Trijumf Zveri

Zaradio je Slovenac Primož Roglič nekoliko nadimaka, Zver, Predator, Mašina, Terminator, i svi ti nadimci važe u isto vreme: čovek, naprosto, kida. Ako mu se ukaže prilika da pobedi u etapi, ništa ga neće sprečiti da to uradi, čak ni neki bolji biciklistički običaji, recimo onaj da prvoplasirani ne mora da oduzme pobedu u etapi slabije plasiranom biciklisti koji je hrabro vozio. Čovek, međutim, jednostavno voli da pobeđuje. U poslednjoj etapi ovogodišnje Vuelte koja se vozila na hronometar – biciklista, naime, pokušava etapu dugu nekoliko desetina kilometara da proveze najbrže što može, bori se, dakle, protiv vremena – u poslednjih 100 metara stigao je i prestigao drugoplasiranog Španca Enrikea Masa. Samo da podsetimo: u trci na hronometar biciklisti polaze na svaka dva minuta, dakle Mas je krenuo dva minuta pre Rogliča, a na kraju ga je Zver prestigla u poslednjih 100 metara i time zapečatila svoju treću Vueltu zaredom.

Vuelta d’Espanja (Krug oko Španije), uz Tur de Frans i Điro d’Italija, najveća je biciklistička trka na svetu. Ona je nešto poput grend slema u tenisu, vozi se 21 dan, duga je oko 3500 kilometara i užasno je naporna. S tri pobede zaredom, Primož Roglič se svrstao među najveće bicikliste što ih ovaj sport ima, a u novijoj biciklističkoj istoriji samo je još Englezu Krisu Frumu pošlo za nogama da tri puta uzastopce osvoji jednu veliku trku (Tur de Frans). Danas je Primož Roglič, uz još jednog Slovenca, Tadeja Pogačara, nesumnjivo najbolji biciklista na svetu. Roglič je u Španiji potpuno dominirao i, na kraju, pobedio s četiri i po minuta prednosti ispred drugoplasiranog, što je ogromna razlika.

Na prošlogodišnju Vueltu Roglič je došao posle Tur de Fransa, najteže trke na svetu koja se održava samo mesec dana ranije i na kojoj je upravo u poslednjoj, epskoj etapi, izgubio od zemljaka Tadeja Pogačara. Tri velike trke voze se u svega dva meseca i nemoguće je učestvovati na sve tri, a već i na dve jedva je izvodljivo. Roglič je, dakle, još neoporavljen posle Tura došao na Vueltu, borio se kao lav i u svojevrsnoj gigantomahiji pobedio sa 14 sekundi prednosti ispred Venecuelanca Rikarda Karapaza.

I ove godine Roglič je učestvovao na Tur de Fransu, ali već u trećoj etapi pao je toliko teško da je ostao, otprilike, bez polovine kože na telu, pa je uskoro morao da odustane, a Tur je, drugi put zaredom, osvojio, naravno, Tadej Pogačar (videti „Vreme“ br. 1594). Taj pad, međutim, omogućio je Rogliču da se dobro pripremi za Španiju. U međuvremenu je na Olimpijadi nadmoćno osvojio trku na hronometar i, odmoran i željan pobede, zbrisao svoje protivnike među kojima su, uz Enrikea Masa, bili Australijanac Džek Hejg, potom pobednik ovogodišnjeg Đira i Tur de Fransa 2019. godine Kolumbijac Egan Bernal (koji se, istini za volju, nije sasvim oporavio od kovida), drugi Kolumbijac Migel Anhel Lopez, Englez Adam Jejts, izvanredni Danac Magnus Kort Nilsen, Francuz Gijom Marten. Dakle, krem svetskog biciklizma sa svojim sjajnim timovima, kao i veliki Španac, 41-godišnji Alesandro Valverde, ili legendarni Italijan Fabio Aru, koji se upravo na Vuelti oprostio od biciklizma.

Uprkos Rogličevoj dominaciji, ova Vuelta je, na mnogo načina, bila neponovljivo uzbudljiva.

foto: ap photo / luis vieira

PAD VALVERDEA

Već u prvoj etapi u vožnji na hronometar Roglič uzima crvenu majicu – za one koji ne prate biciklizam pomno: na Tur de Fransu vodeći u generalnom plasmanu nosi žutu majicu, na Điro d’Italija ta majica je roze, dok je u Španiji crvena – ali narednih dana, u ravnim etapama, tu majicu gubi. Etape bez značajnih uspona koriste timovi s jakim sprinterima: ekipa dovede sprintera do poslednjih nekoliko stotina metara, a onda se najbolji sprinteri nadmeću među sobom. Ove godine nadmoćan je bio Nemac Fabio Jakobsen, koji se u prvih nekoliko etapa nadmetao sa Belgijancem Jasperom Filipsenom, ali Filipsen uskoro odustaje i Jakobsen Vueltu završava u zelenoj majici kao najbolji sprinter.

