Tamna strana Mundijala

Istorija svetskog fudbalskog prvenstva puna je senki raznih vrsta, od velikih sudijskih grešaka i favorizovanja određenih selekcija, obično domaćina, do odabiranja pogrešnog scenarija ili, u najmanju ruku, pogrešnog vremena za organizovanja Mundijala poput Italije 1934. ili Argentine 1978. Hroničari kažu da je još na prvom šampionatu sveta 1930. u Urugvaju domaćin izjednačio protiv Jugoslavije u polufinalu tako što je neki policajac iza gola vratio loptu iz gol-auta u igru i direktno „asistirao“ urugvajskom igraču za gol. Ceo šampionat 1934. bio je u znaku Musolinijeve Italije; polemika o vodećem golu Engleza u produžetku finalnog meča 1966. s Nemcima i danas traje; Argentina je 1978. otišla u drugu fazu zahvaljujući 6:0 protiv Perua, baš koliko je trebalo; u Španiji 1982. penal koji je suđen za domaćina u meču s Jugoslavijom antologijski je primer pomoći domaćinu (faul je bio bar metar ispred šesnaesterca); u Meksiku 1986. sudije nisu videle gol rukom koji je Maradona dao Englezima. Našlo bi se još primera, ali ni na jednom šampionatu sveta nije bilo toliko akumuliranih grešaka, toliko previda, nikada se kao sada čitave nacije nisu toliko uzbuđivale, nervirale i identifikovale sa svojim fudbalskim selekcijama koje su bile žrtva grešaka i sudijskih nepravdi. Čitava Italija digla se protiv Fife zbog suđenja Ekvadorijanca Bajrona Morena u meču s Južnom Korejom i grešaka u prethodnim mečevima, a italijanska državna televizija RAI najavila je zvaničnu tužbu zbog materijalnih gubitaka koje je pretrpela preranim i nezasluženim ispadanjem azura. Jedan desničarski poslanik podneo je u Rimu privatnu tužbu protiv Fife „zbog zavere njenih čelnika protiv Italije“ i, za divno čudo, tužba je odmah prihvaćena iako se zasad odnosi na „nepoznate počinioce“. U Španiji nema sličnih najava, ali se baca drvlje i kamenje, igrači su u ponedeljak popodne u Madridu dočekani kao sportski heroji; klicalo im se: „Šampioni šampioni“, pravo s aerodroma otišli su u carsku palatu Sarsuela gde je kralj Huan Karlos priredio prijem i pokušao da uteši selektora Kamaća i igrače. Predsednik španske federacije Hose Marija Viljar, inače potpredsednik Fife, podneo je ostavku na članstvo u njenoj Sudijskoj komisiji, ali bi njegov gest imao mnogo veću težinu da ga je napravio bar posle meča Italija–Koreja, a ne u trenutku kad je bila pogođena njegova zemlja.

KRATKO PAMĆENJE: Problem suđenja nesumnjivo postoji i, nažalost, već je obeležio ovaj Mundijal, ali je problem i u tome što se velike fudbalske zemlje uzbude samo kada mač nepravde pogodi njih. Nijednom Italijanu nije palo ni kraj pameti da, recimo, bar jednom rečenicom podseti na finale Evropskog prvenstva 1968. u Rimu kada je Italija izborila pravo na novi finalni meč protiv Jugoslavije isključivo zahvaljujući sramno pristrasnom suđenju Švajcarca Gotfrida Dinsta. Od svih španskih medija samo sam u jednom našao rečenicu koja je podsetila na uslugu koju je Špancima 1982. u meču s Jugoslavijom učinio danski sudija Sorensen. Sada su se italijanski i španski sportski listovi, nesumnjivo najjači i najuticajniji u Evropi (uz „L´equipe“) udružili u nameri da razotkriju sva prljava zbivanja iza scene na kojoj je Fifa.

