Slovenci kao Terminatori

Slovenci i dalje kidaju. Tadej Pogačar i Primož Roglič su, jednostavno, nezaustavljivi.

U nedelju 2. aprila Tadej Pogačar pobedio je na jednom od najvećih “klasika” (jednodnevna biciklistička trka) –Trci kroz Flandriju, čime je postao tek treći biciklista u istoriji koji je osvojio i Trku kroz Francusku (Tour de France) i Flandriju. Pre njega to su uradili samo legendarni Francuz Luizon Bobe i još legendarniji Belgijanac Edi Merks. Posle trke Pogačar je izjavio da se nakon ovog uspeha može povući. A tek mu su 24 godine i naravno da mu ne pada na pamet da se povuče, ali njegove reči govore koliko je teško, koliko je sjajno, zapravo veličanstveno pobediti u trci kroz Flandriju.

Ova trka jedna je od najzahtevnijih u biciklizmu. Najpre, duga je 270 kilometara, što znači da biciklisti gaze pedale oko 6 sati. Uz podatak da je prosečna brzina u prvih stotinak kilometara ove godine bila oko pedeset kilometara na čas, te da, samim tim, niko nije mogao da “pobegne” – ako grupa vozi 50 kilometara na čas, vi morate da postignete brzinu od 65 kilometara da biste se izdvojili, što je nemoguće. Sve ovo mnogo govori o tome kroz šta su biciklisti prolazili. Pored toga, trka ide i kaldrmisanim delovima, a ako, kao u nedelju, pada kiša, vožnja po kamenju postaje košmar: kamen je mokar i klizav, te je bilo mnogo padova. Četrdeset kilometara pre cilja pao je još jedan Slovenac i favorit, Matej Mohorič. I to nije sve. Upravo se kaldrmisani delovi nalaze na najtežim usponima – brda Kanarieberg, Tainberg, Paterberg, ili čuveni Kvaremont na kojem se, u poslednja dva kruga, obično odlučuje o pobedniku (trka se vozi u krug) – što iziskuje naročitu veštinu, snagu i hrabrost od biciklista.

I pre Trke kroz Flandriju Pogačar je već vodio žestoke bitke s dvojicom glavnih takmaca, Holanđaninom Matjeom van der Poelom i Belgijancem Vutom van Aertom. Pogačar žestoko počinje sezonu i u februaru osvaja Trku oko Analizije, a onda, silovito, sedmodnevnu trku Pariz-Nica na kojoj je (što je bilo zastrašujuće) dobijao sve planinske etape. A onda počinje sezona jednodnevnih trka. Najpre, sredinom marta, na klasiku Milano-San Remo u Italiji Pogačar gubi od Van der Poela, a krajem marta na jednodnevnoj trci E3 Saxo Classic (takođe u Belgiji) gubi od Van Aerta. Trka kroz Flandriju se, zbog toga, očekivala s naročitim zanimanjem, a uzbudljivo postaje nekih pedesetak kilometara pre cilja. Gotovo svaki uspon Pogačar koristi da napadne jer je na brdskim i planinskim ciljevima najbolji na svetu.

Njegova taktika je jasna: osloboditi se Van der Poela i Van Aerta pre finiša jer obojica su bolja od njega u sprintu. Problem je, međutim, što je teško otresti se Holanđanina i Belgijanca. U jednom trenutku, posle uspona, Pogačar ostvaruje značajniju prednost od nekih petnaestak sekundi, ali njegovi takmaci rade zajedno i uskoro ga stižu. Kako se u svakom napadu gubi mnogo snage, ostala je dilema da li se u neuspelom begu Pogačar isuviše iscrpeo da bi se nosio s ovom dvojicom. Za razliku od njegovih kolega koji deluju kao snažni momci (i jesu snažni), Pogačar je vitkiji i, naizgled, krhkiji, ali je, u stvari, jak kao crnja zemlja. Posle Pogačarevog bega, dakle, i nakon što su ga stigli, počinje svojevrsni biciklistički ples sjajnih momaka. Kada jedan napadne, ostala dvojica prate ga u stopu, s tim što je Van der Poela ekstremno teško pratiti kada “skoči” jer, kao izvanredni sprinter, ima strahovito ubrzanje. Kako trka odmiče tako postaje jasno da Van Aert sve teže prati drugu dvojicu i posle jednog napada Van der Poela on zaostaje i ne uspeva više da uhvati priključak. Kao i prošle godine, na dvadesetak kilometara pre cilja Pogačar i Van der Poel ostaju sami. Prošle godine, pomenimo usput, dogodilo se nešto što se, kod ovakvih majstora, dešava retko. Iako su Pogačar i Van der Poel imali ogromnu prednost u odnosu na trećeg i četvrtog – u poslednjih 500 metara ušli su sa nekoliko stotina metara prednosti u odnosu na one iza sebe – Pogačar je, znajući da je slabiji sprinter od Van der Poela, čekao do poslednjeg trenutka kako bi krenuo svom snagom, tako da su ih treći i četvrti stigli te je Pogačar uspeo da izgubi, kako se to kaže, čak i podijum: u cilj je ušao tek kao četvrti.

