Slobodan sam glumac i ne pripadam nikom

Kasnio je više od 12 sati, ali mu nije zamereno – verovatno se to tako radi u Holivudu. Pa još ako je tek doputovao sa festivala…

A sad ozbiljno.

Džek Dimić je američki glumac ovdašnjeg porekla. Trenutno je na proputovanju kroz Beograd, gde je stigao sa Međunarodnog filmskog festivala u Sočiju na kome je bio počasni gost. U Beogradu će se zadržati nekoliko dana kako bi 28. juna odigrao monodramu Oj, živote.

Džek Dimić je ostvario više od sto uloga u američkim filmovima i serijama, i u pozorišnim predstavama. Na primer u Red Rose of Normandy, Fatherland, War Stories, Brother’s War, Law and Order: SVU, Madam Secretary, Elementary, Hawaii Five-O, Sleeper Cell… Glumio je i u mnogo domaćih produkcija, o čemu će kasnije sam govoriti.

Rođen je kao Željko Dimić u Bosanskoj Dubici, u SFRJ, ali je američki glumac. Evo kako je došlo do toga. Nakon više bezuspešnih pokušaja da se upiše na Fakultet dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu, ‘92. otišao je u Švedsku pa u Češku i nakon dve godine obreo se u Njujorku. Tamo je primljen na Institut “Li Strazberg” i diplomirao kao Ričard Treći. “Pošto sam njihov student i član sindikata SAG-AFTRA, najvećeg udruženja glumaca u Americi, oficijelno sam američki glumac jugoslovenskog porekla.”

Kaže da na FDU nije primljen sticajem okolnosti. “Ali sam imao sreću da budem primljen na Institut ‘Li Strazberg’ i da tamo radim sa jednim od najboljih profesora i učitelja glume na svetu, sa Majklom Margotom. Moji profesori su i Dan Grimaldi, Irma Sandrey, Robert Castle, George Loros, Lola Cohen, Lee Dylan… imao sam privilegiju da četiri godine učim ovaj divan zanat od njih. Tako da sam zahvalan FDU što me nisu primili, a još više ‘Liju Strazbergu’ koji jeste. Inače ‘Li Strazberg’ je poznat po tome da neko ko želi da uči ovaj zanat ne mora biti sin ili ćerka nekog glumca, reditelja, producenta ili nekog moćnika da bi uopšte imao priliku da prođe na prijemnom.”

Naravno da je njegovo tadašnje skromno znanje engleskog jezika bilo velika prepreka, kaže Džek Dimić. “To nije barijera samo meni već svima nama koji smo došli u Ameriku da se bavimo ovim poslom a nismo u njoj rođeni ili rasli. Međutim, zahvaljujući divnoj Lee Dylan koja je mag za akcente i dijalekte, i njenoj metodi ponavljanja (repetiotion method), nakon 14 godina mukotrpnog rada na ispravljanju svog balkanskog akcenta konačno sam dobio priliku da u dve epizode serije Hawaii 5.0 igram ulogu Rendija Torpa, koji je rođen i odrastao u Nju Džerziju, što je bio moj prvi američki lik u karijeri. Uskoro me čeka 15. uloga u kojoj ću biti rođeni Amerikanac u filmu Čarlsa Erlingera Stay on the Sunny Side gde igram Harlana, jednu od tri glavne uloge i prvi put radim na američkom dijalektu Midwestern Dialect. Inače, nisam jedini sa prostora bivše Jugoslavije koji je u Americi tumačio američke uloge, to je takođe pošlo za rukom i kolegi Goranu Višnjiću iz Hrvatske.”

Dosad, Džek Dimić je igrao na pet jezika i na četiri dijalekta engleskog jezika. Kaže da su mu balkansko poreklo i jezici koje govori (srpskohrvatski, ruski i češki) pomogli da tumači likove iz tih podneblja. Sa Žarkom Lauševićem je osam meseci pripremao pozorišnu predstavu Emigranti Slavomira Mrožeka, premijera je bila 30. septembra u Linkoln centru u Njujorku pred 837 ljudi. Kaže da su je ponovili u još 14 gradova širom Amerike. “To još uvek jedina predstava u Americi koja je spremljena i izvedena na našem jeziku.” Kaže da ne zna “zašto naši glumci u Americi ne rade slične projekte”. Kaže i da je komunicirao “sa nekim od kolega iz regiona koji su pokušavali da naprave karijeru u Americi i družio se sa njima sve do momenta dok se nisu vratili odakle su došli. “Sa kolegom Sergejem Trifunovićem sam radio film U ime sina (In the Name of The Son) u produkciji AFI (American Film Institute), koji je 2009. bio kvalifikovan za Oskara u kategoriji kratkog igranog filma.”

Monodramu Oj, živote zbog koje je sad došao u Beograd, adaptirao je i režirao po tekstu čuvenog bosanskog glumca Josipa Pejakovića, ta monodrama je bila njegov zaštitni znak. Džek Dimić kaže da je imao “čast i zadovoljstvo” da se druži sa Pejakovićem “sve dok nas, nažalost, nije napustio pre dve godine. Pre šest godina ustupio mi je svoju monodramu Oj, živote i dozvolio da je adaptiram i izvodim na svoj način. Do sada sam je igrao u Njujorku, Los Anđelesu, Čikagu, Vašingtonu, Klivlendu, Nju Džersiju, Pragu, Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Banjaluci, u Gradiški, Kozarskoj Dubici, Laktašima, Travniku, Vitezu, Zenici, Olovu… Sa svakog od navedenih gostovanja sa sobom nosim divne utiske i iskrene reakcije publike i na tome sam im zaista zahvalan. Evo, u nedelju 28. juna u 19.30, u prostoru Vukosava u Karađorđevoj 44, ponovo igram u Beogradu i pozivam vaše čitaoce da budu moji gosti na monodrami Oj, živote koju volim još od dečačkih dana kad sam samo maštao da budem glumac”.