U četvrtoj etapi Francuz Roman Barde i Španac Mikel Nieve, koji su među favoritima, doživljavaju težak pad 11 kilometara ispred cilja, nastavljaju da voze, ali gube šansu za generalni plasman. U šestoj etapi u kojoj Magnus Kort Nilsen beži ispred svih, na usponu Alto de la Montanja de Kujera, Roglič prvi put posle prve etape demonstrira silu: na strašnom nagibu (više od 20 stepeni) „skače“ i ostavlja svoje najveće konkurente iza sebe (u odnosu na Rogliča ostali izgledaju kao da su se zakucali u zid), stiže Nilsena i u cilj ulazi kao drugoplasirani, ali ponovo izbija na prvo mesto u generalnom plasmanu.

Sedmu etapu dobija mladi Australijanac Majkl Storer, koji će u narednim etapama da se nametne svojom hrabrošću i borbenošću: svako malo izbija na čelo trke i vozi sam. (Ponovo za one koji slabije prate biciklizam: onaj koji pokušava da „pobegne“ glavnoj grupi suočava se s otporom vazduha koji bicikliste iscrpljuje neuporedivo više nego kada voze u grupi, odnosno u zavetrini. Kada biciklista vozi u zavetrini iza nekog drugog, troši i 30 odsto manje snage od onoga koji „probija“ vazduh.) Sedmu etapu, međutim, obeležio je težak pad velikog Alehandra Valverdea: on je na spustu, 43 kilometra pre cilja, preleteo zaštitnu ogradu i završio na dnu urvine, s prelomima. Iako je uspeo sam da se uspne do puta, već prvi lekarski pregled utvrdio je prelom desnog ramena.

Deveta etapa je uzbudljiva, sjajni Italijan Damjano Karuzo beži ispred glavne grupe, da bi, na jakom usponu, Roglič i Mas krenuli u poteru za njim. Bilo je fascinantno gledati kako, jedan po jedan, otpadaju sjajni biciklisti Jejts, Lopez, Bernal, Hejg (o ostalima i da ne govorimo), a u poslednjih nekoliko desetina metara Roglič ostavlja Masa iza sebe i na cilj stiže drugi. Desetu etapu ponovo dobija Majkl Storer, a onda 11. etapa i žestok okršaj Rogliča, Masa i Lopeza. Fantastični Magnus Kort Nilsen već je bio viđen kao pobednik etape, ali puno snage je istrošio vozeći sam ispred grupe. Na 1800 metara pre cilja Valdepenjas de Haen biciklisti udaraju o zid pod uglom od čak 26 stepeni. Iz grupe se izdvajaju Roglič, Mas i Lopez i kreću u poteru za Nilsenom, stižu ga u poslednjih 300 metara i prolaze kraj njega kao da ovaj stoji (dok oni „jure“ 15 kilometara na čas). Onda Roglič i Mas pojačavaju, Lopez to ne može da prati, da bi se dvojica vodećih, dok izvan sedišta sprintaju (ne sede na sedištu nego pedaliraju dok im je zadnjica u vazduhu), u poslednjih pedesetak metara sudarila. Ipak, ostaju na biciklima, Roglič s dve sekunde prednosti prolazi kroz cilj ispred Masa, da bi se, odmah posle toga, jedan drugome izvinili za slučajni sudar.

PAD ROGLIČA

Dvanaestu etapu, najzad, osvaja čvrsti Kort Nilsen, koji jednako dobro sprinta, ide po brdima i nizbrdo, ali etapu je obeležio Rogličev pad na nizbrdici. Vrlo rano, na oštrom usponu na nekih 14 kilometara pre cilja, Roglič krajnje neočekivano napada sam i u svom razaračkom stilu za tili čas pravi veliku razliku u odnosu na pratioce, s finom prednošću stiže na vrh uspona i hrabro vozi na spustu. Ali, u jednoj krivini, u koju očigledno ulazi isuviše brzo, zadnji točak mu proklizava, Roglič pada na bok i nekih desetak metara kliza po asfaltu, da bi se zaustavio tik ispred zaštitne ograde. Sve to deluje vrlo neprijatno, ali odmah potom, po načinu na koji ustaje, sprema bicikl i kreće dalje, vidi se da pad nije ostavio ozbiljne posledice. Na cilju Roglič će reći da to nije bilo ništa, da je sve to bilo zabavno („zar ne?“) i da bez rizika nema slave. Tačno. Ipak, uzimajući u obzir koliko je puta Roglič pao ovde godine – a padao je i na Tur de Fransu i na klasiku Pariz–Nica – počeo je da se pronosi glas kako Rogliča može da zaustavi samo on sam: padovima.