Ove godine, naravno, to se nije dogodilo. Na najstrmijem usponu na brdu Kvaremont Pogačar kreće u napad, Van der Poel ga prati nekoliko desetina metara, a onda počinje da zaostaje. Pogačar iz sedišta – što mogu samo najbolji i najjači (dakle, ne ustajući) – grabi uz brdo i na ravni deo izlazi s nekih 12 sekundi prednosti. Kao jednom od najboljih hronometraša – to je disciplina u kojoj biciklista vozi sam i nastoji da stazu pređe najbrže moguće – Pogačaru je tih 12 sekundi bila ogromna prednost. Van der Poel ne uspeva da mu se približi u narednih 14 kilometara. Pogačar je, na taj način, ostvario 54. pobedu i već se upisao među najveće bicikliste u istoriji, s tim što ga ove godine tek čeka Tour de France i novi okršaj s šampionom Toura Jonasom Vingegardom. Norvežanin ga je prošle godine pobedio u trci oko Francuske, dok je Pogačar njega tukao u trci Pariz-Nica.

Primož Roglič ima 34 godine i sve dok ga Pogačar 2020. godine nije pobedio u poslednjoj etapi na Tour de France-u (bio je to najuzbudljiviji Tour u poslednjih ko zna koliko godina), bio je najbolji na svetu. Trostruki pobednik Trke oko Španije (Vuelta d’Espagna) i jedanput pobednik Trke oko Italije (Giro d’Italia) upravo je neverovatno uporan borac, izvanredan na planinskim etapama i verovatno najbolji sprinter na brdskim ciljevima. Godine 2021, međutim, događa mu se nekoliko teških padova, najpre na trci Pariz-Nica, koju je gotovo bio dobio, ali odustaje u pretposlednjoj etapi zbog pada, a onda doživljava i dva teška pada na Tour de France-u i odustaje, otprilike, na pola trke.

Godine 2022. ne ostvaruje značajnije uspehe i već su počeli da se pronose glasovi kako Roglič, verovatno, završava karijeru, kada je, u prvim trkama ove sezone ponovo eksplodirao. Na sedmodnevnoj trci Tireno Adriatiko pobeđuje tako što osvaja tri najteže etape zaredom, odnosno pobeđuje sve planinske ciljeve, što je zapanjujući uspeh. A onda se na Trci oko Katalonije (Volta Catalunya) sučava s mladim Belgijancem Remkom Evenpoelom, jednim od najboljih mladih biciklista današnjice. Toliko su bili nadmoćni da su sve planinske ciljeve rešavali u direktnim okršajima. Roglič osvaja dve etape, Evenpoel tri, ali prednost koju je u svojim dvema pobedama ostvario Roglič bila je veća od prednosti koju je Evenpoel ostvarivao nad Rogličem kada je pobeđivao. Odnosno, preciznije, uprkos sjajnim vožnjama, Evenpoel nije uspevao da se otrese Rogliča. Kad god bi “skočio” i pokušao da se izdvoji, Roglič mu se nije skidao s točka. U poslednje dve etape došlo je, čak, do neprijatno-komičnih scena kada je mladi Belgijanac pozivao iskusnog Rogliča da ga odmeni na čelu, što, pak, ovome nije padalo na pamet, pa je Remko mnogo pričao, gestikulirao i, ukratko, nervirao Rogliča (posle mu se izvinjavao), ali ovaj se, naravno, nije dao omesti. U Kataloniji Roglič pobeđuje s nekoliko sekundi prednosti, što ne deluje puno (i nije), ali je od ubedljive pobede važnije to što je Slovenac od početka do kraja potpuno kontrolisao trku.

Kako god bilo, ako je suditi po onome što se događalo u proteklih mesec i po dana, očekuje nas izuzetna biciklistička sezona u kojoj će, sva je prilika, Slovenci voditi glavnu reč.