Na meti njihovog istraživanja našao se doktor Čung Mong-Jon, potpredsednik Fife i predsednik korejske fudbalske federacije. Čung Mong-Jon je istovremeno član korejskog parlamenta još od 1988, a na narednim predsedničkim izborima pokušaće da sruši sadašnjeg šefa države Kim-Dae-Junga. Nesumnjivi organizacioni i još veći sportski uspeh Koreje biće veliki adut u predizbornoj kampanji. Čung Mong-Joon je takođe jedan od kopredsednika Organizacionog komiteta Mundijala 2002, ali je njegova najveća i najvažnija funkcija ona koju ima u firmi Hundai: on je generalni direktor a firma je, inače, vlasništvo njegove familije. Hundai je jedan od sponzora Mundijala, za šta je u Fifinu kasu uplatio 100.000.000 dolara.

Poznavaoci prilika kažu da je njegova uloga bila ključna u Fifinoj odluci da Japan i Koreja zajedno organiziju Mundijal 2002. iako je „sve bilo gotovo“ da domaćin bude samo Japan. Evropski članovi Izvršnog komiteta Fife naglo su promenili stav i doneli odluku o dvojnoj organizaciji. Iz analize činjenica koje se sada polako slažu u veliki mozaik, saznaje se da je Hundai nedavno potpisao milionski (dolarski) ugovor s nemačkim automobilskim koncernom Dajmler-Krajsler. Ima li to neke veze s glasovima Azijata prilikom odlučivanja o organizatoru Svetskog prvenstva 2006. (koje su dobili Nemci) iako je favorit bila Južna Afrika jer joj je Blater obećao taj Mundijal ?

Doktor Mong-Jon nije Blaterov čovek, mnogo je bliži Lenardu Johansonu, predsedniku Uefe koji je bezuspešno pokušao da spreči Blaterov reizbor na Kongresu uoči Mundijala. U jednom intervjuu za australijsku televiziju uoči Mundijala doktor Čung Mong-Jon teško je optužio Blatera za manipulaciju fondovima, ali Blater je preživeo zahvaljujući, pored ostalog, i javnoj podršci Hosea Marije Viljara, predsednika Španske federacije koji sada demonstrira podnošenjem ostavke i priča kako je imao utisak da ni pet golova ne bi bilo dovoljno Španiji da prođe Koreju. Nesumnjivo se radi o sposobnom čoveku, s mnogo šarma i inteligencije, ali njegova ogromna moć pretvorila ga je u „vlasnika“ Južne Koreje. On sada ima dobre izglede da ciklus zaokruži izborom za predsednika države jer je sadašnji predsednik na dnu popularnosti zato što su mu dva sina u zatvoru zbog korupcije.

ADIDAS PROTIV NAJKIJA: U raznim špekulacijama pojavljuje se i teza da je Fifa bila zainteresovana za to da se u finalu nađu Brazil i Nemačka, dve reprezentacije koje su ukupno sedam puta bile svetski prvaci a da se nikada nisu srele u finalu. Bio bi to istovremeno i sudar dvaju vodećih proizvođača sportske opreme: Adidasa (Nemačka) i Najkija (Brazil). Pre četiri godine u Francuskoj Adidas, koji je tada obukao Francusku, odneo je pobedu, „Najki“ čeka revanš. Iz činjenice da Italijan Pjerluiđi Kolina nije bio određen da vodi nijedan polufinalni meč izvlačio se zaključak da bi mogao da sudi finale, što se Brazilcima unapred nimalo nije svidelo jer je Kolina Adidasov maneken!

Bilo kako bilo, u finišu 17. šampionata sveta najmanje se govorilo o fudbalu. Na jednoj strani bili su sigurni Brazil (jedini s pet pobeda) i srećna Nemačka (provukla se protiv SAD, delimično zahvaljujući i sudiji koji nije video penal za Amerikance), na drugoj na svakom koraku favorizovani Korejci koji trče kao navijeni i iznenađujuće dobri Turci koji su konačno ubrali plod dugogodišnje velike investicije u fudbal. Senegalcima je nedostajao dah da završe kako su počeli, Englezi su i s čovekom više delovali nemoćno protiv talentovanijih i tehnički neuporedivo boljih Brazilaca, a Španija je propustila istorijsku priliku, mada je, ruku na srce, debelo oštećena isto kao i Italija koja je ispraćena kući još u osmini finala. Možda finiš šampionata bar malo popravi blamažu koju su režirale sudije, ali čini se da će Japan i Južna Koreja ostati zapamćeni kao organizatori svetskog prvenstva s najviše senki.