Krajnji zaključak druženja, koji je donet na inicijativu Ujedinjenih nacija, NBA lige i Fibe, bio je da bi klinci sa jugoslovenskih prostora najviše voleli da mogu mirno da "pikaju-basket-u-kraju", da se eventualno bore za jedan čoko-moko i da ne moraju da trpe nuspojave Osme sednice
Tokom trodnevnog NBA kampa, koji je na neutralnom terenu pod nazivom „Košarka bez granica“ okupio pedeset najtalentovanijih mladih košarkaša iz bivše Jugoslavije, novinari su Kukoču, Divcu i ostalima postavili bezbroj pitanja osim jednog: „Da nije bilo plavih šlemova (Ujedinjenih nacija) i Amerikanaca (NBA), da li bi se ova i ovakva manifestacija uopšte održala?“ Ipak su ovog puta predstavnici medija, koji su zbog straha organizatora od provokacija bili jedini autorizovani da prisustvuju kampu, preozbiljno shvatili upozorenje NBA zvaničnika sa samog početka: „Bez politike, molim.“ Uostalom, nezvanični ciljevi kampa bili su da se deca sretnu sa svojim NBA idolima južnoslovenskog porekla i da se podsete da smo nekad živeli svi zajedno, odnosno da je to svakako moguće kad bi se pitali sportisti i ostali zdravi mozgovi.
Krajnji zaključak druženja, koji je donet na inicijativu Ujedinjenih nacija (tj. Adolfa Ogija, bivšeg predsednika Švajcarske i savetnika Kofija Anana), NBA lige i Fibe, bio je da bi klinci sa jugoslovenskih prostora najviše voleli da mogu mirno da „pikaju-basket-u-kraju“, da se eventualno bore za jedan čoko-moko i da ne moraju da trpe nuspojave Osme sednice. Uostalom, većina učesnika kampa je i rođena ’88/’89. godine, međusobno su se otežano sporazumevali (naročito Janez i Ljupče), ali su svesni da smo oduvek, zajedno s braćom nigerima, igrali najbolji basket na svetu.
Ovog puta američki entuzijazam i pragmatičnost zaslužuju veliku pohvalu, jer je „košarkaški Dejton“ okupio najveće talente iz bivše Jugoslavije (po desetoricu iz Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i SR Jugoslavije), izmešao ih međusobno, naterao da žive zajedno na terenu i van njega i na kraju upoznao s NBA zvezdama. Međutim, skup u Giradi, prelepom sportskom centru familije Beneton, nije bio samo košarkaški kamp jer su psiholozi Ujedinjenih nacija usput održali predavanja o drogi, sportskom liderstvu, zdravom životu itd. oprezno zaobilazeći delikatne političke teme. Toni Kukoč je podvukao da za kratko vreme na kampu mladi košarkaši ne mogu naučiti nove poteze i finte, ali mogu da prošire vidike i obogate svoju ličnost. „Važno je da zaborave na sve traume iz bliske prošlosti i da se opuste u normalnim uslovima. Važno je da ne padnu u zamke poroka jer sam lično poznavao deset većih talenata od sebe od kojih su trojica mrtvi zbog uživanja droge, dvojica su invalidi a ostali taksiraju u Splitu“, rekao je Kukoč.
Organizatori su se trudili da se učesnici ugodno osećaju, zvaničan jezik na kampu postao je srpskohrvatski pa su prevodioci sve vreme morali da rade za malobrojne strance (Amerikance i Italijane). Briljantna je bila ideja da se deca izmešaju odnosno grupišu u američke NBA timove (Bikovi, Šumski vukovi, Kraljevi itd.) umesto da igraju nacija protiv nacije. Neki od malobrojnih novinara nisu uspeli da se suzdrže pri atraktivnom potezu pojedinih klinaca i rečima „ovaj je naš“ tražili pogled ostalih sa tribina. Toliko je atmosfera bila opuštena, da je „najprovokativnije“ na kampu bilo pitanje sarajevskog izveštača u vezi s Divčevim navodnim pismom „Politikinom zabavniku“ u kojem se, kao trinaestogodišnjak, žali na svoj preterani rast. Rigidna NBA organizacija s poteškoćama je shvatala da nepozvani jugovići uvek imaju „foru“ da uđu bez propusnica odnosno da Divac, Kukoč i Raša Nesterović vole da ćaskaju s prijateljima i novinarima duže nego što predviđa protokol. Malobrojni italijanski izveštači su se povremeno ubacivali ali uvek s istim pitanjem („Da se Jugoslavija nije raspala, da li bi njena reprezentacija savladala drim tim?). Još jedan dokaz da se nešto ozbiljno desilo sa zemljom Srbijom jeste izostanak doajena svih reportera, Danila Šotre iz Sportskog žurnala, a umesto njega uočena je ekipa TV Pink.
