćamo u Turskoj. Na primer, kvalitetno muško odelo poznate turske marke Sarar ovde košta 400 dolara, dok se u Turskoj isto takvo može kupiti za 70 dolara.

Po dolasku u Beograd najpre sam obišao ruševine zgrada nastale tokom NATO bombardovanja. Zapravo, planirao sam da obiđem ova mesta mnogo pre nego što sam došao u Beograd. Svi u Turskoj misle da je Beograd tokom bombardovanja sravnjen sa zemljom. Sasvim suprotno, imao sam prilike da se uverim da je u Beogradu srušeno samo nekoliko zgrada i veoma me je zanimalo koje su to zgrade. Zato sam se najpre uputio tamo, kako bih ih fotografisao i pokazao prijateljima iz Turske, uz ostale predivne slike grada koje sam takođe snimio kao dokaz da se ovde sasvim normalno živi.

Kako sam mogao da primetim čitajući grafite po gradskim zidovima, reklo bi se da se ovde vodi slična borba protiv korupcije i kriminala kao i u Turskoj. Grafiti su izuzetno duhoviti iako objašnjavaju svu ozbiljnost situacije. Ovde sam shvatio da se najbolji humor neguje upravo u zemljama koje su prošle kroz političku represiju i nepravde. Natpis koji kaže „Lažu, kradu, baš sam ljut“ gotovo identičan postoji i u Turskoj.

Beograd za mlade turiste: biljožderska mućkalica

Indijci, Italijani, Brazilci, Japanci, sve mahom mladi ljudi, studenti, koji su putujući egzotičnom istočnom Evropom do sada obično zaobilazili Beograd, ovog leta odlučili su da svrate u taj izbombardovani, postmiloševićevski i uopšte turistički interesantan grad, pa je potez da se Dom učenika ¨Jelica Milovanović¨ preko leta pretvori u hostel za mlade ispao kao poslovno isplativ – od sto kreveta trenutno je popunjena skoro polovina.

Uopšte, ovaj youth hostel zadovoljava sve atribute koje jedan hostel ovog tipa treba da ima – pristupačna cena od 14 DM po noćenju, nalazi se u Krunskoj ulici, dakle samom centru grada, ima lavabo i tuš-kabinu u svakoj sobi (toaleti su spratni) i ono što je najbitnije pristojno uređene sobe. Nažalost, radi samo od kraja juna do kraja avgusta, pa na jesen Beograd opet ostaje bez ovakvog tipa turističke ponude. Nekada je hotel ¨M¨ jedan deo svojih soba izdavao pod imenom hostela za mlade, ali po ceni od 20 dolara za noćenje, no to su već odavno prestali da rade.

STUDENJAK: Jeftinija varijanta i sa toaletima u sobama je iznajmljivanje sobe u Studentskom gradu, gde noćenje za domaće goste košta 150, a za strance 300 dinara. Po rečima Bojana, privremenog recepcionera, inače studenta, ove godine u 3F bloku imaju ¨tonu¨ gostiju. Kao i hostel ¨Jelica¨, izdavaće sobe za ove namene samo do kraja leta.

Neke od alternativa za budući smeštaj mladih turista iz inostranstva u toku godine su hoteli niže kategorije, na primer hotel ¨Rapel¨ gde noćenje u jednokrevetnoj sobi košta 992, a u dvokrevetnoj 1400 dinara. Jeftinije prenoćište može se naći po motelima, pa tako noćenje u ¨Lipovičkoj šumi¨, isključivo na francuskom ležaju, iznosi od 552 do 652 dinara. U slučaju da imate kamp-kućicu u obližnjem ¨Vladinom gaju¨, troškovi po danu iznosiće jednu nemačku marku, a zakup mesta za kamp-kućicu ili improvizovani objekat slične namene preko cele godine je 50 DM.

KAMPOVI: Od pet kampova koji su nekada postojali u Beogradu danas ne radi niti jedan. Za ovih deset godina sve je devastirano i uništeno. U Pionirskom gradu pate se tu smeštene izbeglice i radnici ovog preduzeća, i jedni i drugi su tokom ovih godina postali socijalni slučajevi. Radnici bi da izbace izbeglice, pozvali su i policiju da ih nasilno izbaci, ali se oni nakon dva do tri dana vrate nazad, jer nemaju kud.

Najjeftiniji način prehrane za strane studente je prodavnica – nakupuju konzerve, salame, sireve i salate, pa to pripremaju u sobi. Druga alternativa u kategoriji jeftine prehrane jesu svuda načičkane pekare i kiosci. Vegetarijanci tu već imaju problem. Iako će vas prodavačica u pekari ubeđivati da je burek spremljen na ulju, gotovo svi proizvode peku na svinjskoj masti. Rešenje što se pekara tiče jeste Aurelio na Trgu republike sa odličnom ponudom zdrave vegi-hrane. Situaciju po restoranima najbolje oslikava rečenica jednog konobara: ¨Šta imamo za biljoždere?!! Pa nešto ćemo da smutimo, krompir, salata, pečurke.¨ Drugim rečima, posle zatvaranja makrobiotičkog restorana Klub KP u Beogradu ne postoji vegetarijanski restoran. Ipak, za sve mlade strance koji ne vole pihtije (meat mold jelly) ili sarmu (stuffed sauerkraut leaves) u većini restorana izađu u susret i improvizuju neko domaće jelo bez mesa.

TELEFONIRANJE: Za komunikaciju telefonom najjednostavnije i naravno najjeftinije rešenje su halo-kartice i halo-govornice koje su odskoro prisutne i dobro postavljene u svim delovima grada. Pristup internetu nije problem, internet kafea ima dovoljno, dobro rade, a sat vremena pristupa globalnoj mreži naplaćuje se 65 dinara.

Čak i da imate međunarodnu vozačku dozvolu, iznajmiti auto preko neke od rentakar agencija staje pravo bogatstvo. Zadovoljstvo korišćenja domaćeg juga u periodu od mesec dana košta 1000 DM, a francuskog pežoa 106 -1700 DM. Prevoz taksijem za strance može biti veoma skupa varijanta, pa je, iako ne isuviše komforan i prijatan, gradski prevoz za sedam dinara najbolji način za upoznavanje Beograda i mentaliteta njegovih stanovnika.

Ono što se ni u jednoj varijanti ne isplati jeste razboleti se. Dobro, to još i nekako, ali molite Boga da ne dođe do zubobolje. U državnoj ambulanti, samo ako je u pitanju urgentan slučaj, stranac može da izvadi zub uz ¨minimalnu nadoknadu¨, a od lečenja zuba nema ništa. Jedan pregled u zdravstvenoj ustanovi naplaćuje se 100 dinara, a vađenje krvi i slične labaratorijske pretrage obično ne prelaze 20 DM.