Iako američka kinematografija nema probleme koje ima srpska (finansije, crne liste na kojima su oni koji kritikuju SNS i predsednika, ukidanje festivala i manifestacija…), sigurno je da ima – neke. Međutim, Džek Dimić ne želi o tome da govori. “Iskreno, ne bavim se problemima niti američke niti kinematografije na našim prostorima, naročito se ne bavim problemima koji su političke prirode. Sebi sam obećao od početka profesionalne karijere da se politikom nikad neću baviti. To prepuštam onima koji od nje imaju koristi i koji tako dolaze do uloga pripadajući nekome ili nečemu. Ja, eto, imam sreću, ili sam se za nju izborio, da sam slobodan čovek i slobodan glumac i da ne pripadam nikom i da po svojoj savesti i sopstvenom senzibilitetu odlučujem koju ću ulogu izabrati kad mi se ponudi i sa kim ću je raditi. Ili, što bi naš narod rekao, izabrao sam teži put ‒ da se za svaku ulogu borim na kastinzima na kojima uvek imam najmanje nekoliko stotina ljudi protiv sebe. Jedino što vam mogu reći je da postoji razlika u budžetima filmskih i televizijskih projekata u odnosu na naš region jer su tamo budžeti mnogo veći.”

Da li u SAD može da se živi od glume? “Statistika kaže da samo 4 do 5 odsto glumaca u Americi živi samo od svoje profesije. Najveći razlog ovom niskom procentu je ogromna konkurencija koja je surova ‒ kao što rekoh, na svakom kastingu imate najmanje nekoliko stotina kolega koji su takođe došli za istu ulogu kao i vi. Ilustracije radi, nedavno sam završio treću sezonu serije Lioness sa Tejlorom Šeridanom, Nikol Kidman, Morganom Frimenom i Zoe Saldana koju smo snimali u Teksasu. Glumio sam Aleksija Jurimova, bivšeg operativca FSB-a, i na kastingu sam imao više od 900 kolega protiv sebe. Kao što rekoh, u Americi je konkurencija više nego surova. Ja tek od pre 14 godina živim isključivo od profesije, a do tada sam morao da radim i druge poslove da bih opstao. Svima nama koji smo članovi sindikata SAG-AFTRA uredno stižu tantijeme od svih prikazivanja i to ne samo u Americi nego i u celom svetu. To je u Americi veoma dobro uređeno i iskreno se nadam da će i moje kolege u regionu jednog dana imati istu privilegiju.”

Nedavno je bio gost na Institutu “Li Strazberg”. Pozvali su ga da povodom 25 godina od diplomiranja bude tog dana njihov gost predavač. To mu je bilo, kaže, “čast i privilegija”. Džek Dimić i inače drži “radionice i master klasove, kako u regionu, tako i u Americi za mlađe kolege i studente glume. Pokušavam da im prenesem svoje iskustvo, da sa njima radim vežbe koje sam četiri godine radio na Institutu ‘Li Strazberg’, da odgovaram na pitanja i da im na neki način, ako sam u mogućnosti, pomognem u njihovom budućem razvoju u ovoj profesiji”. Ali, kaže, ne preporučuje im ni da ostanu ni da pakuju kofere. “Nemam pravo na to, svi su oni individue za sebe i treba da donose svoje odluke samostalno. Da li će neko od njih otići iz regiona u Ameriku ili ostati, to zaista prepuštam svakom od njih. Bilo koje sugerisanje da ostanu ili da odu bi bilo veoma nezahvalno sa moje strane i lično mislim da pedagoški ne bi bilo u redu. Uostalom, i ja sam svojevremeno, pokušavajući da budem student glume kod nas, tu odluku donosio samostalno, kao što sam i samostalno odlučio da odem”.

Da li bi se vratio?

“Ja se u stari kraj, svoje rodno mesto, pod moju divnu planinu Kozaru, vraćam pet do šest puta godišnje. I to ne samo u svoj rodni kraj, već i na sve prostore moje bivše domovine od Triglava do Đevđelije, ne samo zbog toga što mnogo volim ovaj deo poluostrva zvanog Balkan, već i zbog mnogih prijateljstava koje ovde imam, a i naravno zbog čestih angažmana u domaćim produkcijama. Tako sam ove godine imao zadovoljstvo da gostujem u seriji Tajna Patinog kuvara, da glumim Ramiza u filmu Linija, zatim američkog kongresmena Trentona u filmu 2034 u produkciji Netfliksa a u režiji Džozefa Gordon-Levita, sva tri projekta su snimana u Beogradu. A inače, kad me već pitate o tome: u domaćim projektima poslednjih nekoliko godina igrao sam u serijama Nobelovac Tihomira Stanića (uloga Nenad Jovanović), Klan Bobana Skerlića (Mileusnić), Beležnica profesora Miškovića (Džef Bojd), Vojna akademija (Savage), Urgentni centar (Doktor Kovačević), u filmu Ključ (Kardinal Randaco), u sarajevskoj seriji Konak kod Hilmije (Pukovnik Ford)… I za kraj, u svoj rodni kraj se ne mogu vratiti jer iz njega nikad nisam ni otišao.”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!