Sam trening koji je vodio Marin Sedlaček, veteran ovakvih kampova, bio je osmišljen da dečaci u grupama idu od koša do koša (tzv. stanice) gde su ih dočekivali igrači i pokazivali vežbe. Naravno, na Divčevoj katedri bio je najveći haos jer je više demonstrirao košarkaške fore i trikove nego istinske vežbe. Svakom učesniku je podelio savet (!) tipa „da ne kasniš ujutro na treninge i da vodiš zdrav život“, pozdravljajući svaki potez sa „Bravo, sine!“. Nekoliko dečaka koji su se pojavili na kampu kose ofarbane u plavo, odmah je dobilo nadimak „Marko Milošević“.
Utisak je da su košarkaški talenti odlično (i odavno) savladali osnove jugoslovenske košarkaške filozofije koju je najbolje svojevremeno formulisao Saša Đorđević: „Igraj žestoku odbranu a šutiraj ako imaš muda.“ U Trevizu se dešavalo da niko nije želeo da bude zamenjen i svi su hteli da upute šut ka košu. Iako nije još vidljivo (sem iskusnom oku) koji će od učesnika postati vrhunski košarkaš, ohrabrujuće je da će jugo-škola ostati najbolja u Evropi. Ako ni zbog čega drugog onda zato što italijanske mlade igrače, na primer, nakon treninga mame dočekuju u udobnim automobilima sa sendvičem i peškirićem u ruci.
Košarkaške veštine na kampu su demonstrirali NBA igrači Vlade Divac, Toni Kukoč, Radoslav Nesterović, Aleksandar Radojević, Bruno Šundov, Žan Tabak, Dragan Tarlać plus „delegati“ iz Makedonije i Bosne i Hercegovine Vrbica Stefanović i Nenad Marković. Takođe najavljeni Predrag Stojaković i Dalibor Bagarić nisu se pojavili a treneri su bili, osim Igora Kokoškova, koji je pomoćnik u L.A. Klipersima, brojni stručnjaci u radu s mlađim kategorijama iz svih republika.
Posle Tomsonovog polumilionskog nastupa u Zagrebu, hrvatski nacionalisti su ponovo krenuli da „čiste“ zemlju od Srba – ovog puta od Bajage i Lepe Brene. Rambo Amadeus nije ostao dužan
Jedanaestog dana pošto je u rad puštena nova deonica autoputa Miloš Veliki od Pakovraće do Požege, stiže vest da će lekari i medicinske sestre iz čačanskog doma zdravlja i užičke bolnice početi da dežuraju ispred jednog od dva tunela
U slučajevima gde je politička represija organizovana od strane države, ona predstavlja državni terorizam, politicid, zločin protiv čovečnosti, čak i genocid nad sopstvenim narodom. Karakteristična je za totalitarne države koje su po definiciji diktature. U savremenoj Evropi ima je u pojedinim zemljama bivših SSSR i SFRJ
Na pitanje da li je ovoj zemlji i aktuelnoj mladosti još uvek potreban festival EXIT, jedan od odgovora je: a koje su druge opcije? Realno
Možda znate za stanje kad radite da biste primili platu, ali ste zapravo od posla odavno digli ruke. Zašto nam se to dešava i koje su posledice?
Kao što je Šešelj početkom devedesetih potezao pištolj na tadašnje studente, tako Vučić na njihove pobunjene kćerke i sinove danas poteže svoje batinaše. Ista je to politika, samo prilagođena vremenu
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić abolira siledžije i ludake koji prebijaju i gaze studente, dok iste te studente hapsi. Narodu u pobuni više ni goli život nije zagarantovan – ali ceh će na kraju platiti ovaj režim
Protesti u Srbiji ne nameću više pitanja „da li“ i „ako”, oni su postali sistemski događaji. Trpeljivost u društvu preokrenula se u nezajažljivu potrebu za normalnošću, za pravnom državom
Ekskluzivno: Istraživanje Slobodana G. Markovića i Miloša Bešića o stavovima beogradskih studenata u plenumu
Šta sve nismo znali o njima Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