U 14. etapi, koju fantastičnom vožnjom osvaja Roman Barde, Australijanac Džej Vajn doživljava strašan pad tako što, pri velikoj brzini, dok mu iz timskog automobila treneri dodaju vodu ili hranu, gubi ravnotežu i pada. Prva reakcija bila je da li će Vajn uopšte nastaviti trku, a on ne samo da je ponovo zajahao bicikl nego je, na kraju, uspeo da „osvoji podijum“, to jest da bude na trećem mestu. U 16. etapi gadan pad doživljavaju drugoplasirani Enrike Mas i jedan od favorita, Gijom Marten, obojica se vraćaju u trku, a Mas čak uspeva da se održi na čelu.

NAPASTI ROGLIČA

A onda fantastična 17. etapa, koja se završava na legendarnom usponu kod jezera Kovadonga. Četrdeset kilometara pre cilja Roglič i Bernal napadaju na oštrom usponu i prave vrlo pristojnu prednost u odnosu na grupu, te nastavljaju da voze sami na čelu, čime ponavljaju slavnu bitku između Alberta Kontadora i Alehandra Valverdea iz 2014. godine. No, ako dvojac može da napravi prednost na usponu i ako na spustu može da održi razliku u odnosu na glavnu grupu, na ravnom drumu to je gotovo nemoguće, sve i da se biciklisti zovu Roglič i Bernal. Osim, dabome, ako, kako se to kaže, ne rade zajedno, što znači da se smenjuju, najpre jedan probija vazduh a drugi skuplja snagu u zavetrini, pa posle nekog vremena zamene mesta. Uz to, obojica su fantastični hronometraši (Roglič je i olimpijski pobednik), što u ovakvim situacijama pomaže.

Trebalo je videti kako dvojica ljutih neprijatelja sarađuju, kako Roglič od napora, doslovno, balavi (ali nema vremena da se obriše), da bi do poslednjeg strašnog uspona došli iscrpljeni. Grupa im se sve više približava, Bernalovo lice grči se u bolu, a Roglič pronalazi svoj tempo i, ne podižući se iz sedla, snažno gazi po pedalama i odlazi od Bernala. Glavna grupa na kraju stiže i prestiže Bernala, ali ne i Rogliča. Sjajni Amerikanac Sep Kus završava na drugom mestu, a Lopez na trećem.

Osamnaesta etapa s ciljem na Vrhu Gamoniteiro (Alto del Gamoniteiro), jedna je od dve najteže. Biciklizam je timski sport i pojedinac, čak i ako se zove Primož Roglič, nema nikakve šanse bez tima, a naročito bez dobrog tima. Zbog toga, kada se napada čovek, recimo onaj koji ima najbolje vreme u generalnom plasmanu, napada se čitav njegov tim. U 18. etapi, „kraljevskoj“, tim Movi Stara odlučuje da napadne Rogliča tako što će da napadne čitav tim Jumbo Visme. I kako se to radi, kako se napada? Čitav tim ili nekoliko ljudi izađe na čelo trke i nametne toliko jak tempo da se grupa raspada, a pojedinci i timovi koji ne mogu da prate tempo počinju da otpadaju. Problem je, međutim, što je Rogličev tim Jumbo Visma jak kao zemlja sa, recimo, Sepom Kusom i Holanđaninom Stivenom Krisvikom (a ni ostala petorica nisu mnogo slabija), i svi oni voze za Rogliča.

Movi Star je, dakle, snažnim tempom uspeo da slomi grupu, ali ne i Rogliča, koji završava kao drugi iza sjajnog Lopeza, ali povećava svoju prednost u generalnom plasmanu. Devetnaesta etapa s ciljem na Monforte de Lemosu još je gora od osamnaeste, a osvaja je ponovo izvanredni Magnus Nilsen. U dvadesetoj, ravničarskoj etapi događa se nešto za šta još uvek nema objašnjenja: do tada trećeplasirani u generalnom plasmanu Migel Anhel Lopez odustaje, a u neverovatno zanimljivoj jurnjavi na kraju etape, kada je karavan ušao u valovit brdski predeo, potpuno neočekivano pobeđuje Francuz Kleman Šampusen ispred Rogliča i Adama Jejtsa. U poslednjoj, 21. etapi na hronometar ubedljivo pobeđuje Roglič i osvaja prvo mesto, s četiri i po minuta ispred Enrikea Masa i sedam i po minuta ispred Džeka Hejga.

Šta reći. Roglič kida.